Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Vlasti su za ove četiri i po godine izgradile virtuelnu uspešnu Srbiju do takvih visina da do njih više ne dopire nikakva kritika, predlog, sugestija, poziv da se dijalogom reši neki problem. Problemi se najlakše rešavaju konstatacijom da ne postoje. I onda to mediji prenesu. Ako prethodno, iz dobro obaveštenih izvora, nisu i sami saznali da problemi ne postoje, pa državni zvaničnici to samo potvrde. A mediji prenesu.
Stanje u borbi protiv korupcije nije izuzetak. Prošle godine smo mogli da čujemo da je Ministarstvo pravde menjalo izveštaje Agencije za borbu protiv korupcije, koje je kao organ nadležan za komunikaciju trebalo da prosledi u Brisel. Prosto im se nisu dopale pojedine ocene, pa su ih malo ulepšali. Sa takvim stavom, šta očekivati u odnosu prema civilnom sektoru i primedbama koje taj sektor iznosi na stanje u korupciji.
U poslednjem izveštaju prEUgovora – koalicije nevladinih organizacija koje prate evropske integracije u poglavljima 23 i 24 – ukazano je na niz ozbiljnih problema u oblasti borbe protiv korupcije. Država nije reagovala na sadržaj izveštaja, ali se šefica pregovaračkog tima sa EU Tanja Miščević požalila na proceduru, to jest na to da državni predstavnici nisu imali uvid u izveštaj pre nego što je objavljen.
Pre nego što se pozabavimo pitanjem forme, uvida u sadržaj i poimanja transparentnosti, hajde da vidimo šta je to na šta ovaj izveštaj ukazuje, bar u oblasti borbe protiv korupcije:
1. Usvojen je Akcioni plan za Poglavlje 23 i to bi bila dobra vest da plan nije manjkav i neambiciozan. Akcioni plan za Poglavlje 23 sadrži pojedine rokove koji su već bili istekli u doba usvajanja, a usvojila ga je Vlada u tehničkom mandatu 27. aprila 2016. Šta se čekalo, ili zašto se žurilo (pre formiranja nove vlade), nejasno je, s obzirom na to da plan nije unapređen u odnosu na verzije iz 2015. U postupku pripreme plana održana je javna rasprava, ali veliki broj obrazloženih predloga i primedaba nije prihvaćen. Zbog toga pojedina važna pitanja (kao što su rizici korupcije u međudržavnim sporazumima) uopšte nisu obuhvaćena, a pojedine mere i aktivnosti nisu dovoljno razrađene (Vlada nije obezbedila pristup informacijama u slučajevima kada je to bila u obavezi da to učini). Takođe, Akcioni plan za sprovođenje Strategije za borbu protiv korupcije izmenjen je daleko od očiju javnosti, pojedini rokovi su produženi, izbačene su neke aktivnosti koje nisu realizovane, a neke druge su relativizovane.
2. Počela je primena Zakona o uzbunjivačima. Da li smo dobili mehanizam za rešavanje problema ili pajtonovsku “mašinu koja radi ping”? Sećate se, to je ona mašina na koju je doktor Džon Kliz ponosan, pa ubeđuje trudnicu da ima sreće zato što će se poroditi u bolnici sa takvom mašinom. Saznajemo i kako administracija knjiži mašinu i smanjuje troškove poreza, ali ne i čemu ona služi. Tako smo u vezi sa uzbunjivačima u prethodnom periodu mogli da čujemo podatke o postupanju sudova na zaštiti uzbunjivača, ali ne i rezultate istraga o onome što su uzbunjivači prijavljivali. Sistem zaštite uzbunjivača nije cilj po sebi, već sredstvo da se podstakne otkrivanje i rešavanje problema, a pored ostalog i slučajeva korupcije. Nemamo podatke da je primena Zakona o uzbunjivačima dovela do otkrivanja slučajeva korupcije. Ali smo štiklirali usvajanje i “primenu” Zakona.
3. Stanje na polju otkrivanja slučajeva korupcije, ili bar privid tog stanja, dobro je poznat svakome ko prati rijaliti sa dr Stefanovićem i premijerom u glavnim ulogama. Imali smo nekoliko kolektivnih hapšenja i nastavak prakse da se dela u kojima nema elemenata korupcije predstavljaju kao borba protiv korupcije. Pa i u procesu koji je u javnosti označen kao ultimativni dokaz potojanja volje za obračun sa korupcijom – procesu protiv Miroslava Miškovića – nije bilo pomena korupcije i koruptivnih dela. Uvek nedostaje ona druga strana zloupotrebe položaja – neko u državnim organima ko je omogućio protivpravnu korist.
Funkcioneri bi se mogli procesuirati da je bilo političke volje da se u Krivični zakonik uvede krivično delo nezakonitog bogaćenja. Akcioni plan za sprovođenje antikorupcijske strategije predviđao je uvođenje tog krivičnog dela do juna 2014. To se nije desilo, Akcioni plan je letos izmenjen, ta aktivnost je izbrisana i navedeno je da će se pratiti kroz Akcioni plan za Poglavlje 23. A tamo više nema pomena o uvođenju krivičnog dela, već se predviđa “sprovođenje analize pravnog i institucionalnog okvira radi preciziranja posledica ‘nezakonitog bogaćenja’ (krivično-pravne, upravne ili prekršajne posledice), uzimajući u obzir postojeće mehanizme i na osnovu njenih rezultata izmeniti važeće propise ili doneti nove”. I za to je rok već istekao (drugi kvartal 2016). Umesto ovog mehanizma koji preporučuje UN konvencija protiv korupcije, mesecima i godinama smo slušali o usvajanju nekog novog Zakona o poreklu imovine koji bi, prema poslednjim izjavama, bio samo novi mehanizam za naplatu poreza, a ne kažnjavanje korumpiranih.
4. Odnos prema nezavisnim antikorupcijskim telima ilustruju dva primera: Skupština još uvek nije raspravljala o zaključcima svojih odbora o godišnjim izveštajima nezavisnih tela za 2014 (uključujući poražavajući izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije o sprovođenju Strategije), a Vlada nikada nije izvestila o primeni zaključka Skupštine iz prethodne godine. Izveštaji za 2015. razmatrani su na sednicama odbora pre mesec i po dana, a još uvek ne na plenarnoj sednici. Kandidatkinja Poverenika i Ombudsmana za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije nije izabrana, ali ni odbijena ni 18 meseci nakon što je predložena.
5. Dve i po godine po isteku roka još uvek nije poboljšan Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Ipak, konačno je otvorena javna rasprava. Tekst zakona nije pogoršan – bolji je od postojećeg, ali ima prostora za brojna poboljšanja.
6. U prethodnom periodu više pažnje posvećeno je istrazi finansijskog kriminala i reorganizovanju javnih tužilaštava. Reč je o merama koje mogu imati pozitivne efekte u borbi protiv korupcije, naročito u slučajevima propusta zbog nedostatka znanja tužilaca, ali se ponovo postavlja pitanje šta se čeka. Strategija je usvojena u maju 2015, nacrt Zakona pojavio se u avgustu 2015. i od tada slušamo i čitamo izjave i najave, uključujući i poslednji ekspoze premijera. Zaključak ovog dela izveštaja je nedvosmislen – odsustvo političke volje i dalje je glavni faktor koji sprečava reforme i sprovođenje važećih propisa u oblasti borbe protiv korupcije.
I da se sada vratimo na pitanje uvida državnih organa u ocene, tok izrade izveštaja i dijalog sa NGO sektorom. Sve ove ocene (a zadržaću se na oblasti borbe protiv korupcije, što je samo jedan deo poglavlja 23 i 24) dobro su poznate vlastima. Čuli su ih na okruglim stolovima, u radnim grupama, čitali su ih u primedbama dostavljenim u okviru javnih rasprava, nacrtima amandmana. U najvećem broju slučajeva, sve te glasove civilnog društva doživljavali su kao dosadno zujanje, koje treba istrpeti pa će proći. Možda je šefica pregovaračkog tima iskreno zabrinuta zbog nedostatka dijaloga i želi da ohrabri organizacije civilnog društva da ne odustaju. Ili brani neodbranjivo, kao kada je tvrdila da nije tačno da Akcioni plan za poglavlje 23 predviđa mere koje će se realizovati u prošlosti.
Ipak, najviše brine stavljanje znaka jednakosti između transparentnosti državnih organa u davanju mišljenja na argumentaciju civilnog društva i potrebe da civilni sektor transparentno piše svoje izveštaje o radu države. Jer naš problem nije to da li država transparentno daje mišljenje o onima koji je kritikuju. Toga smo se naslušali u premijerovom mono-rijalitiju. Naš problem je ignorisanje primedbi i skrivanje dokumenata.
Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 04.11.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
