Fotografije čitalaca, Stojanov Dušan

Fotografije čitalaca, Stojanov Dušan

Već nekoliko godina leta u Americi dobijaju imena. Kao da su uragani. Ne samo imena – Katrina ili Flojd – već imena i prezimena, kao Trayvon Martin ili Michael Brown. Kao i u slučaju uragana, njihov dolazak je predvidiv i očekivan, a opet, kada leto stigne, svi su zatečeni. Još ne znamo ko će dati ime novom letu. Taj neko je među nama, upravo igra Call of Duty ili pokušava da prehrani porodicu ili da otplati studentske kredite. On (verovatno će to biti on) ne zna da su mu dani odbrojani; mi ne znamo koliko mu je dana ostalo.

Ne znamo kako radi alhemija koja nečiju smrt pretvara u politički simbol, dok neke druge smrti ostaju neprimećene izvan kruga porodice i zajednice. Video snimci imaju udela u tome, ali nisu najvažniji. Postoji mnogo snimaka na kojima se vidi kako policajaci ubijaju ljude koji ne predstavljaju nikakvu opasnost, ali zbog nečega samo neki od tih snimaka privuku pažnju javnosti. Situacija postaje eksplozivna kada vlasti zanemare gnev zajednice ili bar temeljno ne istraže postupke policije, ako već ne žele da je disciplinuju. Tenzije između vlasti i onih koji su predmet policijske kontrole takođe mogu biti važan faktor. U svakom slučaju, ne znamo zašto će baš njegova smrt raspaliti političku imaginaciju javnosti.

Samo znamo, sa surovom izvesnošću, da će uskoro biti izvučen njegov broj – da će ga hladnokrvno ubiti policajac (opet će to najverovatnije biti on) zadužen da ga štiti, njega i njegovu zajednicu. Znamo, jer je to statistički neizbežno i već se mnogo puta događalo. Znamo jer se stalno iznova ponavlja. Znamo jer Amerika tako funkcioniše, tako je sazdana. Znamo da će se dogoditi, sasvim sigurno, kao što znamo da će stići novi uragan – samo ne znamo kada i gde i kolika će biti šteta.

Leto je sezona nereda. Pobune u Votsu, Njuarku i Detroitu šezdesetih godina eksplodirale su u letnjim mesecima. Tada nema škole, ljudi prave zabave pod vedrim nebom, život u urbanim centrima se seli napolje, iz kuća u parkove, iz dnevnih soba na prepune ulice. Mnogi među ljudima na ulici su nervozni, ogorčenost ključa kao rastopljeni asfalt. Da parafraziram Langstona Hughesa, to je vreme eksplozija neostvarenih snova.

Naravno, to nije ono što želim da se dogodi, već samo moje predviđanje budućih događaja. Možete osetiti kako napetost raste sa svakim novim statusom na Fejsbuku, viralnim video snimkom i olujom na Tviteru. Možete je čuti u razgovorima neznanaca u poštama, prodavnicama pića i kafeima. To je predviđanje koje ne donosi olakšanje, jer neredi samo ukazuju na problem koji se neredima ne može rešiti. Budućnost nije teško predvideti jer, kao što je izjavio jedan od učesnika u događajima u Baltimoru ranije ove godine: „Prepuni ekspres lonac jednom mora da eksplodira“.

Ovog leta odlazim iz Amerike, posle dvanaest godna koje sam tu proveo kao strani dopisnik. Vraćam se u London. Mojoj odluci da se vratim u Britaniju doprineli su banalni, lični razlozi koji nemaju nikakve veze sa sadašnjom situacijom; da želim da pobegnem od agresivne policije i rasnih predrasuda ne bih se vraćao u Hakni. Događaji u nekoliko poslednjih godina nisu bili razlog za takvu odluku, ali pomogli su da osetim olakšanje kada sam odluku doneo. Zato se nisam ni najmanje predomišljao. Nisam mogao izabrati bolji trenutak za odlazak. Jer dolazi još jedno leto ispunjeno slikama neutešnih roditelja, pravdanjima policijskih zvaničnika i zbunjenim komentarima TV voditelja. Još jedna sezona podsećanja Amerike da su životi crnih ljudi ljudski životi, iako je njihova smrt u rukama predstavnika države postala uobičajena. Još jedno leto zrelo za nov izliv besa.

***

Stigao sam u Njujork nekoliko meseci pre početka rata u Iraku. Amerikanci su bili ljuti na ostatak sveta ili jedni na druge ili na sve i svakoga. Pet najprodavanijih knjiga na listi bestselera Njujork tajmsa bile su: Buš u ratu (hagiografski prikaz dešavanja u Beloj kući posle 11. septembra iz pera Boba Woodwarda); Pravi čovek (sećanja na život u Beloj kući bivšeg pisca govora predsednika Busha); Portret ubice (knjiga Patricie Cornwell o Džeku Trboseku); Narod divljaka (knjiga kojom je desničarski radio-voditelj pokušao da spase Ameriku od „liberalnih napada na njene granice, jezik i kulturu“); i Vođstvo (knjiga bivšeg republikanskog gradonačelnika Njujorka Rudopha Giulianija o događajima posle 11. septembra).

Od tada gotovo da nije bilo trenutka mira. Događaji su se brzo smenjnivali: rat u Iraku i talas agresivnog patriotizma, novi mandat George W. Busha 2004, uragan Katarina, gubitak iluzija o ratu u Iraku, jačanje antiimigrantskih pokreta, proimigrantski protesti pod parolom “¡Sí se puede!”, Barack Obama, Sarah Palin, ekonomski kolaps, pokret za okupaciju Volstrita, republikanska Čajanka, Obamin novi mandat i snaženje antirasističkog aktivizma. Za mene kao stranca to su bili neobični događaji. Nisam se ustezao da biram strane, politički i moralno. Ali izveštaje sam pisao gotovo kao antropolog. Dao sam sebi zadatak da pokušam da razumem Ameriku. Zašto siromašni belci u Americi glasaju suprotno svojim ekonomskim interesima? Kako je moguće da su potomci useljenika postali toliko ksenofobični? Zašto su odjednom svi toliko razočarani u Obamu kad im on nije ništa naročito ni obećao? Potraga je bila korisna, čak i onda kada odgovore nisam uspevao da pronađem ili mi se pronađeni odgovori nisu dopadali.

Kulturna distanca koju sam kao Britanac u stranoj zemlji mogao sebi da dopustim činila je da se osećam nedodirivo i nevidljivo. Doživljavao sam sebe kao posmatrača, a ne kao učesnika. Kada sam izveštavao iz ruralnog Misisipija 2003. godine, zaustavio sam kola u blizini kuće starijeg belog bračnog para da se raspitam za put. Oni su zapretili da će pucati ako se odmah ne udaljim. Njihove pretnje su mi bile smešne. Vratio sam se u kola, nezadovoljan, i odvezao – ali nijednog trenutka nisam pomislio da bi stvarno pucali. Činilo mi se da je to nemoguće. Kada sam se vratio, ispričao sam svojoj ženi i njenom bratu, Afroamerikancima, šta mi se dogodilo. Njihovi roditelji su odrasli na Jugu u doba segregacije; moja tašta se ni danas ne bi zaustavila u Misisipiju ni za šta na svetu, osim da napuni rezervoar. Avantura koju sam im prepričao nije im bila zabavna: Da li sam ja normalan? Zaustavljam se da pitam za pravac belce u nekom selu u Misisipiju?

Ipak, negde usput, postao sam učesnik. Delimično zbog vremena koje sam proveo u Americi: kako sam upoznavao nove ljude – umesto da ih samo intervjuišem – počeo sam lično da doživljavam njihove probleme. Kada neko ko vam je drag svakodnevno trpi hronični bol zato što nema zdravstveno osiguranje ili mu je kuhinjski prozor raznet pucnjima iz vatrenog oružja ili ne može da poseti rodnu zemlju jer nema dokumente, vaš odnos prema pitanjima reforme zdravstvene zaštite, kontrole vatrenog oružja i imigracije počinje da se menja. Ne zbog promene u stavovima, već jednostavno zato što poznavanje i razumevanje nekog problema sa distance nije isto što i suočavanje s tim problemom u sopstvenom okruženju.

Učesnikom su me učinile i životne okolnosti. Moj sin je rođen onog vikenda 2007. godine kada je Barack Obama objavio da će se kandidovati za predsednika. Šest godina kasnije, dobili smo ćerku. Reči koje koristim za stvari kao što su pelene, kolica, cucla, školski odmor, užina, dugačke pantalone, tipično su američke. Tek u Americi sam postao roditelj. To je uloga za koju me odrastanje u Engleskoj nije pripremilo. Jedne letnje večeri, nekoliko godina posle selidbe u Čikago, naša ćerka nije mogla da zaspi, pa je moja žena odlučila da je u nosiljci ponese do obližnje prodavnice da bi je uspavala. U povratku je čula pucnjavu na ulici i potražila zaklon u radnji lokalnog frizera. Kada se sneg najzad otopio te godine, jedan odbačeni pištolj je pronađen u uličici iza našeg lokalnog parka, a drugi u blizini škole mog sina. Dani u ulozi posmatrača su zauvek prošli. Morao sam da razmišljam o vrtićima, letnjim kampovima, školama, posetama lekarima, parkovima i drugim roditeljima. Onog dana kada su moja supruga i sin izašli iz porodilišta, objavljen je članak u Njujork tajmsu u kojem je pisalo da „crni čovek koji odustane od srednje škole ima 60 puta veće izglede da završi u zatvoru nego onaj sa univerzitetskom diplomom“. Ranije bih pomislio samo da je to zanimljiv i tužan podatak. Ali sada sam to lično doživeo. Moj ulog je bila boja kože. Crna boja kože u igri nameštenoj da se crni ljudi nađu na gubitničkoj strani.

***

Obamin ulazak u Belu kuću će sve promeniti, govorili su mi mnogi dok je trajala Obamina kampanja. Kada bih pitao „Kako?“ i nisu imali odgovor. Tvrdili su da će samo njegovo prisustvo u Beloj kući nekako promeniti život mom sinu i svima koji liče na njega. Nikada nisam poverovao u to. Pre svega, jedna osoba ne može da izbriše vekove diskriminacije, bez obzira na moć koju navodno ima. Drugo, institucije unutar kojih Obama mora da deluje – Demokratska stranka i predsednička funkcija – takođe ograničavaju ono što može da učini. Osvojio je predsedničko mesto u sistemu koji je ucenjen donacijama velikih korporacija, u kojem se izborni okruzi kroje po želji kongresmena, a 41 odsto gornjeg doma može blokirati gotovo svaku njegovu inicijativu. On je bio najprogresivniji od svih kandidata, što dosta govori o njemu i konkurentima, ali ne znači gotovo ništa, s obzirom na to šta je potrebno da bi se zaista nešto promenilo u rasnim odnosima i u vezi sa rasnom nejednakošću.

Ukazivanje na to u atmosferi opšte euforije koja je pratila njegovu kampanju nije me učinilo popularnim. Zaista sam bio srećan kada je pobedio. Ali izgleda da nisam bio onoliko srećan koliko su neki ljudi mislili da treba da budem. Kada je Obama pobedio Hilary Clinton u Južnoj Karolini – prvoj južnjačkoj državi koja se otcepila od Unije, državi koja je započela građanski rat, u kojoj se i danas vijori južnjačka zastava ispred Kapitola, u kojoj je nedavno jedan beli rasista ubio devet vernika u crnačkoj crkvi – masa je vikala „Rasa je nevažna“. (Što je neobičan slogan, s obzirom da su ga izvikivali baš zato što je Obama crn; ne verujem da bi glasači Hilary Clinton vikali isto da je ona pobedila.)

Obamina pobeda nesumnjivo je imala veliki simbolički značaj. Sledeće dve godine gurao sam sina u kolicima dok nas je sa svih strana posmatrao lik crnog čoveka sa potpisanim rečima „Nada“ i „Promena“. Približno jednu godinu posle Obamine pobede, poveo sam sina kod prijatelja koji su imali četvorodišnjeg belog dečaka. Dečak je podigao pogled sa igračaka i rekao mom sinu: „Ti si crn“. Bilo je to primereno zapažanje za njegov uzrast – primetio je samo razliku, ne i rasu. Kada me je sin upitno pogledao, ja sam imao spreman odgovor kojim ću otkloniti moguću nelagodnost. „Tako je“, rekao sam. „Kao i predsednik Amerike“.

Ali stvarne promene i korist su izostali. Obama je nasledio ekonomsku krizu koja je Afroamerikance pogodila više nego bilo koju drugi grupu. Razlike u stopama zaposlenosti i bogatstvu crne i bele populacije rasle su u prvim godinama njegovog mandata, i nisu se mnogo smanjile nakon toga. Pomenutu anegdotu sam iskoristio u kolumni iz 2010. o simboličkom značaju predsednikove boje kože. „Istina, i to je nešto“, napisao sam. „Ali kada dečaci odlože igračke i na sve zaborave, malo toga ostaje. Jer uprkos tužbalicama koje se čuju iz redova pripadnika republikanske Čajanke, od Obaminog dolaska na vlast najveći gubitnici su upravo Afroamerikanci. U poslednjih četrnaest meseci moj sin i njegov beli prijatelj su se dodatno udaljili u pogledu životnih izgleda“.

Ova poslednja tvrdnja je bila neporecivo tačna, ali za neke ljude i veoma kontroverzna. Nisam tvrdio da će moj sin loše proći u životu, već samo da su njegovi izgledi za uspeh slabiji od izgleda dečaka s kojim se igrao i da nastavljaju da se pogoršavaju. Jedna studija iz 2014. pokazala je da crni čovek sa fakultetskom diplomom ima iste izglede da pronađe posao kao i belac koji je odustao od školovanja još u srednjoj školi. „Dugotrajna recesija“, objavljeno je u Njujork tajmsu samo nekoliko meseci pre našeg susreta s belim dečakom, učinila je disparitet između stopa nezaposlenosti crne i bele populacije „izraženijim za one koji imaju fakultetske diplome nego za one koji ih nemaju. Obrazovanje bi trebalo da izjednačava šanse – ali izgleda da čini baš suprotno“. Ipak, neki čitaoci su se nakostrešili zbog tvrdnje da bi rasizam mogao direktno uticati na život mog sina.

„Besmislica“, glasio je jedan komentar. „Status koji imate kao pripadnik srednje klase znači da će on u budućnosti imati mnogo više zajedničkog sa belim prijateljima nego sa detetom iz neke siromašne crne porodice“. Na to se nadovezao drugi komentator – novinar Gardijana, ni manje ni više: „Veoma je nepošteno tvrditi da samo na osnovu boje kože imate pravo na status žrtve. Vaš sin će verovatno imati više nego dobar život. Na svojoj strani ima sve prednosti koje ovaj svet može da pruži“.

Takvi odgovori govore o potpunom nerazumevanju življenog iskustva rase u zemlji podeljenoj kao Amerika. Klasa je važna, naravno; ovo je Amerika. Moja žena i ja imamo zdravstvenu zaštitu, poslove, univerzitetsko obrazovanje i kola; živimo u zajednici koja ima dobre škole, supermarkete i restorane. Ukratko, imamo resurse i ti resursi nam otvaraju određene mogućnosti. Ali nemamo mogućnost da ne budemo crni. A u današnje vreme u ovoj zemlji to nije mala stvar. To nije „polaganje prava na status žrtve“, to je samo konstatovanje jedne od činjenica života. Pripadanje dobrostojećoj klasi pruža niz privilegija; ali to vas ne može zaštititi od svega. Da je tako, bogate žene nikada ne bi bile silovane, a bogati istopolni parovi bi se slobodno venčavali širom sveta.

Za taj zaštićeni crni život na koji su komentatori aludirali potrebno je više od solidnih bankovnih računa i kulturnog kapitala. Trebalo bi da živimo u kraju u kojem nema mnogo crnaca, jer policija u crnačkim delovima grada nema poštovanja za život i ljudske slobode; morali bismo da šaljemo decu u škole u kojima su crni učenici malobrojni, jer većinski crnačke škole ne dobijaju dovoljno novca; morali bismo da tražimo od naše dece da ne nose ništa što ih može povezati s crnom kulturom, jer bi onda bili još izloženiji rasnoj diskriminaciji; da se ne druže s drugom crnom decom, jer ta deca verovatno žive u onim delovima grada i idu u one škole koje smo želeli da izbegnemo; ne bismo smeli da ih puštamo napolje uveče, jer opasno je biti mlad i crn na ulici kada padne mrak.

Mogao bih da nastavim da nabrajam. Ali ništa od tih postupaka kojima bismo ponižavali sebe ne bi nam garantovalo sigurnost. Rasizam je upravo ono što piše na pakovanju: diskriminacija ljudi na osnovu rase. U izboru žrtava rasizam je nasumičan onoliko koliko je sistematičan u sprovođenju diskriminacije. I mada retko napada sam (obično se udružuje sa klasom ili rodom), može delovati i sam za sebe. Ljudi koje moja deca sreću na ulici ne znaju ništa o mom bankovnom računu ili profesionalnom statusu.

Trayvon Martin je samo šetao kroz dobrostojeći kvart kada je George Zimmerman pomislio da je kriminalac i ubio ga. Clementa Pinckney, senatorka iz Južne Karoline bila je u jednoj od najlepših crkava u Čarlstonu kada ju je usmrtio Dylann Roof, nju i još osmoro ljudi.

Još nisam sreo Afroamerikanca koji veruje da se privilegije belih Amerikanaca mogu kupiti novcem; još nisam sreo nijednog koji veruje da se novcem može osloboditi stigme crne boje kože. Najviše što možete učiniti jeste da malo poboljšate svoje izglede. A ako je jedan od tri crna dečaka rođena 2001. godine predodređen da završi u zatovoru, ti izgledi su prilično loši. Ulazak crnog čoveka u Belu kuću nije ništa promenio.

***

Park koji nam je najbliži obično izgleda kao Ulica Sezam. Bela, crna i žuta američka deca se penju, ljuljaju i spuštaju niz tobogan. Ponekad, naročito vikendima, kasno popodne, dolaze i tinejdžeri. Kao tinejdžerima u čitavom zapadnom svetu, dosadno im je, nemaju novca, uspaljeni su i izgubljeni. Ne žele da sede kod kuće, ali nemaju novca za mesta koja se plaćaju, pa su pronašli javni prostor koji najviše odgovora njihovim potrebama, gde sede na ljuljaškama pravljenim za manju decu i šale se, flertuju, brbljaju. Ponekad se desi da neko opsuje ili da se posvađaju – ali to nije ništa što odrasla osoba ne bi mogla da reši tako što će zatražiti da pripaze na jezik zbog manje dece u parku. Ah da, to je park u koji obično dolaze crni tinejdžeri.

Njihovo prisustvo menja atmosferu u parku. Ali napetost se oseća jedino kada dođe policija. Dobri policajci samo popričaju s njima, loši ih preslišavaju. U svakom slučaju, prisustvo uniformisanih i naoružanih ljudi u dečjem prostoru je nepotrebno i uznemiravajuće. Manja deca i novajlije u parku misle da se sigurno dogodilo nešto strašno čim je policija došla; starija deca (sedam godina ili više) i oni koji su navikli na prizor ne obraćaju pažnju: policija je ponovo u našem parku. Ne znam koja od te dve reakcije je gora.

Jednog popodneva, dok je grupa relativno tihih tinejdžera ubijala vreme u parku, započeo sam razgovor s jednom belom ženom. Njen sin je bio približno istog uzrasta kao moj, oboje smo živeli u blizini i naša deca nisu morala da prelaze prometne ulice da bi stigla do parka. Razgovarali smo o tome kada bismo mogli da počnemo da ih puštamo da sami dolaze u park. „Problem je u tome što nikada ne znate da li će ovi mali kriminalci biti ovde“, rekla je, pokazujući glavom prema dečacima kod ljuljaški.

Bio sam zatečen. Svaki put kada pišem o crnim ljudima koji su bili žrtve policijskog nasilja bar jedan čitalac me podseti da su većinu ubijenih crnih ljudi ubili drugi crni ljudi. To je tačno, ali nebitno. Prvo, zato što većina ubijenih Amerikanaca najčešće strada od pripadnika iste rase, pa bi ono što neki pokušavaju da opišu kao „zločine crnaca nad crncima“ trebalo opisivati samo kao zločine. Takođe, crni ljudi nisu bojom svoje kože pozvani da štite zajednicu i služe joj. Policajci jesu. U poslednjoj deceniji izveštavao sam iz mnogih siromašnih kvartova u kojima su živele različite rase i u kojim se nisam osećao bezbedno. Zbog toga nisam počeo da strahujem od crnih ljudi ili bilo koje druge rasne grupe; ono što me je pogodilo bili su siromaštvo i kultura nasilja, jer to je toksična kombinacija koja raspiruje kriminal i čini ga smrtonosnim.

Bela žena i ja smo gledali istu grupu dece i videli smo dve sasvim različite stvari.

„Zašto mislite da su kriminalci?“ pitao sam. Odmahnula je glavom. Konverzacija je posle toga zamrla.

Postoji deo belog društva – veliki deo, koji uključuje i slobodoumne majke spremne da započnu konverzaciju s nepoznatim crnnim čovekom u parku – koji crnu decu vidi kao pretnju po sebi. Izvan izolovanog okruženja geta, gde belci retko zalaze, prisustvo crnih mladića se vidi ne samo kao najava problema već kao problem po sebi. Kada je George Zimmerman video Trayvona Martina, on nije video sedamnaestogodišnjaka koji se vraća iz kupovine. Video je nekoga „veoma sumnjivog“, „opasnog“, nekoga ko je verovatno odgovoran za nedavne provale u kraju.

„Propalice“, rekao je policiji, govoreći o Trayvonu. „Ti skotovi se uvek izvuku.“

I zaista, crna deca se često ne doživljavaju kao deca. U Gus Kriku u Južnoj Karolini policija je uzela uzorak DNK od crnog srednjoškolca za kog su poverovali da bi mogao biti tridesetdvogodišnji osumnijičeni koga su tražili. Posle ubistva Tamira Ricea – dvanaestogodišnjaka koga je ubio policajac u Klivlednu nakon što je neko prijavio da se pojavio u parku sa „verovatno lažnim“ pištoljem – portparol policije je izjavio da je to njegova krivica. „Tamir Rice“, rekao je policajac, „izgleda zastrašujuće. Visok je metar i sedamdeset, ima osamdeset kilograma. On je dvanaestogodišnjak u telu odraslog čoveka“. Kada je svedočio pred porotom o ubistvu Michaela Browna u Fergusonu, Darren Willson je napadača opisao kao zver, a ne kao osamnaestogodišnjeg mladića. „Pogledao me je veoma agresivno. Ne znam kako to da opišem, kao demon, tako je izgledao“. Čak i kada je govorio o događajima nakon otvaranja vatre, Willson je nastavio da opisuje Browna kao fizičkog supermena i emocionalnog monstruma. „Spremao se da potrči ka meni, urpkos ispaljenim hicima, kao da su ga meci još više razdražili. Gledao je pravo kroz mene, kao da ne postojim, kao da mu ništa ne stoji na putu“.

Dokazi o tome nisu samo anegdotske vrste. Istraživanje objavljeno prošle godine u Žurnalu za psihologiju ličnosti i socijalnu psihologiju Američkog psihološkog društva pokazuje da beli Amerikanci precenjuju starost crnih dečaka starijih od deset godina za četiri i po godine; beli ispitanici su takođe izjavljivali da su crni dečaci češće počinioci kriminalnih radnji nego belci ili Latinoamerikanci. „U većini društava smatra se da deca čine zasebnu društvenu grupu za koju su karakteristični nevinost i potreba za zaštitom“, piše Phillip Atiba Goff  sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu. „Naše istraživanje pokazuje da se crni dečaci vide kao odgovorni za svoje postupke u uzrastu u kojem za bele dečake još važi pretpostavka da deca ne mogu snositi odgovornost za svoje postupke“. Moj sin je visok za svoje godine; eto o čemu čovek na kraju počne da razmišlja.

Mojoj ženi i meni nije trebalo mnogo vremena da primetimo da mnogi odrasli belci osećaju da imaju pravo da viču na crnu decu – bilo na ulici ili u školi – zbog prestupa koji su zanemarljivi ili nisu ni počinjeni. Jednog popodneva prošlog leta, kada sam se vratio kući posle izveštavanja o ubistvu Michaela Browna u Fergusonu u Misuriju, video sam da u lokalnom parku prave roštilj i puštaju muziku. Poveo sam decu u park. U parku imamo fontanu koja sa svih strana prska vodu na decu kada uđu unutra. Mlađu decu pre ulaska skidaju u gaće, stariji ulaze u garderobi koju imaju na sebi. Dan je bio vreo i moj sin i još nekoliko dečaka su se prskali vodom – ništa strašno, ako se zanemari kolateralna šteta za nekoliko odraslih koje su stajali u blizini. U jednom trenutku, dok je progonio svog glavnog rivala, moj sin je isprskao jednu belu ženu po nozi. Ona se izvikala na njega kao da ju je gađao ciglom.

Sve sam video i odmah sam prišao.

„U čemu je problem?“ pitao sam.

„Vidi. Svu me je isprskao“, izdrala se.

Pogledao sam, stvarno je bila malo isprskana. Pa šta…

„Stojite u dečjem parku pored fontane, vrućina je. Naravno da će vas isprskati. Molim vas da više ne vičete na njega.“

„Nemoj da mi govoriš šta da radim“, zarežala je.

„Sada se dereš i na mene“, rekao sam. „Bilo je dosta.“

„A ko si pa ti?“ ponovo se prodrala.

„Ja sam njegov otac. Eto ko sam.“

„Ti si niko i ništa“, odgovorila je. „Eto ko, niko i ništa.“

***

Jedna od prvih priča o kojima sam izveštavao po dolasku u Ameriku bila je sahrana Till Mobley, osamdesetjednogodišnje majke pokojnog Emmetta Tilla. Majka je 1955. godine poslala četrnaestogodišnjeg sina da provede leto kod rođaka. Na put ga je ispratila rečima: „Ako bude potrebno da klekneš i pokloniš se kada belci prolaze putem, tako ćeš i da uradiš“. Emmett nije poslušao savet. Dok je bio u gradiću Maniju u regionu Delte, nešto je rekao jednoj beloj ženi ili je zviznuo za njom ispred radnje. Tri dana kasnije njegovo telo je izvađeno iz reke Talahači. Imao je metak u glavi, jedno oko mu je bilo iskopano, a čelo smrskano.

Podizanje crnog deteta u rasističkom društvu postavlja pred roditelje posebne izazove. S jedne strane, želite da budu ponosni na to što jesu, da budu sigurni u sebe. S druge strane, morate ih naučite da su ranjivi upravo zbog toga što jesu to što jesu, jer im predstava o sopstvenoj ranjivosti jednog dana može sačuvati život. Pokušavamo da podignemo decu koja će živeti dostojanstveno i dugo i neće završiti kao nečija streljačka meta.

Objašnjavanje složenih istorijskih i društvenih sila koje takve kompromise čine neophodnim nije lako čak ni pod najboljim mogućim okolnostima. Kako to objasniti detetu bez preteranog pojednostavljivanja i izostavljanja? Jednog dana, tokom naše desetominutne šetnje do vrtića, sin je zatražio da pođemo nekim drugim putem. „Zašto?“ pitao sam.

„Zato što tamo zaustavljaju crne dečake“, rekao je.

Bio je u pravu. Približno dva puta nedeljeno nailazili smo na policajce koji ispituju ili hapse crne mladiće. Imao je četiri godine i ja sam mislio da još ne primećuje takve stvari. Pokušao sam da mu pomognem da povrati osećaj sigurnosti.

„Ne moraš da brineš. Sa mnom si i neće nas zaustaviti“, rekao sam mu.

„Zašto neće?“ pitao je.

„Zato što nismo ništa uradili“, rekao sam.

„A šta su oni dečaci uradili?“, pitao je.

Nisam znao šta da mu odgovorim. Od tada smo išli drugim putem.

Kada sam intervjuisao Mayu Angelou 2002. godine, rekla mi je da su napade od 11. septembra prethodne godine Afroamerikanci drugačije doživeli. „Život u stanju straha bio je nešto novo za većinu belih ljudi u Americi“, rekla je. „Crnci u ovoj zemlji žive u strahu već 400 godina“. U nekoliko poslednjih godina to stanje straha je postalo očigledno. Američka javnost i mediji periodično „otkrivaju“ tu svakodnevnicu, onako kako tinejdžeri otkrivaju seks – žurno, predano, proždrljivo, nepromišljeno – i čestitaju sebi na otkriću, bez imalo stida. Na neki način su oduvek bili svesni te pojave, ali kada se direktno suoče s njom opet su iznenađeni.

One sedmice kada sam došao u Ameriku, u decembru 2002, vođa senatske manjine, republikanac iz Misisipija Trent Lott, podneo je ostavku na funkciju nakon što je u jednom govoru rekao da bi Amerika bila bolje mesto da je segregacionista Strom Thrumond pobedio na izborima 1948. Veliki mediji nisu u tome videli ništa strašno – kao da je to tipična izjava koja se može očekivati od jednog južnjačkog senatora. Njegov ispad je postao vest samo zahvaljujući blogerima. Dok pišem ovaj tekst, u nekim  južnjačkim državama se vodi debata da li treba skloniti južnjačku zastavu koja se vijori ispred državnih institucija – kao da je bilo potrebno da devetoro ljudi izgubi život na njihovom pragu da bi shvatili rasističke konotacije te zastave.

Kao da je vekovima stara priča o rasnoj nejednakosti postala previše zamorna da bismo je iznova ponavljali, osim kao belešku pri dnu stranice, dok nam ponovo ne eksplodira u lice, kao posle uragana Katarina ili protesta u Fergusonu. U tom trenutku dosadu zamenjuje zaprepašćenost. U zemlji koja se ponosi time što stalno grabi napred, činjenica da se „još bavimo tom temom“ doživljava se kao šamar karakteru nacije. Zato je Obamina kandidatura inspirisala i ushitila tako veliki broj Amerikanaca. Kao što mi je 2007. rekla radikalna aktivistkinja iz sedamdesetih Angela Davis, to je „model prihvatanje razlike u kojem razlika više ništa ne znači, promena koja ništa ne menja“.

Poslednja epizoda rasnog buđenja trajala je duže nego obično. U nekoliko poslednjih godina brutalna banalnost svakodnevnog života nekih ljudi u ovoj zemlji postala je vidljiva i neporeciva čak i za one koji nemaju s njom nikakve direktne veze. Ali nije se dogodilo ništa novo. Nije bilo porasta policijske brutalnosti. Novo je samo to što ljudi obraćaju pažnju i gledaju šta se događa. A zahvaljujući novim tehnologijama (i demokratizaciji mogućnosti pravljenja i distribucije snimaka) imaju šta i da vide. Zato je veliki deo bele Amerike besan zbog nečega što je u prošlosti radije ignorisao, dok jedna mala, ali i dalje značajna i glasna grupa i dalje odbija da poveruje svojim očima.

***

Nikada nisam mislio da ima smisla porediti rasizme – kao da bi jedan oblik mogao biti bolji od drugog. Svako društvo, bez obzira na rasni sastav, podrazumeva sistem hijerarhija koje se preklapaju i prepliću. Verovanje da je jedan oblik bolji od drugog znači da postoje rasizmi koji su prihvatljivi – što vodi u trku prema dnu bez moralnog težišta.

U junu 1998, kada je istraga o ubistvu Stephena Lawrenca otkrila detalje jednog od najgnusnijih primera britanskog rasizma, iz Džaspera u Teksasu je stigla vest o ubistvu Jamesa Byrda. Byrda, Afroamerikanca, povezla su trojica ljudi od kojih je jednog lično poznavao. Druga dvojica su bili militantni beli rasisti. Umesto da ga odvezu kući, odveli su ga na jedan zabačen seoski put, prebili ga, pišali po njemu, a onda ga vezali za pik-ap i vozili više od jedne milje dok mu glava nije otpala. Onda su otišli na roštilj.

Sledećeg dana, na uredničkom sastanku u Gardijanu posvećenom istrazi o Lawrencovom slučaju i vestima o Byrdovom ubistvu, jedan od kolega je rekao povodom Byrdovog ubistva: „Ovde bar ne radimo takve stvari.“

„To nije velika uteha za Doreen i Nevilla Lawrenca“, pomislio sam.

Imam više rođaka u Americi nego u Britaniji. Većina njih dobro živi. U jednom periodu sam planirao da zavek ostanem ovde. Odustao sam od tog plana, ali on mi i dalje ne zvuči kao loša ideja. Dok sam bio u Americi na mene niko nije pucao, nisam bio hapšen, zatvaran ili na bilo koji drugi način ugrožen od strane države. Ne živim u nekoj od razrušenih urbanih zona u kojima vladaju nezaposlenost i očaj, u kojima su mnogi Afroamerikanci prepušteni sami sebi. Vikali su na mene u parku, morao sam da menjam put do vrtića, ponekad i da se nosim sa rasizmom državnih službenika. (Kada sam vozio kroz Misisipi posle uragana Katarina naišao sam na kontrolni punkt na putu kroz koji su svi drugi novinari lako prošli; mene je vratio policajac koji je sve vreme držao ruku na pištolju.) Takva iskustva su neprijatna. Ali ništa od toga ne ugrožava život.

Ja nisam Michael Brown. Ali ni Michael Brown nije bio Michael Brown dok ga nisu ubili i ostavili da leži na pločniku četiri sata; Eric Garner je bio samo čovek koji pokušava da proda cigarete na ulici pre nego što su ga ugušili u Stejten Ajlendu; Tamir Rice je bio samo dečak koji se igrao u parku kada je policajac istrčao iz automobila i za nekoliko sekundi otvorio vatru. Nasilna smrt u rukama policije ili bilo koga drugog nije svakodnevno iskustvo crnih ljudi u Americi.

Ali izveštaj ministarstva pravde objavljen posle nereda u Fergusonu pokazao je koliko su ekstremni i česti takvi slučajevi. Da navedem samo nekoliko primera: između 2007. i 2014. jednu ženu u Fergusonu su dvaput hapsili, držali je u zatvoru šest dana i presudili da plati 550 dolara za kaznu za pogrešno parkiranje koja je prvobitno iznosila 151 dolar. Pokušala je da je otplaćuje u manjim ratama – 20 do 50 dolara – ali sud je odbio da prihvati bilo šta osim punog iznosa, za šta ona nije imala novca. Sedam godina posle prekršaja i dalje je dugovala 541 dolar – tako grad uvećava svoje prihode. To nije greška u sistemu; to jeste sistem.

Zatim slučaj četrnaestogodišnjeg dečaka koga su policajci iz Fergusona pronašli u napuštenoj zgradi i pustili na njega psa koji ga je ujeo za nogu i ruku kada je pokušao da zaštiti lice. Dečak kaže da ga je policajac šutnuo u glavu i smejao se. Policajci su rekli da su mislili da je naoružan; nije bio naoružan. Ministarstvo pravde je ustanovilo da su žrtve ujeda policijskih pasa u Fergusonu uvek crne.

Tu je i slučaj čoveka koga su policajci izvukli iz kuće posle prijavljivanja svađe. Dok su ga vukli napolje rekao im je: „Nemate razlog da me zatvorite.“

„Crnčugo, uvek ću naći razlog da te zatvorim“, odgovorio je policajac.

„Nek vam je sa srećom“, odgovorio je čovek. Policajac mu je udario glavu o zid i on je pao na pod.

„Nemoj sad da mi se onesvestiš, drkadžijo, neću da te nosim do kola“, navodno je rekao policajac.

To je bilo istog meseca kada je Brown ubijen. Da nije bilo nereda posle Brownovog ubistva ne bi bilo ni istrage – ne samo da ne bismo ništa saznali o ovim slučajevima, nego bi policija u Fergusonu i dalje bila nedodiriva.To je malo predgrađe na Srednjem zapadu za koje je malo ko čuo i koje se ničim ne izdvaja od proseka, zbog čega tamošnji događaji i jesu vredni pažnje. Ako se to događa tamo, onda se verovatno događa svuda.

Umoran sam. Kada se pojave novi video snimci nasilja ne gledam ih, osim ako moram da pišem o njima. Nije mi potreban još jedan šok – mada baš zbog učestalosti pojavljivanja takvi snimci s vremenom prestaju da šokiraju. Da nije bilo uzbuđenja zbog prizora omladine koja oživljava nabolje tradicije antirasističkog aktivizma u ovoj zemlji, ne bih osećao ništa osim očaja. Prepirke u parku, promena puta do škole, problemi u svakodnevnom životu, to je samo niži deo spektra – upornog bubnjanja u pozadini koje povremeno prerasta u kreščendo nasilne konfrontacije ili čak požara na ulicama. Kako se leto približava, to bubnjanje postaje sve glasnije.

U knjizi Strah od malih brojeva antropolog Arjun Appadurai piše da se „strah pre svega manifestuje kao strah od dolazećeg napada“. Užas terorizma nije u samoj činjenici događanja terorističkih napada već u našim pokušajima da se priviknemo na činjenicu da svakog trenutka možemo postati žrtve. U Americi svakog dana u proseku sedmoro dece i tinejdžera nastrada u napadima vatrenim oružjem. Upravo sam završio pisanje knjige za koju sam nasumično odabrao jedan dan i intervjuisao porodice i prijatelje onih koji su nastradali tog dana. Bilo ih je desetoro. Osmoro njih bili su crni. Svi crni roditelji su mi potvrdili da su znali da bi njihove sinove mogla zadesiti takva sudbina.

Jedan ožalošćeni roditelj mi je rekao: „Ako to ne znaš, nisi dobar otac.“

The Guardian, 01.07.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 27.07.2015.

Srodni linkovi:

Barack Obama – Posle masovnog ubistva u Oregonu

The New Yorker – Politika očaja

Michael Moore – Tri uzroka naše nesreće

The New York Review of Books – Naš Moloh

Amy Davidson – Obama u Njutonu: šta će uraditi povodom oružja?

Hugo Schwyzer – Masovne ubice i povlašćeni beli muškarci

Charles Simic – Nakon Aurore: očajanju nema kraja

Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja

Barack Obama – Govor u Tusonu