Bojni poklič odzvanja Evropom i prati Trojku dok se ona sprema na put u Atinu kako bi proverila da li je sve u najboljem redu. Izbaciće ih iz evro zone ukoliko nisu uspeli da sprovedu dogovoreno. Trojka! Grčka! U sekundi panika se širi. Grčkoj su potrebne nove milijarde. Nemoguće! Refleksno se poseže za navodno jedinim preostalim rešenjem. Grčka mora napolje iz evro zone. Bolje strah sa krajem nego strah bez kraja.

To se neće desiti, jer o budućnosti Grčke neće odlučiti visina prihoda od privatizacije ili broj poreskih rešenja. Sudbina Grčke rešiće se u kontekstu celokupne evropske dužničke krize. Reč je o računici u kojoj će se vagati između ekonomskih troškova ostanka Grčke u evro zoni i političke cene koju bi u slučaju njenog izlaska platile zemlje evro zone, a pre svih Nemačka.

Uprkos svim bojnim pokličima jedna stvar je sigurna: Trojka, dakle kontrolori koje čine EU, MMF i ECB, će doći do zaključka da se tokom grčke izborne kampanje malo toga pomerilo s mesta. Atina svoje uslove nije blagovremeno ni temljeno ispunila. Nastala je finansijska rupa i kako bi se ovaj nedostajući iznos, koji stiže na naplatu, zakrpio ostale zemlje evro zone moraju pokriti troškove. Reč je o velikoj računici koja će odrediti sudbinu Grčke.

Ni ovog leta Evropa neće imati mira, i nakon tri godine krize prisutna je velika nervoza. Uprkos planovima, zemljama evro zone nije uspelo da stabilizuju zajednicu – kako bi makar dobili kratki predah. Na vanrednom sastanku ministara finansija zemalja članica odobreno je 100 milijardi evra kao pomoć španskim banakama. Ali mir se nije vratio.

Španski troškovi finansiranja i dalje rastu i niko ne može da isključi mogućnost da će Madrid u nekoliko narednih nedelja zakucati na vrata Evropskog fonda za spas kako bi zatražio novu pomoć za državni budžet. Time bi i četvrta po veličini ekonomija evro zone pala pod starateljstvo.

Sledi Italija. Zemlja koja drhti i tokom leta. Krajem ove nedelje Rim će izdati nove obveznice i niko se ne usuđuje da prognozira koliko će ih to koštati. U oktobru predstoji pravi test, jer Italija mora da refinansira 37 milijardi evra, sama ili uz pomoć evro partnera, što bi značilo da bi se kapital Fonda za spas morao ponovo povećati, koji je već posle pomoći Španiji gotovo prazan.

Svemu ovome treba dodati i političke neizvesnosti. Koja će vlada na proleće sledeće godine naslediti tehnokratsku vladu Marija Montija? Da li će sredstva u Fondu za spas uopšte biti dovoljna da sada i trećoj najvećoj ekonomiji evro zone barem privremeno pomogne da sastavi kraj sa krajem? Ove računice postaju sve teže nakon loših vesti iz Francuske u kojoj je novo zaduživanje veće nego što se očekivalo, čija auto industrija ima sve veće gubitke i čije su banke veoma zavisne od domaćeg prosperiteta.

Kao da sve ovo nije dovoljno, srce pokušaja za spas evra, stalni Fond za spas u okviru Evropskog stabilizacionog mehanizma, nalazi se u rukama Nemačkog Ustavnog suda. Sudije odlučuju evropsku budućnost. Za Italiju i Španiju ova neizvesnost ima direktne posledice, jer je investitori uračunavaju kada kupuju obveznice ovih zemalja što za rezultat ima visoke kamate.

Španija. Italija. Francuska. Evropski stabilizacioni mahanizam. Za Evro grupu radi se o borbi za opstanak. Evro zona mora verodostojno da pokaže da stoji zajedno i da će tako ostati; da su koristi od zajedničke valute veće nego kada bi se plaćalo u lirama, francima, drahmama ili nemačkim markama; i da su sve zemlje spremne da plate određenu cenu za zajednicu, uključujući i Nemačku.

Ukoliko bi Grčka bila izbačena iz evro zone bio bi to jasan politički signal da u monetarnoj uniji nema jedinstva. Ko bi onda mogao uverljivo tvrditi da Grčku uskoro neće slediti Portugal, ili čak Španija i Italija? Grčki problemi su samo delić problema evro zone. Izlazak Grčke ne bi rešio ove probleme ali bi zato povećao nepoverenje što bi ostale zemlje u krizi vrlo brzo osetile na svojoj koži.

 
Cerstin Gammelin, Süddeutsche Zeitung, 23.7.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 25.07.2012.