Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Slutnje, strahovanja, upozorenja, kako god hoćete, obistinila su se. Upravnici zgrada, kao što se pretpostavljalo, postali su nova armija u političkoj vojsci Aleksandra Vučića. I u stvari to nisu nikakvi upravnici, nego Vučićevi poverenici za određene delove grada, odnosno stanovništva.

Oni za sada deluju dvojako. U zgradama koje su već zauzeli obilaze stanare i od njih traže da se upišu u sigurne glasove za listu „Aleksandar Vučić – zato što volimo Beograd“. Jedni, doduše izokola, prete, drugi – mole, žaleći se da će ako ne obezbede dovoljan broj glasača izgubiti posao, a tek su dobili dete i tome slično.

Tamo gde SNS još nije osvojio komandne položaje, stanari koji su njegovi članovi, ili simpatizeri, ili su na neki način interesno povezani – rovare protiv legalno izabranih predsednika kućnih saveta, šire intrige i nastoje da onemoguće normalan rad kućne uprave. Pored toga, na zborovima stanara obećavaju „kule i gradove“ – popravku liftova, sređivanje fasada, zamenu prozora itd – sve, samo da se njihove komšije odluče za „profesionalnog“ upravnika. Stanari, kako izveštaji sa „fronta“ govore, za sada odolevaju, ali je pitanje dokle će, pošto su prilično izolovani, takoreći u obruču, a inter-brigada nigde.

Asocijacija se, dakle, javlja spontano i pred našim očima iskrsava Madrid od pre sedamdesetak godina, kada je grad bio opkoljen sa svih strana, a Frankove trupe marširale na Republiku. Tada je, da pozovemo u pomoć učiteljicu života, Frankov general Emilio Mola rekao da on na opkoljenu prestonicu Španije vodi četiri kolone, a da se „peta kolona“, koju čine Frankove pristalice, nalazi u samom gradu.

Naravno, današnja je situacija u Srbiji bitno različita, a i ne treba prizivati nikakve „patriotsko-izdajničke“ igre; na kraju krajeva pred nama su samo izbori, a ne „oružane bitke“, mada sudeći po ponašanju vlasti „ni takve“, što bi rekao Milošević, „još nisu isključene“.

Ali, kao što sam već pisao (ovde, ovde i ovde), vredan i preduzetan kakvim ga je bog dao, Vučić je već mobilisao čitave armije svojih što dobrovoljnih što prinudnih boraca/birača. Prvu čine naravno članovi njegove Srpske napredne stranke, koji su zahvaljujući tom članstvu zauzeli mnoge važne položaje. Drugu čine činovnici u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi; treću zaposleni u javnim, republičkim i komunalnim preduzećima, a četvrtu Vučiću odani mediji sa dva glavna jurišnika, Vučićevićem i Mitrovićem.

Sve te „armije“, ili „kolone“ – koje ukupno broje, po konzervativnim procenama, preko pola miliona ljudi – napadaju građane i traže od njih sigurne glasove. Ali, čine to nekako sa distance, više spolja, tj. iz vana što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati. Kada je pak reč o upravnicima zgrada i njihovim pomagačima kao novoj, unutrašnjoj armiji, analogije koje se javljaju samo su delimične, ali u nekom elementarnom, metaforičnom smislu imaju opravdanja. I tu poslovnu funkciju, poziciju, instituciju u krajnjoj liniji, SNS koristi da se ubacuje u redove opkoljenog građanstva, prodire u njegov poslednji bastion, u njegove mikrozajednice i razara njegovu slobodu – temelj svake pravne države i zdravog društva – iznutra.

Peščanik.net, 26.02.2018.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)