Dizajn korica Ivan Mesner
Dizajn korica Ivan Mesner

Predgovor knjige „Pola veka XX veka“ urednice Dubravke Stojanović, pred 13. međunarodni sajam Biblioteke XX vek 28. oktobra u CZKD-u.

„Sve što je lepo kratko traje“. Tako otprilike glasi jedna od „narodnih“ životnih mudrosti. Ne zna se tačno odakle takav pesimizam, ali možda ima istorijske korene? Možda dolazi od te stalne privremenosti u kojoj se ovde živi, od diskontinuiteta koji je ovde jedini kontinuitet? Trajanje je ovde izuzetak. Da bi nešto potrajalo potrebno je da izdrži neizdrživo, izbegne gotovo neizbežno… Ova knjiga je priča o Biblioteci XX vek. Ove, 2021. godine, ona slavi pola veka postojanja. To je duže od trajanja većine modernih država.1

Prošlo je 10. godina od poslednje velike proslave, od 40. godišnjice i knjige Noga u vratima. Prilozi za političku istoriju Biblioteke XX vek, koju sam tada napisala na osnovu sačuvane istorijske građe. Sada, pred novu okruglu godišnjicu, postavilo se pitanje kako je obeležiti? Dobro, osim velike žurke uz Međunarodni sajam knjiga Biblioteke XX vek u CZKD, koja se podrazumeva. Jer, trebalo bi nastaviti „političku biografiju Biblioteke XX vek“, ali političkih avantura Biblioteke i njenog urednika Ivana Čolovića u poslednjih 10 godina nije bilo. Ne zato što, ne daj bože, živimo u stabilnoj, uređenoj, predvidivoj i dosadnoj Srbiji, nego zbog toga što je ona od 2012. u slobodnom padu. Dolazak režima Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića na vlast bio je jasan dokaz da je poraz demokratskih snaga monumentalan. U toj situaciji pojedinci su pronašli različita rešenja – sklupčali se u svoje niše, ućutali, otišli, digli ruke ili se prilagodili, „prišli ruci“. Neki se i dalje bore, ali nekako više „za buduća pokolenja“, da se prenese „sa kolena na koleno“, ako neko preostane. A Biblioteka XX vek ide dalje. Ne gleda oko sebe, sa svog puta ne skreće. Kao što je u knjizi Noga u vratima rečeno na jednom mestu: „Čolović je uvek bio isti, što je njegov problem; ali to su bili i režimi koji su se, naoko, burno smenjivali, što je naš problem“.2

Dakle, političkih avantura Biblioteke više nema. Ponavljam – ne zato što je Srbija izašla iz kontinuiteta političkih avanturizama. Naprotiv. Već zbog toga što je urednik XX veka, Ivan Čolović, učinio sve da Biblioteci više niko ništa ne može. Čolovića više niko ne može izbaciti sa posla, jer 20 godina nije zaposlen. Biblioteka se više neće šetati od jednog do drugog velikog državnog izdavačkog preduzeća, jer takvih preduzeća više nema. I, ne manje važno – knjige se ne zabranjuju. Bar za sada. Ali, sve to ne znači da Biblioteka nema svoj sopstveni politički život i put, koji se u poslednjih 10 godina dodatno učvrstio. Zbog toga je zaslužila još jednu knjigu o sebi. Ovaj put napisali su je autori koji su u Biblioteci XX vek objavili najviše knjiga, koji su o njoj pisali, koji su je ugostili u svojim gradovima, koji su joj otvorili nove prostore i pomogli da se vrata ne zalupe, što je bila nada sa kojom je završena knjiga Noga u vratima. U knjizi koja je pred vama oni su napisali kratke eseje, kao rođendanske poklone.

Ovaj predgovor ima zadatak da opiše poslednjih 10 godina u životu Biblioteke XX vek. Jer priča o Biblioteci uvek je i priča o Srbiji i o svetu oko nje. Sve što je u i oko Biblioteke ostalo isto ili se promenilo duboko je korespondiralo sa društvenim, kulturnim i političkim promenama, pa je zato i istorija Biblioteke to ogledalo koje nam pokazuje kako starimo. Zbog toga ću se u ovom Predgovoru držati celina iz prethodne knjige da bi se preciznije uhvatile promene ili kontinuiteti.

Distribucija, prodaja i proizvodnja knjiga

Možda vam se čini da je ova tema baš nezanimljiva i pitate se zašto time počinjem? Pa počinjem jer je tako i u prethodnoj knjizi. A tamo je tako jer se od prodaje živi. Jer, pored povremene pomoći koju Biblioteka dobije za poneku knjigu, ona se sama izdržava na tržištu, što je izdavačev poseban ponos. Naravno da to uglavnom znači biti na nuli ili u minusu, ali to znači i biti stvarno nezavisan. A znači i nešto još važnije – znati da si nekome potreban i da to sve ima smisla. Prepuni magacini dotiranih i nikome potrebnih knjiga nisu bili nešto što bi za ovog izdavača imalo smisla. Zato je pitanje distribucije i knjižara ključno.

E, tu se mnogo toga promenilo u poslednjih 10 godina. Najtužnije od svega je bila smrt Đorđa Stojanovića, legendarnog beogradskog knjižara i distributera. Bio je to težak udarac i za Biblioteku. U prvom redu zbog toga što je Đorđe postao blizak i iskren prijatelj. A onda i zbog to ga što se, kao što to već kod nas najčešće biva, ubrzo ugasila i njegova distributerska kuća Krug Commerce. To je značilo da treba naći novi magacin, novi način prodaje knjiga i ono najgore – konačno postati preduzeće! Jer, Biblioteka XX vek je od osnivanja 1971. godine bila u pravnom smislu samo intelektualna svojina svog osnivača, autorsko delo. U vreme socijalizma njeni izdavači bila su velika izdavačka preduzeća BIGZ i Prosveta, a u postsocijalizmu prijateljske institucije kao što su Čigoja štampa ili upravo Krug Commerce. Krug Commerce je bio „pravno lice“ Biblioteke XX vek, on se javljao na konkurse za finansijsku pomoć i otkup knjiga, on je vršio uplate i isplate. Gašenje tog preduzeća značilo je da je potrebno Biblioteku upisati u čuveni APR, dobiti pečat, stati u red za platni promet u banci i, što je najgore, postati paušalni poreski obveznik. Kažem najgore ne zato što ne shvatam značaj poreza, nego zato što je to za ovakvu izdavačku delatnost značajan finansijski udarac svakog meseca, jer porez je razrezan a koliko će se prodati to poreznika ne zanima.

Promenila se i prodaja. Na sajtu Biblioteke zvanično je 1. novembra 2016. godine objavljeno da ubuduće „plasman i distribuciju obavlja sam izdavač“, jer u međuvremenu u Srbiji nije nastala neka nova distributerska kuća sa kojom bi saradnja bila isplativa. Ono što je naravno ostalo nepromenjeno bile su već čuvene kese u kojima Čolović i dalje povremeno nosi knjige po gradu, ali mu u tome sada pomaže Duško Grujičić, koji je radio kod Đorđa Stojanovića i koji je postao nezamenjiv za distribuciju, pakovanje, slanje knjiga i sve ostale slične poslove.

U toku poslednje decenije značajno se promenila i sama prodaja knjiga. Pored za Biblioteku najbližih knjižara pojavili su se veliki knjižarski lanci, po ugledu na svetske knjižarske sisteme. Delfi i Vulkan promenili su ne samo prodaju i kupovinu, nego i odnos prema knjigama, o čemu u svom tekstu u ovoj našoj knjizi piše An Madlen. Nema istraživanja koja bi pokazala da li je zahvaljujući novim lancima bitno povećana prodaja knjiga i koje vrste, ali je ovde važno da oni nisu doprineli poboljšanju prodaje knjiga Biblioteke XX vek. Njene knjige su u novim velikim knjižarama uglavnom smeštene na ne baš atraktivna mesta, prodaja je uglavnom slaba, što dosta govori o tipu čitalaca i literature koja se u tim knjižarama traži. Literatura iz društvenih i humanističkih nauka ostala je na starim adresama, na primer u Beopolisu, Zepteru i knjižari Aleksandar Belić. Ipak, treba konstatovati da je u poslednjoj deceniji bitno smanjen broj knjižara u kojima se prodaju knjige Biblioteke XX vek van Beograda, pa je to svedeno svega na tri adrese, dve u Novom Sadu i jedna u Subotici. Sa mnogima je saradnja zamrla posle zatvaranja Krug Commerca, ali je posebno tužno što su se mnoge knjižare ugasile, često upravo zbog širenja velikih lanaca.

Jedan od razloga za krizu knjižara je i digitalna revolucija koja je ušla i u knjižarstvo, što je dovelo do značajne promene u plasmanu knjiga poslednjih godina. Prodaja preko interneta postala je značajan novi prostor koji mesečno donosi često veći prihod od prodaje u najboljim knjižarama. Tako knjizara.com, korisnaknjiga.com, dobraknjiga.com, bookbridge.com i druge e-knjižare danas pomažu da knjige sada mogu stići svuda i preskočiti prepreke koje im nameće klasično tržište knjiga.

Kad smo već kod digitalne revolucije, važno je ovde reći da je ona promenila i samu Biblioteku. Tako je povodom 40. godišnjice urednik sajta Slobodan Mandić „pustio u pogon“ digitalni arhiv u kome se nalaze dokumenti važni za istoriju Biblioteke, fotografije, ali i kratak opis svake objavljene knjige i njihovi prikazi, što sve može biti dragoceno za nova istraživanja istorije ove serije knjige. Zatim je 2012. godine Mandić na sajt postavio E-Biblioteku XX vek, pa je uvedeno postavljanje elektronskih izdanja na sajt. Prva knjiga bila je Uvod u permanentno obrazovanje Pola Langrana, koja je bila i prva knjiga objavljena u Biblioteci 1971. godine. Bilo je to oba puta i simbolički važno jer Biblioteka ima ambiciju da permanentno obrazuje. Do sada su u E-Biblioteci uneta 23 naslova, uglavnom kao pokloni čitaocima za Novu godinu ili neke druge važne datume. Postojanje sajta omogućilo je i „akcije“ kao što su bili pokloni knjiga jubilarnim „lajkerima“, zatim izbor najboljih prikaza knjiga objavljenih u Biblioteci, glasanje za najbolju knjigu objavljenu u ovoj seriji (prvo mesto Marija Todorova, Imaginarni Balkan, drugo Orijentalizam Edvarda Saida i treće Izmišljanje tradicije Erika Hobsboma i Terensa Rejndžera). Pandemija korona virusa koja je zatvorila knjižare i onemogućila održavanje Sajma Biblioteke XX vek 2020, otvorila je nove digitalne mogućnosti, kao što je prodaja preko sajta, značajno povećanje prodaje preko de knjižara, ali i zoom promocije, kao što je bila ona knjige Politički grafiti Mitje Velikonje, u saradnji sa Muzejom Jugoslavije.

Digitalna revolucija promenila je u potpunosti i pripremu knjiga za štampu. Došli su i novi termini, tako da sada, na primer, umesto o pausu govorimo o pdf-u. Indeks imena sada pravi kompjuter i nema više onog podvlačenja imena koje danima traje. Knjige se sada prave od bilo gde. Nisu retke situacije u kojima je autor bio u svom gradu/državi, Čolović na Divčibarama, nezamenjivi kolega etnolog koji prelama knjige Miroslav Niškanović u Banja Luci ili na Molatu, Ivan Mesner koji 50 godina pravi dizajn na Cresu, a lektorka i korektorka Boba Marković i prevodilac na nekom petom ili šestom mestu. Jedino još štamparije fizički postoje.

U Jugosferi

Ove, 2021. godine obeležava se 30 godina od raspada Jugoslavije. Da li nam je bolje? Ne bih rekla. U svim državama-naslednicama na vlasti su još uvek oni koji su do raspada i doveli, sa manjim ili većim razlikama. Ipak, onih kojima je u novonastalim državicama tesno sve je više. Nove države, nemajući šta posebno da ponude svojim građanima nove države, bile one članice EU ili večni čekači, postale su duhovne tamnice, intelektualne apsane, kako su Srbiju početkom 20. veka opisivali vodeći intelektualci. Zato je sve više pojedinaca, pa i celih struka, koje svoj prostor traže i nalaze u međuprostoru, u tzv. jugosferi, tom nedefinisanom prostoru koji prkosi sve tvrđim granicama.

Biblioteka XX vek nije odustala od toga da živi u Jugoslaviji. Pod parolom – „ako je Jugoslavija ostavila mene, neću ja nju“, prostor te ubijene države ostao je onaj na kome se Biblioteka vešto i nesmetano kreće. Zanimljiva je statistika objavljenih autora u poslednjih deset godina. Ona pokazuje da je u tom periodu objavljeno više autora iz država nastalih na ruševinama Jugoslavije nego iz same Srbije, i to 22 prema 15 (od čega 6 knjiga Ranka Bugarskog!). Najviše naslova dolazi od autora iz Slovenije, čak 11, zatim su tu autori koji žive u BIH ili se bave tom državom (4 naslova), 4 su naslova od autora koji se bave Hrvatskom i jedan se naslov odnosi na Crnu Goru.

Iz ove statistike vidi se upadljivo visok broj knjiga autora koji dolaze iz Slovenije, za razliku od onih iz Hrvatske.3 To se može objasniti na više načina, od toga da država Slovenija sistematski podržava i finansira objavljivanje svojih autora u inostranstvu, do toga da je slovenačkim autorima značajno da im se knjige pojave na „zajedničkom jeziku“, dok je sa hrvatskim to sve ređi slučaj, jer su i Srbija i Hrvatska svojim nacionalističkim kulturnim politikama uspele da spreče međusobnu prodaju knjiga. Te dve države su zasnovane na opsesiji nacionalnim identitetom i na ideji o sopstvenim kulturama kao autohtonim i potpuno odvojenim od svih susednih, zbog čega se trude da ih drže u strogo razgraničenim torovima. Svaki kontakt je nepoželjan. Zato su knjige koje se objave u Beogradu takoreći nepostojeće za kupce u Hrvatskoj. Ma koliko se izdavač trudio, nosio knjige u susedne zemlje kad god je bila prilika, ponekad čak prodavao knjige bukvalno iz gepeka – teško to ide. Bio je jedan pokušaj saradnje sa izdavačkom kućom Pelago iz Zagreba i prijateljicom Katarinom Luketić, ali su države uspele da teškim uslovima uvoza i prodaje „strane robe“ to onemoguće.

Uprkos tome, Biblioteka XX vek ima i svoj život na različitim „pozornicama“ u tim državama, pa je čak mnogo češće predstavljana van Srbije nego u njoj, što je ponovo priča o proroku i njegovom selu. Nastavljena je saradnja sa institucijom koja se zove Sa(n)jam knjiga u Puli gde su predstavljane knjige iz XX veka, a sama Biblioteka je predstavljena u Tuzli, Zagrebu i Rijeci odmah nakon 40. godišnjice. Zatim je bila promocija u saradnji sa PEN Centrom BIH u Sarajevu, pa u Brčkom zahvaljujući sociologu Enesu Pašaliću i njegovom Brčanskom demokratskom forumu, u Zadru na kongresu Međunarodnog udruženja za antropologiju Jugoistočne Evrope (InASEA) na poziv profesora tamošnjeg Filozofskog fakulteta Marija Katića, pa u Banja Luci zahvaljujući kulturologu Srđanu Šušnjici. Knjiga Filipa Tesara Etnički konflikti imala je celu malu YU turneju, pa su autor i prevodilac Adin Ljuca obišli Beograd, Zagreb, Sarajevo i Podgoricu. Biblioteka je po dva puta „nastupala“ na festivalima istoričara Kliofest u Zagrebu i Historyfest u Sarajevu, koje organizuju prof. Damir Agičić i prof. Husnija Kamberović. Posebno je značajno bilo objavljivanje knjige Ranka Bugarskog Govorite li zajednički? Kako je nastala i kako je primljena Deklaracija o zajedničkom jeziku, u kojoj je reč o projektu Krokodila „Jezici i nacionalizmi“ i Deklaracije o zajedničkom jeziku koju su potpisale hiljade stručnjaka i građana „sa ovih prostora“. Knjiga je, kao i sama Deklaracija, naišla na značajnu recepciju u sve četiri države u kojima se govori zajednički.

Ovde vidimo nekoliko zanimljivih stvari. Prvo je da je Biblioteka prisutnija u „Jugoslaviji“, nego u samoj Srbiji. U Srbiji je bila predstavljena samo u Šapcu zahvaljujući Guti Grubačkom, u Leskovcu na Festivalu Think tank koji organizuje Saša Stojanović, u Narodnoj biblioteci u Boru zahvaljujući Vesni Tešović i u privatnom klubu „Vidosav“, koji su prijatelji napravili u čast Vidosava Stevanovića u Botunju pored Kragujevca, gde pisac sada živi. Veoma je upadljivo to što su se ove promocije, sa izuzetkom Bora, dogodile zahvaljujući malim nevladinim organizacijama i da, osim Sajma u Puli i bosanskog Pena nijedna „velika“ organizacija nije „udomila“ Biblioteku ni van „otadžbine“. To govori i o zvaničnim institucijama, i o civilnom društvu, ali i o samoj Biblioteci. Ona je ostala na svojoj samoodabranoj margini, u svom „malom krugu slobode“, odakle može slobodno da „posmatra svet“. A tako je i drugi vide. Drugim rečima ona i dalje smeta svim vladajućim elitama, ona im je i dalje kamičak u cipeli, jednako onima u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu. To je samo još jedan posredni dokaz da su nacionalisti svih zemalja ujedinjeni, da oni hrane jedni druge i da im svako upiranje prsta u njihova nepočinstva jednako smeta. Tu nema granica i nacija. Svi su isti.

Veoma zanimljive rezultate dobijamo kada uporedimo predstavljanja knjiga u Srbiji u toku poslednjih 10 godina sa prethodnim desetogodišnjim periodom (2001-2011). Rezultati su porazni jer nedvosmisleno pokazuju kako se „mali krug slobode“ suzio. Za to je u prvom redu zaslužna autoritarna vladavina Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića koji su medije i kulturne institucije stavili pod svoju potpunu kontrolu. Kad se uporede mesta i mediji koji su prikazivali knjige objavljene u Biblioteci u prethodnoj deceniji možemo lako da uočimo koja su sva vrata u međuvremenu zatvorena. Biblioteka više nema pristup na RTS (npr. emisija Metropolis ili Kulturni dnevnik u kojima su ranije prikazivane knjige Biblioteke), u Radio Beogradu (npr. emisija Stepenik Marijane Radulović), u Biblioteku grada Beograda i Artget galeriju Kulturnog centra Beograda. Sada više „sigurna kuća“ za nju nije ni Parobrod, kulturni centar opštine Stari grad u kojoj je SNS došao na vlast posle lokalnih izbora 2021. godine, a gde su se, zahvaljujući Katarini Lazić, redovno promovisale knjige poslednjih deset godina. Kulturni centar REX nestao je sa kulturne mape grada, časopis Republika nestao je sa medijske scene, klub Zeleno zvono Gute Grubačkog u Zrenjaninu je zatvoren, pančevačka opoziciona scena, koju su držali prijatelji na čelu sa Ljiljanom Spasić je ugušena, a i grad Šabac, koji je poslednjih 10 godina zahvaljujući gradonačelniku Nebojši Zelenoviću, bio slobodna teritorija to je prestao da bude posle izbora 2021. godine. Tačno je da su nastali neki novi prostori slobode, kao što su KC Grad Dejana Ubovića i Krokodil Vladimira Arsenijevića, ali su oni sada, naravno uz CZKD, i jedini prostori u kojima je moguć slobodan kulturni život. Već samo ovi podaci dovoljno govore o degradaciji ne samo kulturne scene u Beogradu i Srbiji poslednjih 10 godina, već i o značajnom sužavanju prostora za slobodno delovanje.

U vlastitoj režiji

Ni u ovoj oblasti ništa se nije promenilo. Ostalo je da se Biblioteka snalazi u novim okolnostima bahatih i sveproždirućih vlasti, ali ona je na to navikla i za ovu situaciju je bila potpuno spremna. Već je bio uhodan Međunarodni sajam Biblioteke XX vek, u saradnji sa CZKD, koji se održava u vreme održavanja velikog Sajma knjiga, kao antiteza. Ovaj mali, alternativni sajam je pokrenut 2007. godine, kada je Čolović, posle više godina ponižavajućeg odnosa koji je „veliki“ Sajam imao prema njemu, odlučio da se sa njim zauvek rastane i krene, po običaju, svojim putem. Od tada se, uz kobasice i kuvano vino više stotina poklonika i prijatelja Biblioteke okuplja četvrtkom uveče poslednje nedelje oktobra, pokazujući tako svoju privrženost Biblioteci, ali i stav prema velikom Sajmu i svim zvaničnim kulturnim politikama. Sajam u CZKD su otvarala najveća imena ovdašnje kulture od Dušana Makavejeva koji je otvorio prvu manifestaciju, preko Borke Pavićević, Vojina Dimitrijevića, Ranka Bugarskog, Vesne Tešović, Filipa Davida, Aleksandra Popova, Vesne Pešić, Lazara Stojanovića, Saše Stojanovića, Milosava Marinkovića i Kokana Mladenovića.

Već ovaj impresivni spisak imena jasno pozicionira Biblioteku u prostor alternativne i prema zvaničnoj kulturi distancirane kritičke kulturne scene i šalje poruku o snažnim pojedincima koji uspevaju da opstanu.

O knjigama i autorima

Kada pogledamo spisak od pedeset knjiga objavljenih u poslednjih deset godina, prvo što je upadljivo je to da Biblioteka drži ritam od 5 novih naslova godišnje. To je znatno manje nego u zlatnim godinama od 2001. do 2011, kada je ukupno objavljeno 85 knjiga, ali je 5 knjiga godišnje bio prosek i u ranijim razdobljima. Zanimljivo je da je nastavljena dominacija stranih autora i to gotovo u identičnom procentu (68% u ovoj, a 70% u prethodnoj deceniji), što je blisko proporcijama iz najuspešnijih 70-ih godina kada je Biblioteka poslovala u okviru BIGZ-a. Ono što je posebno zanimljivo, jeste potpuni izostanak autora iz Velike Britanije i SAD koji su dominirali među stranim autorima u prethodnoj deceniji. Ako je u mojoj knjizi Noga u vratima dominacija autora iz te dve zemlje objašnjena poboljšanjem finansijskih prilika u zemlji i u Biblioteci, u tome treba tražiti i jedan od razloga za njihov kasniji nestanak sa polica. Naime, te dve države nemaju koncept državne pomoći za prevode sa engleskog jezika, a cene autorskih prava izuzetno su visoke. To onda dovodi do povećanja cena knjiga, pa samim tim i do smanjenja pristupačnosti knjiga. Upravo iz tih razloga u Biblioteci se još uvek dobro drže autori iz Nemačke i Francuske, jer u te dve države postoje zvanični programi pomoći za prevođenje, u nemačkom slučaju preko organizacije Traduki koja pomaže prevođenje nemačkih autora, a u francuskom od Nacionalnog centra za knjige koji pomaže u plaćanju autorskih prava i za prevod. Prisustvo tri poljska autora takođe može da se zahvali kulturnoj politici te države koja pomaže prevođenje njenih pisaca.

Među tim temama su i one koje se tiču jezika i koje su i ranije imale važno mesto u Biblioteci XX vek. Sada se najveći broj knjiga odnosi na probleme jugosfere (23),4 što je gotovo polovina svih izdanja, čime se dokazuje dominacija jugoslovenske orijentacije Biblioteke. Bilo da su se autori bavili konkretno današnjim državama ili čitavim jugoslovenskim prostorom, ratom ili posleratnim vremenom, nacionalizmima ili jugoslovenstvom, jasno je da ta situacija posebno zanima i urednika i njegove autore i da se radi o pokušajima da se objasni i raspad države i ideolgije koje su iza toga stajale, kao i poražavajuće posledice po ova društva i pojedince.

Odmah iza ovih tema nalaze se knjige iz lingvistike koja i jeste bila jedna od temeljnih naučnih oblasti u Biblioteci. Bogat „lingvistički paket“ čini i 6 knjiga Ranka Bugarskog5 u kojima ovaj vodeći lingvista prati i kritički tumači odnos između lingvistike i politike u Srbiji i u regionu. Ali, ova je tema važna u svim državama nastalim na tlu Jugoslavije koje svoje nacionalne države grade na isfabrikovanim separatnim jezičkim politikama čiji je cilj da nasilno istrgnu jezike iz zajedničkog korena tog policentričnog jezika. U poslednjih 10 godina o lingvističkim problemima u državama jugosfere objavljene su i knjige „jugosferskih“ autora iz Slovenije Vesne Požgaj Hadži6 i Vojka Gorjanca7 i iz Crne Gore Rajke Glušice.8

Nije zanemaren, ali je i s obzirom na smanjen ukupan broj prevedenih dela značajno umanjen broj teorijskih knjiga iz antropologije. Ipak, objavljena su značajna dela Robera Deliježa,9 Kloda Levi Strosa,10 Marka Abelesa,11 Rolana Barta,12 Andžeja Mencvela13 i Dana Podjeda.14 Uz njih koji se bave pretežno teorijskim pitanjima treba dodati i autore koji propituju novo stanje u Evropi i promene koje je donela tranzicija, kao što su Klaus Rot, koji se posebno bavi Bugarskom,15 Milan Subotić koji je uredio zbornik posvećen ruskim alternativama,16 Kšištof Čiževski17 koji piše o interkulturalnosti i pograničju. Mišel Ažije je proučavao najnoviju migrantsku krizu,18 a Albreht Košorke19 se u knjizi Hitlerov Mein Kampf bavi „poetikom nacionalsocijalizma“, odnosno načinom na koji se pripovedanjem proizvodi pripadnost i kulturna netrpeljivost.

Kao što je „Biblioteka Bugarski“ posebna celina, tako je to i „Biblioteka Slapšak“. Ona je u poslednjih 10 godina dobila 4 nova naslova.20 Ako bismo probali metodološki da odredimo radove Svetlane Slapšak onda bi to ukratko bila antropologija antike, a posebno antropologija antičke žene, čime je ona značajno doprinela feminističkoj dimenziji Biblioteke XX vek, koju ona gaji od prvih domaćih knjiga o toj temi, kao što je knjiga Žarane Papić i Lyidie Sklevicky Antropologija žene koja je objavljena 1983. godine (drugo izdanje 2003). Bilo da piše o antičkim mitovima, o muškarcima ili ženama, ili o antropologiji hrane i seksualnosti u Letećem pilavu i Kupusari Slapšak raskošno i hrabro otvara nove teme u antropologiji, pokazujući svoju erudiciju, ali i inovativnost koju Biblioteka nežno gaji pola veka.

Nije zanemarena izuzetno važna novija naučna oblast kulture i politike sećanja koja je ovde našla mesto i u prethodnom razdoblju, kada su već bile objavljivanje ključne knjige i autori. U toku poslednjih 10 godina objavljene su samo dve knjige iz ove oblasti, ali obe izuzetno važne. Dok se Alaida Asman bavi zaboravom21 kao naličjem sećanja, istoričarka Hajke Karge22 se bavi sećanjem na Drugi svetski rat i posebno logorom u Jasenovcu i načinima na koje je pamćen u socijalističkoj Jugoslaviji.

Važno je istaći i to da je jedan broj autora, posebno jugosferskih, ostao vezan za Biblioteku XX vek. Uz Bugarskog i Slapšak, tu su Teofil Pančić, Vjekoslav Perica, Mitja Velikonja i Božidar Jezernik, koji su među nosećim autorima ove serije, sa po više objavljenih naslova, ali su postali i prijatelji „kuće“. Jednako je važno reći i to da je Biblioteka ostala platforma za lansiranje mladih domaćih naučnih snaga objavivši u poslednjoj deceniji knjige Marka Živkovića, Srđana Radovića, Aleksandra Pavlovića, Ivana Đorđevića i Srđana Atanasovskog.

Na žalost mnogi prijatelji više nisu sa nama, mnogi autori ili prevodioci knjiga objavljenih u Biblioteci napustili su nas poslednjih 10 godina. Ovo je prilika da se setimo Ljubiše Rajića, Maje Bošković Stulli, Dobrile Bratić, Vlade Aranđelovića, Milorada Radovanovića, Branka Vučićevića, Fransoaz Eritije, Cvetana Todorova, Kristijana Đordana. Otišla je i Borka Pavićević, prijateljica, saveznica i učesnica mnogih događaja u biografiji Biblioteke XX vek.

O ovoj knjizi

Kao što je u uvodnom pasusu rečeno, Biblioteka u poslednjoj deceniji nije dovoljno uzbudljivo politički živela da bi zaslužila nove priloge za svoju političku istoriju. Zato sam zamolila prijatelje i kolege koji su u Biblioteci objavili najviše knjiga, koji su je ugostili u svojim gradovima ili su o njoj pisali, da u slobodnoj formi napišu svoja sećanja i razmišljanja o njoj. Uputstva koja smo im poslali su bila vrlo free style, trebalo je samo da tekst bude u bližoj ili daljoj vezi sa Bibliotekom XX vek. Zahvaljujući tome, dobili smo veoma različite priče, od onih biografskih do stručnih, od emotivnih do istorijskih. Neke od njih više govore o izdavaču, neke više o samoj Biblioteci, ali tako i treba, jer se oni ne mogu razdvojiti.

Ono što mi je, kao istoričarki, bilo zanimljivo u esejima koji su pred vama jeste kako se „velika istorija“, prelomila kroz pola veka postojanja ove serije knjiga i kako su to doživele različite generacije njenih autora. Jedan broj eseja oslikava poziciju Biblioteke u socijalističkom razdoblju. Boško Kovačević je vidi kao deo onih nemirnih i neposlušnih koji su pokušavali da prevaziđu „ideološko sivilo i duhovnu žabokrečinu“. Božidar Jezernik je prikazuje kao prozor u svet tih 70-ih i 80-ih godina, kao način da se dođe do strane literature i da se vidi „nešto od još uvek dalekog dinamičnog i intrigantnog intelektualnog života u svetu“. Milan Vlajčić opisuje prvu veliku političku aferu, onu u Narodnom univerzitetu „Braća Stamenković“, kada je Čolović zbog knjige Dobrice Ćosića 1972. godine izbačen sa posla, a Vlajčić bio među izuzetno retkim koji su ga branili. Nikola Bertolino takođe govori o toj aferi, ali daje i izuzetno dragocen opis izdavačke scene iz tog vremena, kao i sliku ne baš suptilnih direktora OOUR-a u BIGZ-u i njihove namere da Biblioteku ukinu.

Značajna grupa autora opisuje uticaj koji je Biblioteka ostvarila na njih kao studente 80-ih godina, kada je ona, u to vreme početne ideološke pluralizacije i propitivanja sistema, otvarala nove vidike. Zanimljivi su i oni radovi u kojima su autori naveli da ih je upravo Biblioteka podstakla da počnu da se bave naukama koje je ona promovisala. Na primer antropološkinju Ildiko Erdei je njen gimnazijski profesor u Pančevu uputio na Biblioteku i time je ohrabrio da upiše studije etnologije, a slavistu Aleksandra Pavlovića čitanje njenih izdanja podstaklo je da se prebaci na antropologiju. Atmosferu tih godina donose i eseji istoričara Damira Agičića i Husnije Kamberovića, sociologa Mitje Velikonja i pisca Kruna Lokotara, koji su kao studenti istorije, sociologije ili književnosti počeli osamdesetih da kupuju te knjige i da šire svoja znanja izvan područja koja su studirali. Nekima su te knjige pomogle u izradi doktorata, kao klasičnoj filološkinji Svetlani Slapšak, a nekoga uputile da se bavi slikama Balkana i imaginarnim kao književnu kritičarku Katarinu Luketić. Posebno je zanimljiv slučaj francuske slavistkinje An Madlen, koja je preko Čolovićevog izdanja knjige Marije Todorove Imaginarni Balkan došla na ideju da za temu svog doktorata na Sorboni uzme francuske reakcije na pad komunizma i raspad Jugoslavije.

Autori ovih tekstova govore o posebnom značaju koji je Biblioteka XX vek za njih imala u toku devedesetih godina. Bilo da se radi o sećanjima lingviste Ranka Bugarskog, koji piše o tome kako se sa Čolovićem našao na istoj strani „u beskompromisnom odupiranju nacionalizmu“ u okviru brojnih akcija u kojima su učestvovali, od Beogradskog kruga pa nadalje. Mnogima su knjige iz Biblioteke pomogle devedesetih da razumeju šta se dešava, da bolje shvate, kako piše kolumnista Pero Jurišin, genom nacionalizma, njegovu važnost kao oruđa u rukama politike i da, kako kaže pisac i prevodilac Sinan Gudžević „dezavuišu identitet“. Upravo je zato nekim autorima u ovoj knjizi, kao Damiru Agičiću i Peri Jurišinu, prvi posleratni dolazak Biblioteke u njihove gradove, Zagreb i Split, bio znak da stvari kreću nabolje. Neki autori su pisali o tom postjugoslovenskom prostoru koji živi kroz Biblioteku, pa je slovenački antropolog Božidar Jezernik naveo da „razvoj događaja svakim novim danom potvrđuje da je borba za zajednički postjugosloveski prostor od izuzetnog, vitalnog značaja“, dok An Madlen u svom eseju naglašava da je Biblioteka XX vek „postjugoslovenski izdavački atelje, u kome će nastati dela pisaca pristiglih s raznih strana, ali koje ujedinjuje zajedničko protivljenje vladajućim etnonacionalizmima“.23 Ili, kako je to duhovito napisao Vjekoslav Perica: „Okupio je XX vek ponajbolje drugove i drugarice iz raznih naših krajeva i svih naših naroda i narodnosti, ali i simpatizere i uzore iz cijelog svijeta“.

Neki autori su posebno istakli da im je Biblioteka olakšala profesorski posao, jer je spisak objavljenih knjiga bio i najbolji spisak obavezne literature. Naučne oblasti koje je Biblioteka razvijala posvećeno analizira antropoškinja Magdalena Boguslavska, a Bugarski daje i listu: antropologija, sociologija, psihologija, lingvistika, teorija književnosti, semiologija, folkloristika, muzikologija, uz oblasti kao što su obrazovanje, filozofija, istorija, politika itd. Preusmerila je Biblioteka i istorijsku nauku i to pre svega dekonstrukcijom mitova o čemu piše i Husnija Kamberović, ali je sigurno najzaslužnija za promene koje su se dogodile u domaćoj etnologiji, koju je Biblioteka, kako svedoči profesorka na tom Odeljenju Filozofskog fakulteta u Beogradu Ildiko Erdei „antropologizovala“, prebacila je na teme savremenog, urbanog, uvela teorije i tako postala „infrastruktura“ te discipline. Upravo zbog svega toga Bugarski je ovu seriju knjiga nazvao institutom, a Svetlana Slapšak joj je nadenula novo ime – University Press, odnosno, kako kaže, zamenom za studije koje nikada nismo imali.

Mnogo je lepih reči o Biblioteci XX vek u tekstovima koji su pred vama. Razni su uglovi, različiti pristupi. Ali ono što je zajedničko to je da su svi posebno istakli njenu nezavisnost i „neposlušnost“. Od toga da je ona uvek bila alternativa kako kaže Boško Kovačević, da je ona kao vrednosti donela skepsu, kritičnost, subverziju i marginalnost kako kaže Ivan Lovrenović. Magdalena Boguslavska je to izvukla i u naslov svog teksta „Neposlušna biblioteka“, dok je Mitja Velikonja otišao i korak dalje, opisavši Čolovićevu strategiju kao gerilsku! Ili, kako je to opisao Saša Stojanović: „Pisati o slobodi u jednom uređenom ali nedemokratskom društvu kao što je bila Jugoslavija (koliko god nam se danas činila idealnijom nego što je bila), pisati o miru u devedesetim godinama 20. veka koje su obilovale svim i svačim osim mirom, (…) pisati o navodnom poštenju u godinama tranzicije (…) ili o čistoj savesti i prljavim strastima u posttranzicijskom periodu, jednako je drsko kao i zasaditi, gajiti, zalivati, negovati Biblioteku staru pola veka“.

Mnogi su u svojim radovima pohvalili jedinstveni dizajn knjiga koji već 50 godina radi Ivan Mesner, urednik grafičkog dizajna koji svakoj knjizi daje snažan i prepoznatljiv pečat. Kako ovde, u ovoj knjizi, kaže Mitja Velikonja: „Svaka od njih je baš toliko apstraktna da se u njoj može naslutiti konkretan sadržaj knjige. Noviji čitaoci u njima sasvim sigurno prepoznaju danas moderan retro dizajn – dok stariji još jedan dosledan kontinuitet cele edicije“.

Naravno, ići uz nos bilo je moguće upravo zato što je Čolović Biblioteku držao potpuno sam, a sam nije ni hteo niti morao da kalkuliše ni sa jednim od režima u kojima je živeo. I to je nešto što su autori eseja istakli kao jedno malo čudo. Kao takav bio je pastorče svih država, kako svedoči Sinan Gudžević, ali je ostao one man band kako kaže Velikonja, sam na stazi, kako misli Vlajčić ili, kako i sam za sebe kaže Čolović a citira ga František Šistek: „Biblioteka to sam ja“. Ali, bez obzira na to što je ceo proces izneo sam, od ideje do nošenja knjiga u kesama čega su se setili mnogi u svojim tekstovima, on nije ostao apartan. Naprotiv, mogli bismo njegovu devizu formulisati onako kao što to čini Katarina Luketić: „Raditi po svome, ali misliti na druge“. Zato su dragocena ovde izneta mišljenja da čitaoci Biblioteke čine, što bi rekao Benedikt Anderson, zamišljenu zajednicu, bratstvo, kako kaže Lokotar, čak sektu, kako je vidi Velikonja, koji i ljude kod kojih dođe u kuću procenjuje na osnovu toga da li imaju male šarene knjige na svojim policama. Katarina Luketić je zato, sasvim u duhu naučnog pravca koji je Bibloteka inaugurisala, nju zove „imaginarnom zajednicom“ u kojoj su se „povezali i oni koji se nikada nisu susreli ili koji se više i ne mogu susresti, kao i oni koji su u realnosti odvojeni državnim granicama, kulturnim kontekstima, jezicima ili samo nazivima tih jezika, ali koji, unatoč svemu tome, dijele zajedničko čitateljsko iskustvo“, zato je ona Biblioteku XX vek nazvala „nezavisnom čitateljskom republikom“. Na svoj način to je u svom tekstu rekao i Teofil Pančić u svom tekstu: „Pogledajte ličnu biblioteku bilo koga ko govori i piše na našem jeziku, i ako u njoj ne pronađete knjige XX veka, biće vam jasno da sa tom osobom nešto fundamentalno nije u redu, i da će to pre ili kasnije isplivati na površinu na najgori mogući način. Meni se, recimo, čini, i znam da ne grešim, da Srbijom vladaju ljudi u čijim besnim stanovima i kućama nećete naći ni jednu knjigu prepoznatljivog dizajna korica Ivana Mesnera. A to je već znak i simptom velike društvene opasnosti“.

Šta reći sada na kraju? Na primer da sve što je lepo uopšte ne mora kratko da traje. Biblioteka XX vek to uporno dokazuje. Pola veka! Već je svojim trajanjem sve rekla. Nema tu šta da se doda. Još samo da joj, kao i na kraju knjige Noga u vratima, poželimo da se vrata ne zatvore.

Sadržaj

Predgovor, Dubravka Stojanović
Damir Agičić – MOJ XX VEK
Nikola Bertolino – BIBLIOTEKA KAO IZRAZ DUHA EPOHE
Magdalena Boguslavska – NEPOSLUŠNA BIBLIOTEKA
Ranko Bugarski – INSTITUT IVAN ČOLOVIĆ
Ildiko Erdei – MOJ ŽIVOT SA BIBLIOTEKOM XX VEK
Sinan Gudžević – ČOLOVIĆ I ENZENSBERGER
Božidar Jezernik – ČOVEK ŠTO STVORI XX VEK
Pero Jurišin – SJEĆANJE NA XX VEK
Husnija Kamberović – XX VEK NA HISTORY FESTU
Boško Kovačević – PODRŠKA RAZUMU I UMU
Kruno Lokotar – NAJVAŽNIJA BIBLIOTEKA
Ivan Lovrenović – ČISTOTA I VJERNOST
Katarina Luketić – ČITATELJSKA REPUBLIKA
An Madlen – JEDAN IZDAVAČ U VREMENU I UPRKOS NJEMU
Teofil Pančić – POSLEDNJI BUŠMANI(N) XX VEKA
Aleksandar Pavlović – KAKO SAM POSTAO „KULTUROLOG“
Vjekoslav Perica – PAPERBACK WRITER
Svetlana Slapšak – VELIKA ŠKOLA
Nenad Stefanov – YUGONAUTICA
Saša Stojanović – SEDAM „SMRTNIH GREHOVA“
František Šistek – BIBLIOTEKA XX VEK, CʼEST MOI!
Mitja Velikonja – VELIKE KNJIGE MALOG FORMATA
Milan Vlajčić – MARATONAC U IZDAVAŠTVU, BEZ PREMCA
Milena Marković – BIBLIOTEKA XX VEK – BIBLIOGRAFIJA (2011-2021)
O autorima

Biblioteka XX vek, 09.10.2021.

Peščanik.net, 28.10.2021.


________________

  1. Autonomna Kneževina Srbija u okviru Osmanskog carstva 1815-1878, nezavisna Kneževina/Kraljevina Srbija 1878-1918, Kraljevina SHS/Jugoslavija 1918-1941, DFJ/FNRJ/SFR Jugoslavija 1945-1991.
  2. Dubravka Stojanović, Noga u vratima, 2011, 173.
  3. U prethodnih 10 godina bilo je objavljeno 8 autora iz Slovenije i po 5 iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
  4. Zdravko Zima, Adam i Eva u raju, 2012; Marko Živković, Srpski sanovnik. Nacionalni imaginarijum u vreme Miloševića, prev. Miroslava Smiljanić-Spasić, 2012; Vjekoslav Perica, Mitja Velikonja, Nebeska Jugoslavija. Interakcije političkih mitologija i pop-kulure, 2012; Danijela Majstorović, Diskursi periferije, 2013; Muharem Bazdulj, I drugi su pjevali o ratu, 2013; Srđan Radović, Grad kao tekst, 2013; Teofil Pančić, Kritika vatrene moći, 2013; Ivan Čolović, Rastanak s identitetom, 2014; Aleksandar Pavlović, Epika i politika, 2014; Ivan Đorđević, Antropolog među navijačima, 2015; Ana Hofman, Novi život partizanskih pesama, 2016; Ivan Čolović, Smrt na Kosovu polju, 2016; Rigels Halili, Narod i njegove pesme, 2016; Azra Hromadžić, Samo Bosne nema, 2017; Srđan Atanasovski, Mapiranje Stare Srbije, 2017; Božidar Jezernik, Jugoslavija, zemlja snova, 2018; Filip Tesar, Etnički konflikti, 2019; Stef Jansen, Čežnja u međuvremenu, 2020; Florijan Biber, Uspon autoritarizma na Zapadnom Balkanu, 2020; Mitja Velikonja, Politički grafiti, 2020; Ivan Čolović, Virus u tekstu, 2020.
  5. Ranko Bugarski, Portret jednog jezika, 2012; Sarmagedon u Mesopotamiji, 2013; Putopis po sećanju, 2014; Jezici u potkrovlju, 2016; Govorite li zajednički?, 2018; Saga o ćirilici, 2021.
  6. Vesna Požgaj Hadži, Jezik između lingvistike i politike, 2013.
  7. Vojko Gorjanc, Nije rečnik za seljaka, 2017.
  8. Rajka Glušica, Crnogorski jezik i nacionalizam, 2020.
  9. Rober Delijež, Istorija antropologije, prev. Pavle Sekeruš i Tamara Valčić, 2012.
  10. Klod Levi-Stros, Druga strana Meseca i Antropologija i problemi modernog sveta, 2013.
  11. Mark Abeles, Antropologija globalizacije, 2014.
  12. Rolan Bart, Elementi semiologije, 2015.
  13. Andžej Mencvel, Antropološka imaginacija, 2013.
  14. Dan Podjed, Sve te oči, 2020.
  15. Klaus Rot, Od socijalizma do Evropske unije. Ogledi o svakodevnom životu u jugoistočnoj Evropi, prev. Aleksandra Kostić. 2012.
  16. Milan Subotić, Druga Rusija, 2015.
  17. Kšištof Čiževski, Mali centar sveta, 2018.
  18. Mišel Ažije, Nove seobe naroda, novi kosmopolitizam, prev. Olja Petronić, 2019.
  19. Albreht Koschorke, Hitlerov Mein Kampf, 2019.
  20. Svetlana Slapšak, Antička miturgija: žene, 2013; Leteći pilav, 2014; Kupusara, 2016; Muške ikone antičkog sveta, 2018.
  21. Alaida Asman, Oblici zaborava, 2018.
  22. Hajke Karge, Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?, 2014.
  23. Anne Madelain, Agustín Cosovschi, „L’espace post-yougoslave: un laboratoire des sciences humaines et sociales?“, Revue d’histoire des sciences humaines, 32, 2018, 163. p. 263-364.
The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)