Sredinom devedesetih, Demokratska stranka, čiji je predsednik tada upravo postao Zoran Đinđić, pozvala je građane Srbije na bojkot izbora. Računica je bila jednostavna. Na sve dotadašnje izbore nije izlazilo između trideset i četrdeset odsto građana; Demokratska stranka kretala se oko dvadeset odsto podrške u biračkom telu – sve zajedno, uz još malo truda u predizbornoj kampanji, trebalo je da dovede do toga da na izbore ne izađe više od pedeset odsto birača. Ko god da pobedi na izborima na kojima ne učestvuje više od polovine građana ima slab legitimitet da vrši vlast. Razume se, baš kao i na referendumu za novi Ustav iz dvehiljaditih, i ondašnje vlasti navukle su nadpolovičnu izlaznost (glasovi sa Kosova, sećate se, imali su presudan učinak). No, to ne znači da je izborna logika vrha Demokratske stranke u tom trenutku bila pogrešna. Recimo to ovako: u datim okolnostima više od toga nije se moglo.

Kakve sve to veze ima sa dodelom nagrade NIN-a za najbolji roman u 2010. godini? Krenimo redom: dvojica autora Saša Ilić i Sreten Ugričić javno su zahtevali da se njihovi romani Pad Kolumbije odnosno Neznanom junaku izuzmu iz konkurencije. Neko pakostan mogao bi da primeti da nijedan od dva romana nije ozbiljan kandidat za nagradu, te da ovakvim gestom autori ništa ne rizikuju, a još i dobijaju kakav-takav publicitet. To je otprilike kao kada stranka koja zna da ne može dobiti izbore pozove birače na bojkot izbora. Da, ali stvar nije u pobedi ili dobijanju nagrade, nego u legitimitetu. Naprosto, nagrade za koje autori odbiju da konkurišu ne vrede mnogo. I Sreten Ugričić i Saša Ilić potrudili su se da javno objasne zašto treba podriti legitimitet NIN-ove nagrade. Obojica naglašavaju da je ta nagrada bitan element u simboličkom sklopu nacionalističke ideologije koja i dalje dominira javnom sferom Srbije. I ako već ne mogu da menjaju obrazovne programe, modele finansiranja u kulturi, uređivačke politike u medijima, kao autori romana – mogu da ne učestvuju u izboru za jednu nagradu.

Međutim, ova priča ima i svoju drugu stranu. Oba autora rade u Narodnoj biblioteci Srbije. Ugričić je na čelu te institucije. Javno istupivši protiv NIN-ove nagrade i ponudivši objašnjenje za svoj gest, Ugričić je izložio i načela kojima se rukovodi u upravljanju jednom nacionalnom institucijom koja raspolaže solidnim simboličkim kapitalom. Istovremeno, NIN je nedavno dobio novu redakciju, i novi urednici se navodno zalažu za promenu dosadašnjeg uredničkog koncepta ovog nedeljnika. Istina, za razliku od Ugričića i Ilića, oni nisu jasno rekli zašto bi to sad trebalo menjati, i čime će se oni voditi u toj promeni, ali hajde da ne sumnjamo u njihove dobre namere. No, jedna takva dobronamernost je na teškom iskušenju ako se zna da je za predsednika žirija za dodelu nagrade izabran Vasa Pavković, književni kritičar jednog drugog magazina. Reč je o Pečatu, u čiju zlonamernost ne treba nimalo sumnjati. To ne znači automatski da je Pečatov kritičar takođe zlonameran; naprotiv, siguran sam u Pavkovićeve dobre namere. Ali, ovde govorimo o legitimitetu i simboličkoj težini. Pošto je reč o Pečatu,Pavković je izgubio legitimitet zbog notornog simboličkog kapitala magazina za koji piše.

Zašto je sve ovo važno? Zato što je reč o klasičnoj tranzicionoj zbrci. Kako je to jednom jednostavno rečeno, države u tranziciji su poput pokvarenog broda na pučini: brod treba popravljati na otvorenom moru sa alatkama i materijalom koji su na raspolaganju. To zapravo znači da u javnom životu zemlje neminovno moraju učestvovati i oni koji su se prethodno obrukali učešćem u zločinačkim poduhvatima (uključujući i one simboličke). Objašnjenje za to glasi: za sada, bolje nemamo. Ima li boljih od Vase Pavkovića, ovde je nebitno. Reč je o načelnom principu. No, taj načelni princip podrazumeva da se svi učesnici u javnom životu odrede prema lošoj kolektivnoj prošlosti i tako steknu pravo da se i nadalje javno angažuju, bez obzira na svoje lične prošlosti. I tu stižemo do ključa za razumevanje neslaganja oko NIN-ove nagrade.

Članovi redakcije NIN-a, kao i članovi žirija za nagradu nisu se jasno postavili ni prema nacionalnoj prošlosti ni prema prošlosti nedeljnika za koji rade. To ne znači da oni sada moraju imati loše namere, ali bez jasnog stava o lošoj prošlosti svakako gube legitimitet potreban za rad u javnom prostoru. S druge strane, Pečat se jeste jasno odredio prema nedavnoj prošlosti, i to na način koji taj magazin čini apsolutno neprihvatljivim u svakom nastojanju da se javni prostor u Srbiji pristojno uredi. Sa stanovišta pretpostavljenih ciljeva tranzicije, niko ko radi u Pečatu ne može kompetentno obavljati bilo koji javni posao. Jer, reč je upravo o legitimitetu. Na legitimitetu svojim gestom insistiraju i Saša Ilić i Sreten Ugričić: može li se NIN-ova nagrada 2010. godine dodeliti i prihvatiti kao legitimna, a da se prethodno ništa ne kaže o istoriji te nagrade i ne zauzme jasan stav prema njoj? U datim okolnostima, postaviti to pitanje možda i nije sve što se može, ali nije ni malo.

Peščanik.net, 31.12.2010.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).