Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Najava – doduše već više puta ponovljena – da će Vlada uskoro (od avgusta?) zaposlenima u vojsci i policiji omogućiti da kupuju stanove za 500 evra po kvadratu izazvala je žestoke reakcije. Pre svega u drugim državnim sektorima. Sindikati prosvetnih radnika se vajkaju kako su „njihove kolege morale da dižu kredite i kupuju stanove po tržišnim uslovima“ i ističu da je ministar Mladen Šarčević već podržao njihov predlog da i oni dobiju priliku da kupuju jeftine stanove. I u Sindikatu lekara i farmaceuta smatraju da bi „zaposleni u zdravstvu takođe trebalo da imaju mogućnost da kupe stan po povoljnim uslovima“. Sve je to naravno podržalo Veće Saveza samostalnih sindikata. Kao i pojedini nezavisni konsultanti koji su predlagali „modalitete“ kako bi to moglo da se reši. Uopšte, čitava javnost, stiče se utisak, stala je iza tih zahteva.

Nikome nije palo na pamet da postavi pitanje – a zašto bi država to uopšte radila. Jer negativne posledice su višestruke. Najpre, država treba da se (re)organizuje i poveća svoju efikasnost tako da, recimo, lekari dobiju znatno veće plate i mogu sebi da kupe stan gde hoće, a ne tamo gde im neki činovnik odredi. Drugo, iskustvo sa raznim fondovima za razvoj i sličnim institucijama govori da je to samo razvijalo korupciju a ne i ekonomiju. Konačno, i najvažnije, to ne bi bilo fer prema ostalim zaposlenima, odnosno onima u privatnom sektoru koji tu mogućnost nemaju. Zašto da zaposleni u državi – koji ionako već imaju debele povlastice: manje rade, imaju više odmora, nižu produktivnost, a veće plate – dobiju još jednu privilegiju?

Kad se sve ovo ima u vidu, jasno je i zašto se zaposleni u Zastava oružju tako ogorčeno bore protiv privatizacije. To je zapravo njihov ključni zahtev zbog kojeg su stupili u štrajk. Drugi je da se izuzmu iz zakona po kome im je plata smanjena za 10 odsto. Zanimljivo je – neki bi rekli paradoksalno, ali samo na prvi pogled – da ni jedno ni drugo nije u nadležnosti direktora čiju smenu radnici traže. Takođe, čovek upozorava da firma tek što je stala na zelenu granu – ako je uopšte stala, pošto ima (stari) dug od 16 milijardi dinara, koji, uzgred, radnici uopšte ne misle da treba oni da vrate, nego očekuju da to vrati „država“, što znači građani Srbije – i da će prekid proizvodnje oterati poslovne partnere i naneti štetu firmi. Uzalud. Baš posle tih njegovih reči, kao „uzinat“, odlučili su da stupe u „generalni štrajk“.

S jedne strane država generiše sistem privilegija i korupcije, a sa druge nerad i neodgovornost. Kao rezultat imamo ovo što imamo.

Peščanik.net, 25.05.2018.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.