Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

U emisiji Upitnik na RTS-u aktuelni predsednik Vlade i nameravani predsednik Republike Aleksandar Vučić rekao je sledeće:

„Ja kampanju ne vodim, ko vodi kampanju od nas, niko, mi nismo ni dinara potrošili, nijednu tribinu nismo održali za kampanju bilo čega. Nigde nisam otišao da se predstavim na bilo koji način. Jel to istina, jeste. Pa što onda pričate o nekakvim kampanjama. Kampanju vode određeni dosovski kandidati, oni vode tu kampanju, nemaju pravo po zakonu da je vode, ljudi ne razumeju dobro, ti ljudi nemaju pravo da troše ovolike pare a niko ih ne pita ni odakle ni kako po zakonu… Namerno neko nije hteo da izabere predsednika Agencije za borbu protiv korupcije da ne bi mogli da ih pitaju, nego smo dobili 4 glasa umesto 5 glasova koliko je trebalo za izbor, zato što bi ih neko pitao odakle vam te pare. A koja vam je to strana ambasada platila da imate toliko para, meni nije, a nekima jesu platili od tih dosovskih kandidata.“

Ko (ne) vodi kampanju

Na početku ove izjave Vučić tvrdi da „niko od njegovih“ ne vodi kampanju. Zaista, kampanje za predsednika, u smislu reklama i promotivnih skupova tome posvećenih nema, što nije ni čudo jer do nekoliko sati pre ove TV emisije Vučić nije ni rekao da će biti predsednički kandidat. Naravno, moglo bi se govoriti o obavljanju javne funkcije kao permanentnoj kampanji, ali to nije tema ovog teksta.

Sledi tvrdnja da kampanju vode „određeni dosovski kandidati“. Korišćenje termina DOS je čudno u bilo kojem osim u „post-istinitom“ svetu. Naime, neki od odavno najavljenih kandidata nemaju nikakve veze sa DOS-om (Demokratskom opozicijom Srbije) iz 2000. godine (na primer Šešelj, Boško Obradović); kandidati Janković i Jeremić u doba postojanja DOS-a nisu bili vidljivi u političkom životu zemlje, a sada su podržani od nekih stranaka ranijeg DOS-a, pre svega od delova Demokratske stranke. S druge strane, znatno je veći broj stranaka i pojedinaca aktivnih u nekadašnjem DOS-u (SDP, delovi DSS-a, funkcioneri iz DS-a, SD-a, PDS-a, DHSS-a, NS-a…) koji sada podržavaju kandidata Vučića. U stvari, jedini kandidat koji bi se s pravom mogao nazvati dosovskim je Aleksandar Popović, koji je i 2000. bio na zapaženoj funkciji u jednoj stranci te koalicije (DSS-u), ali je sasvim sigurno da Vučić u svom TV iskazu nije mislio na njega.

Sme li se voditi kampanja pre kampanje

Značajno bi bilo razmotriti tvrdnju da kandidati „nemaju pravo da vode kampanju“. Ovo nije istina. Iako bi iz raznih razloga bilo dobro da je vođenje izborne kampanje ograničeno samo na određeni vremenski period, u Srbiji ne postoji zakonska zabrana da se budući kandidati predstavljaju potencijalnim biračima i pre tog perioda. Postoji samo zabrana „pružaocima medijskih usluga“ da emituju njihove oglase, a poštovanje te zabrane bi trebalo da kontroliše REM (Regulatorno telo za elektronske medije). Valja imati u vidu da je i ta zabrana, iz Zakona o elektronskim medijima, veoma loše formulisana, a da su manjkava i uputstva REM-a koja konkretizuju zakonska pravila o radu elektronskih medija u kampanji.

Problemi finansiranja kampanje pre raspisivanja izbora

Vođenje kampanje pre raspisivanja izbora, na stranu Vučićeva izjava i razlozi zbog kojih je data, jeste ozbijan problem. Naime, na osnovu Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, „izborna kampanja je skup aktivnosti političkog subjekta od dana raspisivanja izbora do dana proglašenja konačnih rezultata izbora” (član 2, alineja 5). Brojna druga pravila (članovi 20-26, 29-30 i drugi), o posebnom računu za finansiranje, sredstvima koja se mogu koristiti za finansiranje kampanje, podnošenju, objavljivanju i kontroli izveštaja o finansiranju kampanje odnose se samo na ono što se dogodi od raspisivanja do održavanja izbora.

Za ono što se dogodi pre tog datuma ne samo da predlagači kandidata ne moraju nikome da polože račune – oni te troškove i ne smeju da prikažu u okviru izveštaja o troškovima kampanje (na primer nije dozvoljeno sredstvima prikupljenim posle početka kampanje plaćati troškove nastale pre raspisivanja izbora). Drugim rečima, kada bi novac za promociju nekog predsedničkog kandidata poticao, ne samo „od ambasadora“ (što inače ne dopuštaju pravila o finansiranju kampanje u Srbiji, ni u većini drugih zemalja), već i iz najcrnjih zamislivih fondova, to ne bi bilo zabranjeno, samo ako se ta sredstva potroše pre raspisivanja izbora.

Istina, u nekim slučajevima ograničenja ipak postoje, ali posredna. Kada „kampanju pre kampanje“ vode političke stranke, onda one te troškove evidentiraju i o njima izveštavaju kao o svojim „redovnim“ aktivnostima, u godišnjem finansijskom izveštaju. S druge strane, ukoliko takve aktivnosti preduzima neki pojedinac (na primer sam predsednički kandidat), neka neformalna grupa ljudi, udruženje ili firma koja podržava kandidata, pravila iz Zakona o finansiranju političkih aktivnosti se na njih ne primenjuju.

Zašto finansiranje kampanje nije dobro zakonski regulisano

Ovakvo stanje stvari odražava veliku nelogičnost ne samo pravila o finansiranju kampanja, već i ukupnog izborno-oglašivačkog zakonodavstva. Ko bi mogao da bude kriv za ovakav propust? Ne treba tražiti daleko – Zakon o finansiranju političkih aktivnosti trebalo je da bude izmenjen do kraja 2014, na osnovu prvobitnog Akcionog plana za primenu Nacionalne antikorupcijske strategije iz 2013. Umesto celovitih izmena tog akta, koje je po sopstvenom akcionom planu trebalo da predloži Vlada još pre dve i po godine, na predlog poslaničke grupe SNS-a krajem 2014. su usvojene izmene Zakona koje ne rešavaju utvrđene probleme, već stvaraju nove. Tim izmenama je, između ostalog, političkim strankama koje dobijaju novac iz budžeta za finansiranje svog redovnog rada (van izbora) omogućeno da taj novac koriste i za finansiranje izborne kampanje i za kupovinu nepokretnosti!

Tako je dodatno produbljen i inače ogroman jaz u mogućnostima za promociju koji postoji između kandidata najvećih parlamentarnih stranaka (u sadašnjoj Srbiji samo jedne) i svih ostalih. Primera radi, na parlamentarnim izborima u aprilu 2016. koalicija oko SNS-a je prijavila korišćenje 351 miliona dinara „sopstvenih sredstava“ (pored 262 miliona dobijenih iz budžeta za kampanju i 150 miliona dinara kredita). To je mahom budžetski novac dobijen za drugu namenu – finansiranje redovnog rada parlamentarnih stranaka. Koliki jaz je stvorila ova izmena Zakona govori podatak da je u prošlogodišnjoj kampanji prema dostavljenim izveštajima svih pet opozicionih lista (uključujući i SRS) koje su prešle cenzus potrošilo manje od 400 miliona dinara.

Na sličan način aktuelne vlasti snose isključivu odgovornost i zbog toga što posle četiri i po godine nisu promenile pravila o političkom oglašavanju, iako su imale više prilika za to – donošenje seta medijskih zakona, donošenje Zakona o oglašavanju ili preciziranje izbornih propisa, koje nije ni otvoreno kao tema (valjda zato što je skoro svaka godina bila izborna).

Odsustvo volje da se pravila o kampanji preciziraju svih ovih godina svakako nije slučajno. Bilo koja ozbiljna rasprava na ovu temu morala bi da se dotakne pitanja mogućnosti da se učesnici na izborima predstave građanima na iole ravnopravan način. O tome ne može biti govora sve dok kandidati na vlasti imaju praktično neograničene mogućnosti (čak i kada su u „tehničkom mandatu“) da smišljaju sebi „redovne poslove“ i medije spremne da o takvim „funkcionerskim kampanjama“ izveštavaju kao da je reč o normalnim stvarima.

Neizbor direktora Agencije – „zavera opozicije“ ili poslednja brana punoj kontroli vlasti

Vučićev osvrt na neizbor direktora Agencije za borbu protiv korupcije (koga pogrešno označava kao „predsednika“) zaslužuje poseban komentar. Kako vidimo, on ukazuje da direktor nije izabran kako bi se opstruirala Agencija u kontroli finansiranja „dosovskih“ kandidata. To bi dalje značilo da Agencija ne radi i da ne može da radi svoj posao ukoliko nema direktora. Međutim, Agencija i sada ima vršioca dužnosti direktora, službenike zaposlene u sektorima koji se bave kontrolom finansiranja kampanje i poštovanjem obaveza od strane javnih funkcionera. Svi oni bi trebalo da normalno obavljaju svoj posao. Ukoliko to ne čine, odsustvo direktora u punom mandatu ih ne oslobađa odgovornosti.

Ako ima nekih nezakonitosti u finansiranju predsedničkih kandidata, onda bi Aleksandar Vučić u svojstvu oštećenog, ili bilo ko drugi ko ima saznanja ili dokaze o tome mogao da prijavi tu nezakonitost Agenciji i zatraži da je ona ispita. Takve prijave, međutim, nema. Optužbe za kršenje zakona oduvek se koriste za sticanje političkih poena, a da iza toga nema ni krivičnih ili prekršajnih prijava niti informacija o tome da li je stvarno bilo zloupotreba. Ovaj manir je u poslednje vreme naročito često praktikovan od strane SNS-a, a posebno je upadljiv kontrast siline optužbi na rečima pre promene vlasti u Beogradu i Vojvodini naspram odsustva akcije za kažnjavanje pravih ili navodnih zloupotreba posle promene vlasti.

Predsednički kandidat Vučić je u svega nekoliko sekundi praktično optužio za krivično delo dva člana Odbora Agencije koja nisu glasala za kandidata koji je bio favorit preostalih četvoro. Naime, njihovo glasanje protiv on ne smatra legitimnim razilaženjem u mišljenju oko kvaliteta aspiranata za mesto direktora Agencije, već u tome vidi deo zavere da se zaštite predsednički kandidati koji „krše zakon“. Za takvu optužbu nisu izneti dokazi koji bi je makar učinili verovatnijom. Naprotiv, kada se imaju u vidu od ranije dostupne informacije o tome da se među kandidatima za direktora Agencije nalazilo i nekoliko visokih službenika iz prethodne (2012-2016) postave Ministarstva pravde, sa znatno više bi se argumenata moglo pretpostaviti potpuno suprotno od onoga što je insinuirao aktuelni premijer.

Naime, možda je baš neizbor direktora privremeno sprečio uspostavljanje potpune kontrole političara nad ovim telom. Tako bi se lako moglo pretpostaviti da su četiri člana Odbora Agencije dala glas za jednu od četiri prijavljene kandidatkinje, bliske političkoj stranci iz koje dolaze svi najmoćniji funkcioneri u zemlji, a da su se samo dva člana Odbora tome suprotstavila. Kako god bilo, odgovori na ova pitanja do daljnjeg ostaju u sferi nagađanja, budući da Odbor Agencije nije obelodanio ime kandidata o kojem se glasalo, kao ni razloge pojedinačnih ishoda glasanja.

Inače, kao i u slučaju nedovoljno uređenih kampanja, i za teškoće u izboru direktora Agencije krivac je vlast, oličena u poslaničkoj većini i partiji koju predvodi upravo Vučić. Naime, Odbor Agencije po Zakonu treba da ima devet članova, to jest da odlučuje sa većinom od pet članova – a stvarno ih ima ukupno šest. Toliko ih je zato što godinama, odnosno mesecima nije stavljen na izbor zajednički predlog Poverenika i Zaštitnika građana za jednog člana (Vida Petrović-Škero), kao ni zajednički predlog novinarskih udruženja (Živojin Rakočević). Takođe je od nedavno upražnjeno i mesto kandidata koji se bira na predlog predsednika Republike.

Umesto zaključka

Nadam se da ovaj tekst, nastao kao komentar na tvrdnje iz samo pola minuta intervjua najmoćnijeg čoveka u zemlji, pokazuje koliko su krhka antikorupcijska pravila i institucije u Srbiji, koliko je malo ozbiljnog rada bilo na tome da se ona učvrste, čak i tokom poslednjih nekoliko godina kada je borba protiv korupcije figurirala kao deklarisani prioritet vlasti i tema od posebnog značaja za EU integracije. Svrha ovog teksta nije širenje „defetizma“ zbog toga što se poslu ne nazire kraj, već jačanje svesti o tome da nema suštinskog napretka dok ne uspostavimo društvo u kojem će čitaoci, slušaoci i gledaoci prednost davati činjenicama nad bilo čijim izjavama i stavovima.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 17.02.2017.

Srodni link: Finansiranje predizborne kampanje – Panel u Medija centru

IZBORI I PROTESTI 2017.