Otkako je objavljena, a ubrzo i prevedena na srpski, studija Sergeja Gurijeva i Danijela Trajsmana „Spin diktatori“ često je citirana u Srbiji. Naravno, u delu javnosti kritički nastrojenom prema vlastima. Nije to bez razloga, iz svake rečenice, iz svakog pasusa i poglavlja maše nam Aleksandar Vučić. Jasno se prepoznaje da naš mali diktator koristi obrasce i metode koji su veći i iskusniji diktatori smislili i usavršavali.
Ali avaj, Vučić se u knjizi nigde ne pominje. Tu su mnogi njegovi prijatelji, tradicionalni, večni i čelični, od Kine do Mađarske, tu su i Josip Broz i Slobodan Milošević, našlo se uzgred mesta i za Radovana Karadžića, ali Vučića nema ni u fusnoti. Ne znam da li bi zbog toga trebalo da nam bude lakše, ali sam siguran da je njemu teško što je za ozbiljnu studiju o liderima – diktatorima sitan i beznačajan. Kako je to bolno za narcisoidnu ličnost koja kao da je, hajde da ga opet povežem sa literaturom, iskočila iz romana „Hohštapler“ Havijera Serkasa, gde na dve stranice opisuje narcisoidnu ličnost: „Odlikuje ga slepa i bezrazložna vera u sopstvenu veličinu, kompulsivna potreba za divljenjem i nedostatak empatije. Narcisoidan čovek ima neutemeljen osećaj vlastite važnosti, praktikuje samohvalisanje bez trunke stida, neprestano i bilo kojim povodom, šta god da učini, očekuje pohvale i priznanja dostojna superiornog bića, divljenje bez predaha i našu potpunu posvećenost njegovom veličanstvu…“.
Vučić ne krije da želi divljenje, da želi da uđe u istoriju, zapravo već sebe vidi u istoriji, čini se da je sve spremno da se pojavi barem u udžbenicima ili u kakvoj nacionalnoj čitanci. Do tada divljenje, posvećenost, pohvale i priznanja dobija od medija i preko medija, koji ga prikazuju kao lidera svetskog formata (zapravo se i sam, „bez trunke stida“, tako prikazuje).
A mediji su, dobro znamo, moćna igračka. Citirao sam već na Peščaniku scenu iz serijala Crna Guja kada govori o umešnosti advokata koji je branio čoveka zatečenog sa krvavim nožem u ruci, pored izbodene žrtve, koga je 13 svedoka videlo kako ga ubada, a kada je policija došla na mesto zločina, rekao je: „Drago mi je da sam ubio kopile“. Advokat je izdejstvovao da ga oslobode, optuženi je odlikovan, a porodica žrtve je morala da mu plati troškove pranja žrtvine krvi sa odeće. U Srbiji danas takav advokat nije potreban – mediji će verno opisati kako se žrtva besomučno bacala na nož, a Vrhovni presuditelj će pozvati institucije da rade svoj posao iako je on siguran da osumnjičeni nije kriv.
Nisu, međutim, naša tema sociologija, književnost, TV produkcija. Naša tema je mnogo ozbiljnija – hladna zero kola.
Aleksandar Vučić vozio se vozom od Novog Sada do Subotice. To je, saznali smo, testiranje pruge, koja će biti otvorena krajem novembra. Što je u skladu sa najavama iz nekoliko poslednjih meseci. Zapravo šest meseci pre roka, kaže Goran Vesić i to vam je tako i ne postavljaju se pitanja. Zapravo nije jer Aleksandar Vučić kaže da je to godinu dana pre roka. Pa to znači da je Vesić zabrljao. I to bi mogao da bude problem. A nije problem što je pruga trebalo da bude završena 2017. godine. A krajem 2023. godine trebalo je, najavljivao je Vučić, da bude završena i brza pruga do Niša.
Time se, međutim, neće baviti medijski hor koji služi da iskazuje divljenje, posvećenost, pohvale i priznanja Vrhovnom graditelju. Neće se baviti ni troškovima izgradnje, kojima se licitiralo, cepkalo po deonicama, pa saopštavalo zbirno, u dolarima, evrima, u delu koji se finansira iz budžeta, iz pojedinačnih kredita. Tako da je u toj džungli bilo i ostalo nemoguće razaznati šta je bila prvobitna procena, šta je prvobitno ugovoreno i koliko je na kraju plaćeno. A i već imamo novu temu – izgradnju pruge do Niša, koja je, ovo zaboravite, trebalo da bude gotova prošle, ali će biti 2027. godine.
E pa, nije ni to (bar ne ovih par dana) tema. Ako preletite kroz priloge sa „testiranja pruge“ i „obilaska stanice“, teme su: Vučić pozdravio radnike na kineskom, njegova „zero kola je hladna baš kako treba“, a stanična zgrada u Subotici neće biti otvorena u narednih deset dana jer je Vrhovni čuvar mađarskog jezika naredio da se izmene table koje su samo na srpskom i engleskom, jer će „dok je on predsednik u Subotici biti natpisi na mađarskom svidelo se to nekome ili ne“. A uz nedostatak natpisa na mađarskom, uočio je i nedostatak funkcionera na mađarskom – pa je bio ljut što Balint Pastor, poslanik, predsednika Saveza vojvođanskih Mađara i doskorašnji predsednik Skupštine grada Subotice nije pozvan na događaj. Jer, kako nam je pojasnio, i SVM je zaslužna što se grade pruge. Nije samo SNS, da objasnimo za putnike sa jeftinijim kartama.
Tako funkcioniše Vučićevo spinovanje. Šibicarsko spinovanje, pa nije zaslužio da uđe u ozbiljnu studiju o spin diktatorima. Njegove laži i poluistine od kojih je pravio drame, predstave, groteske zaista su neozbiljne. Od gvožđare u Londonu, preskakanja zida kasarne o kome su u tabloidima svedočili „drugovi iz vojske“ koje su novinari istraživači našli širom bivše Jugoslavije (samo ne u Srbiji), pa do bežanja od obezbeđenja da bi sa Sinišom Malim škodom obilazio Beograd i nalazio probleme koje treba rešavati. Srećom nisu išli dalje od Beograda na sever, da vide nebrojene vandalizovane višejezične table na ulazima u vojvođanska mesta. Precrtani natpisi i na mađarskom, i na slovačkom, i na rumunskom i na ostalim nesrpskim jezicima… Sreća je, zapravo, što nije išao. Možda bi naredio da se obustavi saobraćaj u narednih 10-12 dana dok se table ne očiste ili zamene.
Peščanik.net, 04.10.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Sve će to prekriti asfalt - 05/05/2026
- Umetnost primitivizma - 23/04/2026
- Sportska kampanja - 20/04/2026
