Most u Kosovskoj Mitrovici
Most u Kosovskoj Mitrovici, fotografije čitalaca, Konstantin Novaković

Sve što je trebalo reći o prosvetnoj institucionalizaciji sećanja na nasilje koje se dogodilo na Kosovu 17. marta 2004. ovde je već rečeno. Obrazovna praksa sa kojom se otpočelo 2014. održala se, mimo razuma, i do ove 2016. Dakle, već treću godinu za redom, na inicijativu Kancelarije za Kosovo i Metohiju, u školama u Srbiji 17. marta prvi čas počinje dokumentarnim filmom o zločinima koje su na Kosovu etnički Albanci počinili nad etničkim Srbima 2004. godine. Kao i pre tri godine, tako je i juče u tom sećanju glavnu ulogu poneo ministar mržnje Aleksandar Vulin. Ujutru, u osnovnoj školi „Banović Strahinja“, on se obratio đacima, a uveče, u Narodnom pozorištu, kako je sam rekao – Srbiji.

I o tome da događaji od 17.03.2004. u tumačenju pomenute Kancelarije i notornog ministra (inače bivšeg direktora Kancelarije) vise u praznom prostoru, oslobođeni konkretnog istorijskog konteksta i istrgnuti iz lanca zbivanja kome po svemu pripadaju – ovde se takođe govorilo. Nema sumnje da se takvom dekontekstualizacijom konkretan datum 17.03.2004. i događaji vezani za njega smeštaju u vanvremensku ravan i postaju simbol: tu je otelovljeno sve što đaci o etničkim Albancima i etničkim Srbima na Kosovu treba da znaju. A to znanje svodi se na jednostavnu podelu: ko su zločinci a ko su žrtve, te ko na kraju treba da položi račune i odgovara.

Deca treba da uče o 17.03.2004. jer se ti događaji ne smeju zaboraviti. A ne smeju se zaboraviti jer onda niko neće za njih odgovarati. Tako Vulin objašnjava svoj pedagoški pogled na nedavnu istoriju. On će, naravno, prećutati da se tako oblikovanim „sećanjem“ efikasno zaboravljaju masovni zločini koje je na Kosovu počinila srpska strana, pošto za te zočine, očito veruje ministar, niko ne treba da odgovara. U toj kratkoj lekciji iz nedavne istorije, Vulin je sažeo suštinu svoje nacionalne pedagogije: škola treba da služi za oblikovanje nacionalne svesti; nacionalna svest sastoji se u sećanju; sećanje treba da formira jednostavne obrasce za tumačenje prošlih i budućih događaja; prema tim obrascima nacionalni kolektivi dele se na zločince i žrtve; „mi“ smo uvek žrtve; naša je obaveza da kao „večite žrtve“ one „druge“ – zločince, dakle – nateramo da odgovaraju. Tako ova pedagogija iskrivljenu prošlost preliva u osvetničku budućnost.

Od jednog ministra mržnje ne treba ni očekivati drugačiji pogled na pedagoški rad. Ali, Vulinova nacionalna pedagogija nije samo njegov lični hir. Iza njegovog nastavnog programa stalo je u punom kapacitetu i ministarstvo prosvete. Za Vulinom je u školu krenula i državna sekretarka ministarstva prosvete Zorana Lužanin. Za nju se svrha lekcije o 17.03.2004. svodi na sledeće: „Škola je mesto koje treba da obezbedi da budućnost svih nas bude lepša i da deca nauče prave vrednosti i da na tome rade celog života. Zato nam je drago što se uči iz prošlosti zarad lepše i sigurnije budućnosti“. Treba reći, Vulin je pedagoški mnogo osvešćeniji od državne sekretarke.

Prošle, 2015. godine, posle Vulinovog časa u osnovnoj školi „Drinka Pavlović“, đaci su novinaru rekli da su ih potresle slike „kada su Albanci lomili krstove na srpskim crkvama“. Ako je verovati novinaru, đaci su objasnili da su time Albanci „pokušali da nas izbrišu, kao da nikada nismo bili na Kosovu i Metohiji“. Da ponovimo, ovako državna sekretarka ministarstva prosvete o tom predagoškom učinku: „Zato nam je drago što se uči iz prošlosti zarad lepše i sigurnije budućnosti“. Vulin je precizniji: đaci to ne uče zbog lepše budućnosti, nego zato da se u budućnosti namire računi sa zločincima. Stoga ne iznenađuju pitanja koja su, kako stoji u izveštaju, ove godine postavili đaci: “Da li je neko odgovarao za ono što se desilo?”, “Koliko se Srba vratilo?”, “Da li je nešto obnovljeno?”, “Šta su rekle velike sile na ta dešavanja?” Vulinova pedagogija na delu.

Sve je ovo očekivano. Reč je o sada već višedecenijskom pedagoškom kontinuitetu u čijem je obrazovnom središtu kolektivna identifikacija isključivo sa žrtvom. Iz te pozicije onda se može reći i uraditi šta god nekome padne na pamet, ako se to može predstaviti kao legitimna kompenzacija za (kolektivno) pretrpljenu štetu. Pa ipak, zbunjuje lakoća sa kojom sve to prolazi. Pri tom ne mislim samo na to da se pouka koju đaci izvlače (a zapravo im se ona brutalno nameće) iz lekcije o 17.03.2004. kosi sa elementarnim činjenicama o oružanom sukobu na Kosovu s kraja devedesetih godina 20. veka. Pored toga, zbunjuje bespogovorni pristanak na koji je 2014. naišla pedagoška inicijativa Kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Ministarstvo prosvete je bez ikakvog pravnog osnova svoje ingerencije prepustilo Kancelariji. Nema nijednog zakonskog uporišta sa koga bi se mogla braniti odluka da Kancelarija oblikuje jednu nastavnu jedinicu i tako direktno utiče na oblikovanje kurikuluma. S tim u vezi nisu se oglasili ni Nacionalni prosvetni savet, kao ni Zavod za unapređenje obrazovanja. Direktori škola u Srbiji, kao i nastavnici, nijednim glasom se nisu suprotstavili inicijativi Kancelarije. Na kraju, najveći broj roditelja u Srbiji mirno je izložio svoju decu nepromišljenom pedagoškom eksperimentu Kancelarije. A pitanje je bolno jednostavno i odgovor više nego očigledan: Da li želite da vašu decu vaspitava Aleksandar Vulin?

Peščanik.net, 18.03.2016.

KOSOVO

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)