Nova ekonomska paradigma postaje dominantna onda kada i njeni nekadašnji protivnici počnu da posmatraju svet koristeći novu optiku. Kejnzijansku državu blagostanja su u jednom trenutku konzervativni političari podržavali isto koliko i levičari. Ključne elemente Keynesove paradigme – regulaciju tržišta, redistribuciju, socijalno osiguranje i kontraciklične mere makroekonomske politike – u Sjedinjenim Državama su primenili republikanski predsednici, Dwight Eisenhower i Richard Nixon, radeći na programima socijalne zaštite i odgovarajuće regulative u oblasti rada.
Slično je bilo i sa neoliberalizmom. Prve podsticaje dali su ekonomisti i političari – Milton Friedman, Ronald Reagan, Margaret Thatcher – poznati po zalaganju za deregulaciju tržišta. Ali nova paradigma je postala dominantna tek kada su je prihvatili političari levog centra, kao što su Bill Clinton i Tony Blair, koji su internalizovali najveći deo neoliberalnog ekonomskog učenja. Oni su sproveli deregulaciju, finansijalizaciju i hiperglobalizaciju, uz olako data obećanja da će se nastali problemi nejednakosti i ekonomske nesigurnosti već nekako rešiti.
Sada smo u procesu napuštanja neoliberalizma, ali još nije izvesno šta će ga zameniti. Odsustvo jasno definisane nove paradigme ne mora biti loše. Nije nam potrebna još jedna ekonomska ortodoksija sa gotovim rešenjima za svaki problem i spremnim projektima za sve zemlje i sve regione bez obzira na njihove različite situacije i potrebe.
Ali iz svake ekonomske politike mora stajati vizija koja može ujediniti ljude. Istorija nas uči da će vakuum koji nastaje povlačenjem neoliberalizma biti popunjen novom paradigmom i da će toj novoj paradigmi biti neophodna podrška sa svih delova političkog spektra. S obzirom na stepen političke polarizacije u današnjem svetu, može nam se učiniti da to više nije moguće. Ali naznake konvergencije su već uočljive.
Moguće je da će se novi politički konsenzus razviti oko koncepta „produktivizma“, ideje koja naglašava potrebu diseminacije produktivnih ekonomskih prilika kroz sve regione i segmente radne snage. Produktivizam, nasuprot neoliberalizmu, predviđa važnu ulogu države i građanskog društva, ima manje poverenja u tržišne mehanizme i sumnjičav je prema velikim korporacijama. Produktivizam daje prednost proizvodnji i investicijama u odnosu na finansije i revitalizaciji lokalnih zajednica u odnosu na globalizaciju.
Produktivizam se udaljava i od kejnzijanske države blagostanja, budući da se manje oslanja na redistribuciju, socijalne transfere i makroekonomsko upravljanje, a više na intervencije na strani ponude u cilju otvaranja dobrih radnih mesta za sve. Od obe prethodne paradigme produktivizam se razlikuje i skepsom prema tehnokratima i manje izraženim neprijateljstvom prema ekonomskom populizmu.
Retorika i neke od politika predsednika Sjedinjenih Država Joe Bidena sadrže mnoge od ovih elemenata. Na primer, prihvatanje industrijskih politika usmerenih na zelenu tranziciju, obnova domaćih lanaca snabdevanja uz podsticaje za otvaranje dobrih radnih mesta u zemlji, pronalaženje krivca za inflaciju u profitima velikih korporacija i odbijanje (bar zasad) da se ukinu trgovinske tarife protiv Kine koje je uveo bivši predsednik Donald Trump. Kada vodeća ekonomistkinja u sadašnjoj administraciji, Janet Yellen, govori o dobrim stranama vraćanja proizvodnih pogona u prijateljske zemlje, jasno je da se vremena menjaju.
Takvog načina razmišljanja ima i na desnici. Uplašeni usponom Kine, republikanci su se udružili sa demokratima u zahtevu da se politikama investicija i inovacija podstakne proizvodnja u Sjedinjenim Državama. Senator Marco Rubio, bivši i verovatno budući predsednički kandidat, zalaže se za industrijske politike kojima se pruža finansijska, marketinška i tehnološka pomoć malim preduzećima i proizvođačima u sektoru naprednih tehnologija. „Ako su najefikasniji tržišni ishodi loši za naše ljude“, rekao je Rubio, „onda nam trebaju industrijske politike koje rade u korist opšteg dobra.“
Mnogi levičari se slažu. Glavni arhitekta Trumpove trgovinske politike prema Kini, Robert Lighthizer, stekao je brojne poštovaoce među progresivcima zbog svojih oštrih istupa prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Robert Kuttner, jedan od vodećih glasova na levici, primećuje da Lighthizerovi stavovi u oblasti trgovine, industrijskih politika i ekonomskog nacionalizma „više priliče progresivnim demokratima“.
Centar Niskanen, nazvan tako po libertarijanskom ekonomisti Williamu Niskanenu (glavnom Reaganovom savetniku), uveo je ideju „državnog kapaciteta“ kao jedan od stubova svog učenja, naglašavajući tako značaj sposobnosti države da osigura javna dobra neophodna za razvoj zdrave ekonomije. Oren Cass, savetnik republikanca Mitta Romneya u predsedničkim kampanjama 2008. i 2012. i viši istraživač na neoliberalnom Menhetenskom institutu, takođe kritikuje finansijalizovani kapitalizam i zalaže se za povratak lanaca snabdevanja u lokalne zajednice.
Isto tako, Patrick Deneen, jedan od vodećih intelektualaca američke „populističke desnice“, traži „politike koje rade u korist radnika“ i „državne podsticaje za domaću proizvodnju“. Tokom intervjua koji je nedavno dao, novinar New York Timesa Ezra Klein primetio je da je „neobično to koliko su njegovi pogledi bliski sadašnjem programu Demokratske stranke“.
Putujući Amerikom u svom jednomotornom avionu da bi istražili lokalni ekonomski razvoj, James i Deborah Fallows su zaključili da pragmatizam potiskuje političke podele u drugi plan onda kada je potrebno podstaći razvoj, otvoriti nova radna mesta, izgraditi javno-privatna partnerstva. Lokalni političari suočeni sa ekonomskim propadanjem i gubitkom radnih mesta spremno se udružuju sa predstavnicima lokalnih zajednica, preduzetnicima i ostalima da isprobaju nešto novo. Njihova politička pripadnost nema mnogo uticaja na to šta će biti spremni da učine.
Da li takvo ukrštanje ideja i saradnja između partija zaista mogu proizvesti novu ekonomsku paradigmu? To još ne znamo. Republikanci i demokrati su duboko podeljeni oko niza društvenih i kulturnih tema kao što su pravo na abortus i rasna i rodna pitanja. Mnogi republikanci, uključujući i istaknute figure kao što je Rubio, nisu se distancirali od Trumpa i pretnje koju on predstavlja za američku demokratiju. Takođe, uvek postoji opasnost da će „nove“ industrijske politike koje zajedno podržavaju konzervativci i progresivci izgubiti zamah ili će se svesti na poznate mere iz prošlosti.
Ipak, ima naznaka da je u toku velika reorganizacija najšireg okvira ekonomskih politika, usmerena na proizvodnju, rad i lokalno, umesto na finansije, potrošnju i globalno. Moguće je da će se produktivizam razviti u novi model ekonomskih politika sposoban da privuče i pomiri nepomirljive političke oponente.
Project Syndicate, 05.07.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 23.07.2022.
