Nisam imao ludu sreću da budem zamorac ministarstva sile, da na meni bude oproban zvučni top, ali sam od vojnog komentatora Radića čuo da je u pitanju zvučni top, svijetlo oružje koje je naša mati pazarila pre nekoliko godina, a koje je strpljivo čekalo trenutak da bude pušteno u svečani opticaj. Naš vlasnik dakako ismeva priče o počasnoj salvi kojom je krunisan najveći protest u ovom klim. pojasu otkako su se naši stari možda i nepromišljeno spustili sa Karpata. Ministar policije kao dokaz da policija nema ništa sa topovskim pucnjem reče da je upotreba zvučnog topa zabranjena, nezakonita, na šta mu svak može uzvratiti: malo li chto u Srbiji nije dozvoljeno, pa država to ipak radi!?! Uglavnom se vrhovnik policije oprao kako je najbolje umeo, a nama ostaje da verujemo, kako nam drago, Radiću ili Vučiću. Prvog nisam nikad uhvatio ni u kakvoj petljavini, nikad nisam pomislio „E, sad lažeš, Radiću“, dok drugi izvor laže godinama, laže svakodnevno, dakle, uveren sam da je artiljerijsko-akustično oruđe godinama čuvano i po PS-u održavano da bi u subotu napokon bilo oprobano. I gle, dobro beše veoma. Građani i studenti mesecima idu na živce vlasteli podsećajući je istrajno na petnaest novosadskih žrtava. I dok su bili pogruženi u mislima o mrtvima, možda i o budućnosti kad korupcija neće ubijati, u trinaestom minutu tišine bili su suočeni sa zvukom i vibracijama kakve ljudska vrsta nije još osetila (svaka čast našoj prekomorskoj braći na kojoj su tvorci zvučne bombe oprobali svoj dični izum): ljudi su se razbežali i uspaničili, što mora da je ozarilo lice onoga ko je naložio ili odobrio ovaj obesni hitac u noć.
Noćas mi je kroz glavu mimo moje volje proletelo da se vlastela ljuti i na poginule u Novom Sadu, jer, da oni nisu poginuli ništa od ovoga što potresa dotad nepomućenu sreću vladara i vazala ne bi se desilo. U drugom krugu omraženih su svi koji po četvrt sata stoje na raskrsnicama i tako ćutke upiru prstom u krivce, koji moraju biti u vrhu države, jer je pad nastrešnice istinski portfolio najvećeg graditelja u povesti: u nastrešnici su se ispreplitali korupcija, samovolja, pohlepa, nebriga i neznanje; pomeni poginulima su nešto zbog čega faraon i njegova svita škrguću zubima i kolutaju očima. Stoga nije čudno što naše tajno oružje nije upotrebljeno u metežu, nije njime suzbijano nasilje, nego je mučni, niski hitac ispaljen prema ljudima koji su stajali mirno i koji su, ispostavilo se, izazivački ćutali.
U srži ove gadosti je sila podsvesna, koja počiniocu ne donosi izrecivu dobit, možda mu čak može i škoditi, ali zadovoljstvo zbog iznenađenosti meta i čista radost zbog nadmoći jači su od svakog obzira ili opreza. Vlastela, tako dugo ogrezla u zlo i prljavštinu, sve teže podnosi događaj koji je dostojanstven i čist: tobdžija je izdržao dvanaest minuta tišine i u trinaestom je dao sebi oduška.
&
Potrebno je, naravno, nešto čime će stanovništvo – koje oseća opasni miris slobode – ponovo biti zastrašeno, i to nečim što ne vidi i što nije dosad iskusilo, potrebno je podsetiti ga gde mu je mesto, ali mislim da paljba iz zvučnog topa nema toliko pedagoški značaj, koliko ima lekovito dejstvo na poremećenu i unezverenu psihu onoga ko je hitac ispalio. Njime je bez sumnje zadovoljena ljudska potreba da se nešto oskrnavi, što se na način blaži, ali jednako znakovit, očituje u grafitu napisanom na najnovijoj i najčistijoj fasadi, u grebanju nečijeg novog novcatog auta petodinarkom; u ispaljenom fijuku ima nečeg iz priče o žabi i škorpionu, kad škorpion nasred reke ipak ubode žabu pristavšu da ga preveze na leđima, pa šta to učini, izustiće poslednjom snagom žaba, jer joj otrov parališe već i govorni aparat, sad ćemo se oboje udaviti: „Znam. Nisam mogao da odolim – narav…“ – Možda ima nečeg škorpionskog u ispaljenoj zvučnoj salvi, s tim što je škorpion svojoj opakoj prirodi podredio vlastiti život, a ispaliocu ovog pucnja nebogougodnog i protivzakonitog neće dlaka s glave faliti.
Ali ko bi bio škorpion u našem žalosnom događaju?
Teško mi je da zamislim kako neko bez naredbe ili makar prećutnog odobrenja Aleksandra Vučića puca iz bilo kojeg topa, to je kao kad mi neko kaže da Sloba i Mira možda nisu siroti ni znali šta se sprema Slavku Ćuruviji i Ivanu Stamboliću. Pa ipak, u svakoj tiraniji zgodi se i da neko od ulizica uradi nešto na svoju ruku, nešto čime će božanstvo biti prijatno iznenađeno, pa ostavljam mogućnost da je neko ne pitajući najvrhunskijeg komandanta samovoljno zafijukao posred Ulice Srpskih vladara.
Koliko smo mi tih topova kupili? Ko uopšte ima te topove? U JNA smo stotinu puta prebrojavali i inventarisali svu municiju, sve granate i svaki ubogi metak za pušku M-48, nisu valjda Kobre dobile čitavu zvučnu bateriju?
U pomanjkanju forenzike, bez dovoljno izjava očevidaca, uz podrugljivo poricanje prvoosumnjičenog, preostaje mi da se dovijam: ko bi poželeo da prestravi studente i građane u njihovom, ah, koliko samo dosadnom obredu? – Kobre! To je elita ministarstva sile, a ismevana je i te koliko, zahvaljujući baš onome koga danonoćno čuvaju od svakog zlog pogleda. „Baci kobre da se igramo“, to bi me još kako zabolelo da sam pripadnik slavnog zmijarnika, „Pusti kobre – mi smo anakonde“, e, pa anakonde, sad ste nadohvat naših jezika i zuba. Kad ćemo zapucati ako ne sad, i ako nećemo mi – ko će? Hm, ne bih da olako odbacim ovu pretpostavku: predsednik Republike poistovetio se sa telesnom gardom; kad je pretio studentima, ali i svima ostalima ako su skloni pobuni, kad je podsetio koliko bi minuta bilo potrebno Kobrama da razbacaju studente (kakav izraz!), vladar se izrazio u množini, ispalo je da bi rame uz rame sa pretorijancima savladao drske podanike. E, ako se vladaru učinilo da je nešto od borilačkih veština i kuraži sa Kobri prešlo na njega, i Kobre su, osmoza je to, umislile da im pripada deo božanske sile u čijoj su blagoslovenoj blizini, pa su možda i na svoju ruku posegli za zvučnim topom?
Možda im je pao kamen sa srca kad su, mic po mic, shvatili da će im gazda 15. marta preteći, pa su proslavili uspeh, da ne kažem baš pobedu: nadahnuti i senima naših starih koji su za svadbu pucali iz višnjevog topa, što tada niko nije osuđivao, odlučili su da prestrave i makar nakratko rasteraju učesnike mrskog parastosa.
Dačić se oprao: mi nismo pucali, to je protivzakonito, drugo, nije bilo ni potrebe, moraćete da pitate nekog drugog… Drugi sve poriče i podsmeva se, opozicija će, nema ni ona sirota kome, prijaviti nasilje, bezakonje i sramotu Evropi, koja će i ovu priliku da učini nešto u duhu takozvanih evropskih vrednosti proćerdati: marioneta je još ispravna, toliko je ispravna i od tolike je koristi da je za bestidne vladare starog kontinenta iz lutke na kanapu prerasla u totem.
Peščanik.net, 17.03.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA
