Analogija nema mesta u zaključivanju: zato nema nikakvog smisla tražiti podudarnosti u sudbinama dva savremena diktatora u istoriji Srbije, Miloševića i Vučića – jer su očite. Čak su i suprotnosti međusobno uklopljive. Miloševićeve dve legendarne izjave, jedna o tome da narod niko ne sme da bije, data samo za kamere, a ne pred narodom, i druga, da i on voli narod, data u odlasku sa balkona i krajnje mrzovoljno, jasno svedoče o tome da je diktator retko javno govorio i da nije imao ni trunke harizme: sve to je moralo biti izmišljeno. Sasvim drugačije, diktator Vučić pati od teške logoreje, usklađene s izmećarskim medijima, te nema nikakve potrebe za izmišljanjem. Tako analogija ostaje za utehu, a zabavu osigurava ličnost Brnabić, sa zadnjom izjavom o glasačima koji spontano uđu u isti autobus da bi skoknuli do dvesta km udaljenog glasačkog mesta u Beogradu.
Pustimo dakle utehu, i vratimo se odbrojavanju. Zimske demonstracije su, i pored klimatskih neugodnosti, trajnije i uspešnije od letnjih, jer ih potpiruje i održava skoro mazohistička strast, posebno neodoljiva bez dnevne svetlosti. Noć na mrazu i u snegu moćna je alternativa sivoj svakidašnjici, praznik između dva očajna dana. Uverenje u pobedu jače je od nadanja proleću, nijedan željeni odmor ne može da ga nadmaši. Baba koja je za sve kriva ostaje besmrtna na svom balkonu sa svojom akustičnom šerpom, još od zime 1997. Rođeni 2000. imaju isto toliko malo nade kao i oni koji su pre četvrt veka sa demonstracija odlazili na minibus za Mađarsku. Njihovi roditelji motivisani su od svoje rane mladosti, pošto su doživeli sve mogućne nesreće, prepreke i uvrede koje diktatura može da smisli. A životinje su, bez trunke sumnje, učestvovale u svim demonstracijama do sada, pa i dalje računamo na njih. Više ne važi ni pravilo da duboka Srbija duboko spava. Pa ko je to onda glasao za Vučića i ponovo ga izabrao?
Odgovor je jasan: oni koji bi uvek tako glasali, plus uhvaćeni u kapilarnu diktaturu i dugove. No postoji novi element, postizborni: zašto je Vučić tako bedno varao, ako je imao osiguranu pobedu? Zato što se uplašio labilnosti svog sistema. Zato što je labilan on sam. Zato što celog života čezne za prihvatanjem onih koje najviše mrzi, i obrnuto: prave kulturne elite. Sa njegovim prevarama, sve što je blizu kulturnoj eliti pobesnelo je na ovaj krajnji tragički hybris. Ništa više ne može da spase Vučića. Maja ove godine, sa zakašnjenjem od četvrt veka, Srbija je doživela ono što je nekada izazvala: rat. Pomor nevinih osvestio je veliki deo onih koji i dalje blebeću o narodovoj sudbini, ali zaćute kad ih podsete na ovaj događaj. Pokret protiv nasilja nije ogolio samo Vučićevu vlast, nego i sloj licemera koji se stalno premazuju duhovnošću i arterijskim patriotizmom: nema više šta da prska po slici užasne realnosti.
Da li je ova pobuna zaista nezaustavljiva? Mislim da jeste, jer Vučiću je sve od raspoloživih čivija iskliznulo iz ruku. Verovatno će zaštita EZ postajati sve slabija, kada se demonstracije ustale kao svakodnevica/svakonoćnica, i kada evrokrati utvrde da nema smisla trošiti ni novca ni vremena na neodzivni sistem. To je područje delovanja drugačije srpske diplomatije i nužnog povezivanja, traženja podrške i drugih mehanizama kojima se skloni padu ruše. Vučić nije dosegao Orbanovu moć i ne može nikoga da ucenjuje, može samo da lažinja o svojoj ulozi u odnosima sa Rusijom. No sve su to rubne strategije, koje mogu imati smisla ako postoji usklađenost delovanja, a ona može biti efikasna i pored nesposobnosti opozicije da nešto korisno i usklađeno misli i radi. Današnja opozicija bolje da se i ne trudi, jer igru od dana posle izbora vode drugi ljudi, i oni koji mogu da se bez problema otarase opozicije. Među njima su se već pojavile junakinje – dovoljna garancija za dugotrajnost i izdržljivost pobune.
Da li sam suviše optimistična? Sve promene za koje sam se na dugom putu zalagala uglavnom su propale, sem ukidanja smrtne kazne. Upravo to mnoge, pa i mene, kvalifikuje za veru u pobunu, jer nikada nismo dobili šansu da nešto upropastimo. Jer smo svaki put uzmakli kad se pojavila mogućnost da ugazimo u univerzalnu banalnost. Zato u ovom posebnom slučaju, u kojem iskustvo ne nedostaje, rušenje Vučićeve diktature ima sve šanse da, bar za kratko vreme, donese olakšanje i nadahne za individualne podvige.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
