Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Na optužbe da je vlasnik 24 stana na bugarskoj rivijeri, te da je u sukobu interesa jer se istovremeno nalazi na položaju gradonačelnika Beograda i direktora jedne privatne firme, Siniša Mali je nonšalantno odgovorio da potpisi na ugovorima od kojih su pošle optužbe nisu njegovi. Reč je o falsifikovanim potpisima, tvrdi on, a nedavno mu se u tome pridružio i neimenovani stručnjak za potpise – grafolog iz Bugarske. Od pravne pretnje da odgovara i snosi posledice kao vlasnik firme „Asomakum“, umešane u finansijske malverzacije, Andrej Vučić se oslobodio tako što je nonšalantno odgovorio da potpis na osnivačkom aktu te firme nije njegov. Reč je o falsifikovanom potpisu, tvrdi on, a nedavno ga je u tome podržao Privredni sud u Beogradu odlukom da usvoji Vučićev tužbeni zahtev i oglasi ništavnim akt o osnivanju privrednog društva „Asomakum“.

Nije nimalo neobično da u vreme ostrašćene kampanje o tobože ugroženom nacionalnom identitetu, na čelu političke zajednice koja je u grozničavoj potrazi za vlastitim kolektivnim identitetom, na vlasti imamo ljude za koje se posebno vezuju afere takozvanih „krađa identiteta“. Tu, međutim, uopšte nije reč o ličnim identitetima, to jest, preciznije – daleko od toga da je reč isključivo o identitetima. Da su samo identiteti u pitanju, to bi se dalo lako rešiti jednim jednostavnim propisom: umesto da se na ugovorima nadalje potpisuju, građani Srbije ubuduće bi na sva dokumenta morali da stave otisak palca (ili nekog drugog prsta), što bi jamčilo da upravo oni stoje iza tih dokumenata i ugovora. Pored potvrde identiteta, taj otisak palca bio bi onda i simbolična potvrda krajnje retardacije političke zajednice, to jest njenog ponovnog pada u varvarstvo.

Sam po sebi, potpis ne može jamčiti ni za šta. Samo iz različitih potpisa imena jedne te iste osobe nije moguće zaključiti da je reč o falsifikatima, to jest da se tu pored ostalog u stvari radi o krivotvorenim potpisima raznih osoba. Tim pre što ovde nije reč o potpisima na razglednicama, recimo, nego o pravnim dokumentima što se sklapaju po utvrđenim procedurama. Da ta stvar sa potpisima, identitetima, te procedurama koje čine pravni kontekst stavljanja potpisa na neki dokument nije nimalo naivna i bez težih posledica – svedoči i jedna ozbiljna rasprava koja se (i) o potpisima vodila u trećoj četvrtini dvadesetog veka, između ovde iznimno popularnog Jacquesa Derridae i nešto manje poznatog Johna R. Searlea. Prevod te rasprave objavljen je u časopisu „Delo“, 1992. godine, kada je časopis i ugašen. (Ima simbolike u tome što se časopis ugasio u trenutku kada je počinjalo „srpsko“ zločinačko oružano divljanje u Bosni, pošto je objavio tekstove čiji je sadržaj bio u tesnoj, iako posrednoj, vezi sa ličnom odgovornošću za izgovoreno ili napisano.)1

Nema razloga da se upuštamo u Derridaino shvatanje jezika. Ovde nam je zanimljivo tek to kako on unutar svoje koncepcije komunikacije tretira problem potpisa. Potpis, kaže Derrida, podrazumeva da potpisnik nije prisutan. Pored toga, potpis podrazumeva da je potpisnik jednom bio prisutan – u trenutku kad je potpisivao dokument – što ga zauvek vezuje za taj dokument: mi znamo da je reč baš o tom potpisniku upravo zato što se niko drugi ne potpisuje kao on. Pored imena, kao garant identiteta tu se uzima i jedinstvenost potpisa. Ali, tu sledi očekivani deridijanski obrat, jedinstvenost nečijeg potpisa i njegovo identitetsko jamstvo zasnivaju se na ponovljivosti tog potpisa – osoba se mora svaki put potpisati na isti način. A to podrazumeva da je potpis moguće ponoviti, dakle i imitirati, to jest – krivotvoriti.

Iza izjava Siniše Malog, Andreja Vučića, bugarskog grafologa, te odluke Privrednog suda kao da stoji ova deridijanska logika. Ako se utvrdi da potpis nije autentičan, ugovor se poništava a osoba koja se krivo navodi kao jedna od ugovornih strana oslobađa se od svake odgovornosti. Međutim, nevolja sa svakom logikom, pa i ovom, u tome je što je treba dosledno primeniti. Ako bismo je sledili do kraja, onda bi ispalo da je svaki potpis na postojećim ugovorima sumnjiv (kreditni ugovori mogli bi se, recimo, obarati tvrdnjom da je potpis stranke na njima falsifikovan). Što potpisi jedne osobe više liče jedni na druge, utoliko više u njih treba sumnjati. U tom smislu, upravo bi razlike u potpisima iste osobe bile garancija da nije reč o falsifikatu, već o pukoj i sasvim prirodnoj činjenici da ljudi obično nisu u stanju da izvedu dva po svemu identična potpisa. Zbog toga potpis nije, i ne može biti, kako je na to i Derrida početkom sedamdesetih skrenuo pažnju, garant autentičnosti i validnosti bilo kog dokumenta.

Ono što je Derrida u svojoj duhovitoj ali ipak nepotpunoj analizi izostavio, a na čemu onda uporno insistira Searle, tiče se konteksta. Da ponovim, ovde nam je njihova načelna rasprava od manjeg značaja: zanimaju nas potpisi, i to posebna vrsta potpisa. Govorimo o potpisima koji se stavljaju na važeće pravne dokumente. Iz argumentacije koju nude Mali, Vučić, grafolog iz Bugarske, te – posebno važno – Privredni sud, ispada da je isključivo potpis sam po sebi jedino merilo za validnost dokumenta. To ne može biti. Postoje procedure (dakle kontekst na kome insistira Serale) prilikom potpisivanja pravno važećih dokumenata. Jedna od tih procedura tiče se i utvrđivanja identiteta potpisnika. (Svako ko je overavao dokumenta tačno zna o čemu je reč.) Ako se ispostavi da je neki potpis na pravnom dokumentu falsifikovan, onda se tu ne radi samo o nedelu osobe koja je potpis eventualno krivotvorila, nego i o propustu službi koje su zadužene da takav falsifikat osujete. Ako su „ukradeni“ potpisi Andreja Vučića i Siniše Malog zaista falsifikati, onda je to dokaz da su zatajile službe u čijoj je nadležnosti da se staraju o ispravnosti sačinjenih dokumenata. Jamac za validnost pravnog ugovora nikako nije potpis sam po sebi, nego upravo ustanova pred kojom se ugovor sklapa i potvrđuje verodostojnost potpisa.

Ako je bugarski grafolog u pravu, postavlja se pitanje ko je zaista kupio stanove, ko je za njih dao novac, kome ti stanovi u stvari pripadaju, to jest kome će sada pripasti ako se ispostavi da njihov vlasnik nije Siniša Mali; ali, od svih tih pitanja, važnije je sledeće – gde je overen kupoprodajni ugovor, jer to mesto garantuje njegovu valjanost. Sam potpis je nebitan. Isto važi i za slučaj Andreja Vučića. Ako se tu zaista radi o falsifikatu, to onda budi ozbiljnu sumnju u rad Agencije za privredne registre. Branilac koji je po službenoj dužnosti pred sudom zastupao „Asomakum“ opravdano je tražio da se proces prekine dok Više tužilaštvo ne okonča istragu protiv osoba koje se sumnjiče da su osnovale to preduzeće. Privredni sud je to odbio, pod izgovorom da je dovoljno to što se utvrdilo da je potpis Andreja Vučića krivotvoren. Ali, ako je to zaista dovoljno, onda nam Privredni sud svojom odlukom sugeriše da se država sa svojim službama povlači kao garant ispravnosti ugovora. To nadalje znači da od sada treba ili na dokumetima tražiti da se ostavlja otisak palca kao bolji garant identiteta od potpisa, ili da se grafolozi (ili, što da ne, poligrafi) institucionalizuju kao jamci identiteta osoba koje sklapaju ugovor. U svakom slučaju, potpis sam po sebi nije dovoljan, kao što to nikada nije ni bio.

U pomenutoj raspravi, Derrida je uporno insistirao na odsutnosti autora poruke kao garanta njenog smisla, pa mu je Searle kao protivargument ponudio situaciju u kojoj osoba sebi sastavlja spisak za kupovinu. Na to je Derrida, sasvim tipično, primetio: „pošiljalac spiska za kupovinu nije istovetan njegovom primaocu, čak i ako oni nose isto ime i ako su obdareni identitetom istog ega“. Nema sumnje da je Derrida bio pronicljiva i duhovita osoba (ako već sastavljam spisak, reći će on, to znači da očekujem da ja koji sam sada ne budem više tu u trenutku kada ću posegnuti za spiskom), iako njegov odgovor ovde promašuje suštinu. Nama je međutim važno što on pogađa reakcije osoba koje se trenutno nalaze na vlasti u Srbiji. Te osobe prave i korak dalje. Ako se menjam kroz vreme, bez obzira što mi ostaje isto ime, to ipak znači da mi je identitet drugačiji, iz čega sledi da ne mogu biti odgovoran za bilo šta što se vezuje za mene u bliskoj ili daljoj prošlosti – rezonuju ovdašnji zvaničnici. Da ovde imamo posla samo sa rastakanjem njihovih ličnih identiteta i izbegavanjem lične odgovornosti, s tim bismo nekako izašli na kraj. Ali, takvim neodgovornim postupanjem oni u stvari rastaču državu na čijem su čelu. Zbog toga je moguće da se u julu odbaci odgovornost Srbije za genocid u Srebrenici, a da se par meseci kasnije u Srebrenicu u ime Srbije odnese 5 miliona evra na dar (kao neka vrsta iskupljenja za živote koje „ne možemo da vratimo“). Ili da u nedelju sa svih strana slušamo o državnom udaru, a da u ponedeljak predsednik vlade pita – ko je pominjao državni udar?

U političkoj zajednici smisao identiteta u javnom prostoru nije ni kulturni, ni isključivo lični – identitet se tu vezuje za preuzimanje odgovornosti u raznim oblicima transakcija sa drugim licima. Upravo gledamo kako tekuća vlast na naše oči ruši ustanove i procedure bez kojih je nemoguće postaviti pitanje odgovornosti. Time se ruše osnove pravne države i kao jedino važeće ostaje – pravo jačeg. Stoga, kada predsednik vlade ide uokolo i ponavlja „niko nije jači od države“, on u stvari hoće da nas uveri da je on ovde najjači, za sada. „Krađu identiteta“ u tom kontekstu treba shvatiti kao „otisak prsta“ trenutnih vlasti – to će ih obeležiti i po tome ćemo ih se, pored ostalog, sećati.

Peščanik.net, 03.12.2015.

________________

  1. Izuzetni urednik Nolita, Miloš Stambolić jednom prilikom mi je, na moje iznenađenje, objasnio da su on i Slobodan Blagojević, poslednji glavni urednik „Dela“, odlično uradili što su ugasili „Delo“: tako su sprečili one koji bi došli posle njih da taj časopis upropaste i zloupotrebe njegov ugled. Bio je to njegov potpis na kraju izvanredne uredničke karijere, kojim je potvrđivao da se smatra odgovornim za sve što je uradio, kao i za posledice svojih dela.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)