Šefica pregovaračkog tima Srbije za pristupanje EU Tanja Miščević izjavila je prošle nedelje da “Evropska komisija ne ulazi u pojedinačne slučajeve poput Savamale”. Miščević je tako odgovorila na novinarsko pitanje – da li će rešavanje slučaja “Savamala” biti uslov napretka u tek otvorenim poglavljima 23 (pravosuđe, osnovna prava) i 24 (pravda, sloboda, bezbednost) u pregovorima sa Evropskom unijom.

Pitanja nasilnog i nelegalnog rušenja u centru Beograda, kao i protivpravno lišavanje slobode građana koje policija nije zaštitila, vrlo su važni za ova dva poglavlja. Poglavlje 23 obuhvata vladavinu prava, dok se 24 temeljno bavi profesionalnim i odgovornim radom policije. Međutim, od jedne od ključnih osoba koje se u našoj zemlji bave pridruživanjem EU, saznajemo da “Evropska komisija ne ulazi u pojedinačne slučajeve poput Savamale”. Pored toga, nastavlja Miščević, “poenta je u izgradnji institucija i sistema stabilne demokratske države što podrazumeva i jačanje uloge državnih institucija i kontrolne uloge nezavisnih tela i civilnog društva”.

Pre nego što krenemo dalje, postavimo pitanje: da li je istina da EU neće ulaziti u pojedinačne slučajeve i ako jeste – kako je to moguće? Jer, gde se meri vladavina prava, ako ne u pojedinačnim slučajevima? Gde se mere institucije stabilne demokratske države i kontrolne uloge nezavisnih tela i civilnog društva, ako ne u pojedinačnim slučajevima?

Šefica pregovaračkog tima dakle ne govori istinu. Naime, samo površan pogled na Progress report o pridruživanju Uniji iz 2015. godine pokazuje da EU izričito traži konkretne podatke (eng. track record) o gonjenju učesnika u korupciji (a pogotovo onoj na najvišem nivou), o merama predzetim protiv organizovanog kriminala i trgovine ljudima, o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, o ukidanju državne pomoći privredi, o istragama o finansiranju političkih stranaka, o slučajevima sukoba interesa funkcionera, kao i o proveri njihove imovine. Posebno je naglašena i potreba da dođe do praktičnog pomaka u gonjenju učinilaca ratnih zločina i izražena zabrinutost zbog političkih pritisaka na rad Tužilaštva za ratne zločine. U svim navedenim oblastima je ocenjeno da Srbija tek mora da radi i praktično dokaže zalaganje za određene vrednosti i deklarativna opredeljenja. Ova ocena je, podsetimo, data pre nepunih godinu dana.

Takođe, na Trećoj međuvladinoj konferenciji u Briselu, na kojoj su otvorena poglavlja 23 i 24, utvrđena su prelazna merila za ocenu napretka u poglavljima 23 i 24, i ona izričito obuhvataju i konkretne praktične podatke o napretku u oblasti pravosuđa, osnovnih prava i bezbednosti.

Pošto su svi ovi dokumenti javno dostupni, kako je moguće da osoba na tako važnoj funkciji u procesu evropskih integracija izjavi da Unija “neće ulaziti u pojedinačne slučajeve”? Ovde je već bilo reči o tome da naše vlasti imaju izraziti problem da pomire svoje želje sa realnošću. Zbog toga je pre nepuna dva meseca odlučeno da će “osetljivi podaci” u procesu evropskih integracija biti proglašeni službenom tajnom, mimo Zakona o tajnosti podataka, Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja i Ustava.

Zabrinjava (a daje i delimičnu podršku izjavi Šefici pregovaračkog tima) to što se Evropska unija do ovog trenutka stidljivo bavila slučajem Savamala. Prvi put je to učinio šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport. Više od mesec dana posle rušenja, on je rekao da “Srbija treba ozbiljno da istraži rušenje u Savamali”. Davenport je slično saopštio i krajem jula. Naveo je da se “Evropska unija ne bavi pojedinačnim slučajevima, poput Savamale”, te da se “ovaj slučaj mora posmatrati u kontekstu poglavlja 23 i 24 sa stanovišta vladavine prava, primene zakona, efikasnosti državnih organa i stanovišta osnovnih ljudskih prava i prava na imovinu”. Miščević je manipulativno iskoristila samo jedan deo izjave predstavnika Unije u Srbiji. Možda je računala na zgodnu (i novu) činjenicu da je Velika Britanija, matična zemlja šefa Delegacije, već jednom nogom van Unije i da se on na ovu „lošu interpretaciju“ neće mnogo obazirati.

Dakle, s jedne strane imamo predstavnike vlasti koji nam netačno saopštavaju da se vladavina prava ne meri pojedinačnim slučajevima. S druge strane imamo Evropsku uniju koja izričito traži konkretne podatke, ali nije naročito glasna u demantovanju srpskih zvaničnika koji govore drugačije. Čemu zapravo služi igra između Evropske unije, vlasti u Srbiji i građana? U ovom trenutku jasne su pozicije dva aktera. Država pokušava da stvari predstavi onakvim kakve nisu, a građani zbog toga trpe ozbiljnu štetu. Čini se da Evropska unija mora da odluči o svojoj poziciji. Ako će se držati svojih proklamovanih pravila, mora demantovati Šeficu pregovaračkog tima i sve druge koji ta pravila negiraju i tvrde da slučaj Savamala nije ogledalo vladavine prava u Srbiji.

Peščanik.net, 02.08.2016.

TEMA – BEOGRAD NA VODI