Oni koji prate zbivanja u Srbiji znaju da Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) nije popularna institucija. Tribunal je suočen sa nepoverenjem, frustracijama, odbijanjem, lažima, političkim manipulacijama. Odnos prema Tribunalu je element dominantne političke kulture, koja se može odrediti kao kultura poricanja i moralne ravnodušnosti, u čijem jezgru je poricanje istine o zločinima. Ova kultura je moralno pogrešan odgovor na jučerašnje zločine i ona se ne može opravdati. Naša je dužnost da radimo na promeni postojećeg kulturnog obrasca: reč je o dužnosti da na moralno ispravan način odgovorimo na jučerašnje zločine. Tvrdiću da bi važan deo ovakvog odgovora trebalo da predstavlja izvinjenje žrtvama i njihovoj zajednici, te da je ovakav pristup adekvatniji od strategije pomirenja.
Argumentacija se sastoji od tri koraka. Prvo ću govoriti o karakteru zločina. Potom ću se osvrnuti na kulturno nasleđe zločina. Konačno, pitaću šta možemo i moramo da učinimo kako bismo prevazišli postojeće stanje.
Za potrebe moje analize, zadržaću se samo na dva izvoda o srpskim zločinima, upućujući na jedan skup činjenica i jedan vrednosni stav za koje verujem da su izvan svake sumnje. Prvo, u ravni činjenica, reč je o ubijanju ogromnog broja nevinih ljudi. Drugo, u ravni tumačenja, osnovni vrednosni sud o zločinačkim praksama ne može biti sporan: one su bile pogrešne, i nijedna od njih ne može se opravdati pozivanjem na bilo kakve – istorijske, kulturne, političke – argumente. U bliskoj prošlosti počinjene su teške nepravde, koje se mogu identifikovati kao zločini što su ih počinili neki Srbi, u ime svih Srba, protiv ljudi koji su izabrani za predmet napada na osnovu činjenice da nisu bili Srbi. Ovakvu praksu nazivam kolektivnim zločinom.
Kolektivni zločin je posebna vrsta masovnog zločina, koja se prepoznaje po sledećim svojstvima: 1) zločin se odvija kao koordinirano delovanje velikog broja pojedinaca i institucija, usmereno ka zajedničkom cilju; 2) zločin se ideološki opravdava pozivanjem na dobro grupe u čije ime se čini; 3) zločin je ideološki, pravno i politički institucionalizovan i ’normalizovan’: politički aranžmani, pravne norme te sistem vrednosti, verovanja i stavova, oblikovani su na način koji dozvoljava, opravdava i čini rutinskim nanošenje zla onima koji su proizvoljno proglašeni neprijateljima; 4) većina podanika u čije ime se zločin vrši podržava režim, njegovu ideologiju i prakse, uključujući i ubijanje.
Sledi da je kolektivni zločin više od zbira pojedinačnih zločinačkih postupaka. Zato je njegovo vrednovanje nesvodivo na prosudbu pojedinačnih akata konkretnih počinilaca, saučesnika i ’posmatrača’. Ovim ne želim reći kako krivično gonjenje nije bitno. Naprotiv, verujem da je reč o najvažnijem elementu tranzicione pravde nakon kolektivnog zločina. Ali karakter zločina zahteva i druge načine angažovanja, koji će staviti u prvi plan kulturni kontekst zločina, te njegove moralne posledice.
U nastojanju da ovo objasnim, ukazaću na jedan važan izvod kolektivnog zločina: ova praksa stvara nove identitete. Pre zločina mi smo svi bili moralno ravnopravne osobe. Za vreme zločina, moralna jednakost svih pripadnika napadnute grupe poreknuta je na najgrublji način, u ime nove moralne pozicije svih Srba. Nakon zločina, pripadnike ove dve grupe nalazimo pozicionirane nasleđima onog što su morali da istrpe, onog što su učinili, ili onog što nisu učinili.
Prvo ćemo identifkovati žrtve, neposredne i posredne. Potom, pripadnike grupe u čije ime je zločin počinjen možemo razvrstati u tri grupe: zločince, posmatrače, pristojne osobe. Zločinci su oni čija je uzročna odgovornost definisana krivičnim pravom i utvrđena u krivičnom postupku: direktni počinioci, saučesnici, vojni komandanti, politički lideri. ’Posmatrači’ su pripadnici grupe koji nisu krivično ili politički odgovorni, ali koji su na različite načine podržavali režim. Oni su moralno odgovorni zato što nisu poštovali elementarnu razliku između ispravnog i pogrešnog: oni su izabrali da podrže pogrešna verovanja, stavove i postupke. Konačno ’pristojne osobe’ su ljudi koji ni na koji način nisu podržavali režim, odnosno oni koji nisu učinili ništa što je zabranjeno pravom ili što je moralno pogrešno. Ipak, ostaje pitanje da li su ovakve osobe oslobođene od svake dužnosti prema žrtvama. Ovome ću se još vratiti.
Ali zadržimo se za trenutak na zločincima i posmatračima. Jedan optimistički pristup izraziće očekivanje da će sud kazniti počinioce, te da će jasno dokumentovana presuda motivisati posmatrače da shvate da su pogrešili podržavajući režim. Ovo se ponekad naziva ’doprinosom Haškog tribunala sužavanju prostora za poricanje’. Ova strategija ne funkcioniše u Srbiji. Problem je u tome da je poricanje ukorenjeno u dominantnoj kulturi. Kad se suočimo sa konkretnim činjenicama o konkretnom slučaju, mi ćemo se jednostavno pomeriti na drugi nivo poricanja, tvrdeći na primer da je Tribunal ’anti-srpska institucija’, ili da je delo za koje je konkretan pojedinac osuđen bilo tek ’legitimna odbrana nacionalnog interesa’.
Kultura poricanja je kompleksan vrednosni sistem, koji je kreiran pod zločinačkim režimom, i koji nastavlja da živi u procesu koji konvencionalno zovemo demokratskom tranzicijom. Dakle, možemo govoriti o dve usko povezane kulture. Prvo, u zločinačkom režimu kultura poricanja predstavlja jedno od najvažnijih svojstava kolektivnog zločina, kao poseban oblik lojalnosti bez koga zločinački režim i njegova nedela ne bi bili mogući. Ovu lojalnost obrazuju vrednosni sudovi, emocije i postupci, koji se uobličavaju u kulturnu celinu kroz niz eksplicitnih i implicitnih strategija podrške režimu. Drugo, u tranzicijskom kontekstu kultura poricanja označava dominantan vrednosni stav prema starom režimu, počinjenim zločinima i njihovim posledicama, u čijem jezgru je odbijanje većine da se suoči sa činjenicama o jučerašnjim zločinima. Pošto više nema totalitarnog pritiska i manipulacije, možemo zaključiti da je kultura poricanja sada stvar izbora.
Šta je rezultat ovakvog izbora? Srbija je država u kojoj kao da je doneta odluka da se ostane u prošlosti. Naravno, malo ko će eksplicitno prizivati Miloševićevu vladavinu kao vreme koje je vredno očuvanja ili restauracije, ali analiza prevlađujućih vrednosnih orijentacija, ideoloških matrica i delovanja vodećih političkih aktera, razotkriva praktični angažman na očuvanju i daljoj reprodukciji u bîti istih ideoloških tema i vladavinskih tehnika. Naša sadašnjost zasniva se na retrogradnim, anti-civilizacijskim opcijama odnosa prema prošlosti. Ove opcije mogu se sažeti kao odbijanje da se građani, nacija, društvo i država suoče sa zločinima počinjenim u ime Nacije.
Ponoviću: naša je obaveza da radimo na promeni ovog kulturnog obrasca. Prvi – i manje važan – osnov ove obaveze zasniva se na empirijskom uvidu da zločini iz nedavne prošlosti, priznavali ih mi ili ne, ostaju direktno relevantni za način na koji mi danas živimo. Karakter, razmere i nasleđe zločina takvi su da oni ne mogu biti zaboravljeni, niti razdvojeni od sadašnjosti, kao nešto što je bilo ali što više nije važno. Odbijajući da se suoči s prošlošću, Srbija se odriče budućnosti; upravo, Srbija se odriče mogućnosti da se uspostavi kao demokratska zajednica.
Drugi – i važniji – osnov naše obaveze da se suprotstavimo kulturi poricanja zagledan je isključivo u prošlost: ono što se dogodilo takve je prirode da ne sme biti zaboravljeno. Ako mi u čije ime je zločin počinjen, poričemo da se zlo dogodilo, ili ako kažemo da prošlost treba preseliti u muzeje kao nevažnu za naš današnji život, mi u stvari poručujemo da su jučerašnje nepravde nevažne i, posebno, da je nevažna patnja žrtava. Mi nemamo pravo da kažemo tako nešto. Žrtve će naše poricanje, omalovažavanje i laži razumeti ne samo kao naš odnos prema prošlosti, nego i kao naš odnos prema sadašnjosti – u našem odnosu prema njima ništa se nije promenilo, i mi ih i dalje ne priznajemo kao moralno ravnopravne osobe.
Kad se pitamo o preciznom sadržaju i raspodeli naših dužnosti, trebamo se setiti da je zločin kreirao nove identitete i nove odnose između grupa. Ovi odnosi obeleženi su novim pravima i dužnostima. Raspodela ovih prava i dužnosti je asimetrična, izražavajući različite pozicije pripadnika grupe u čije ime je zločin počinjen, s jedne strane, i pripadnika napadnute grupe, s druge strane. Žrtve i njihova zajednica nemaju nikakve posebne dužnosti prema zločincima i njihovoj zajednici. Ali oni imaju pravo da zahtevaju odgovarajuću reakciju od svakoga ko deli grupni identitet sa počiniocima. To znači da svi koji dele deli grupni identitet sa počiniocima imaju posebne dužnosti, izvedene iz činjenice zločina – njihova moralna pozicija zahteva adekvatne odgovore od svakog od njih. Precizno značenje i sadržaj ’adekvatnog odgovora’ zavisiće od pojedinčevog odnosa prema zločinu – od toga da li je neko učinio nešto loše ili ne. Međutim, niko nije oslobođen od ove dužnosti – od dužnosti da odgovori – zato što je zločin počinjen u ime svih nas.
Verujem da ovakva moralna neravnopravnost dve grupe i njihovih pripadnika predstavlja problem za ideju i strategiju pomirenja. Pomirenje se zasniva na saglasnosti dve grupe da se prevaziđu najteže posledice prošlosti i da se zajedno okrenemo ka budućnosti. Pomirenje pretpostavlja da dve strane priznaju jedna drugu kao moralno ravnopravne partnere. Međutim, ovakva ravnopravnost ne postoji, i zato prvo pitanje glasi šta treba učiniti kako bi se ona uspostavila. Ako konsultujemo dva izveštaja o uticaju Haškog tribunala u Bosni i Hercegovini i Srbiji što ih je objavila Dajana Orentliher,1 uočićemo konflikt između dve pozicije. Dominantan stav u Srbiji je odbijanje da se priznaju činjenice zločina i njihove moralne posledice; dominantan stav u Bosni je zahtev za ovakvim priznanjem.
Priznanje je čin ili, preciznije, proces odgovora na zločin, kojim se javno prihvata činjenica koju svi privatno dobro znamo: u neposrednoj prošlosti nevini ljudi su pobijeni u naše ime. Ovo se može nazvati i procesom izvinjenja. Izvinjenje je možda kompleksna kategorija, ali njenu suštinu nije teško odrediti: mi moramo javno reći ’pogrešili smo’; ovome mora da sledi javna izjava ’žao nam je’. Ovo se može detaljnije prikazati kroz sledeće analitički odredive elemente procesa izvinjenja: prvo, mi priznajemo da se zločin dogodio; priznajemo da je zločin bio moralno pogrešan i da se nikako ne može opravdati; priznajemo da se zločin nije smeo dogoditi. Drugo, obraćamo se žrtvama i kažemo im: mi znamo da ste povređeni na mnogo načina; znamo da još uvek patite; znamo da je zločinom bez ikakvog razloga – a u naše ime – poništeno vaše ljudsko dostojanstvo.
Izvinjenje je kontroverzna ideja. Znamo sa koliko se sumnji i prigovora dočekuju oficijelna izvinjenja. Ponoviću: reč je o procesu pre nego li o jednokratnom činu. Izvinjenje našeg predsednika ne oslobađa nas od duga prema žrtvama. Ponoviću takođe da se od različitih pripadnika grupe u čije ime je zločin počinjen očekuju različiti oblici izvinjenja. Međutim, žrtve imaju pravo da očekuju ovaj javni izrek od svih nas, zato što im je zlo naneto u ime svih nas. Ako su neki ljudi ubijeni, ili podvrgnuti torturi i patnji od strane nekih Srba, u ime svih Srba, samo zato što nisu Srbi, ne možemo očekivati od preživelih da individualizuju njihovo iskustvo i izvor njihove patnje. Oni nisu bili napadnuti kao pojedinci. Nakon promene režima, pripadnici napadnute grupe nemaju nikakvog razloga da pretpostave kako vrednosti i stavovi koji su stajali u osnovi odluke da se čine zločini, više nisu u jezgru srpske grupne etike. Preživeli nemaju nikakvog razloga da veruju kako smo mi postali bolji ljudi.
Zato je izvinjenje proces u kome nastojimo da kažemo žrtvama da smo se promenili. To ne činimo kako bismo se predstavili u boljem svetlu. Izvinjavajući se, ja ne očekujem ništa za sebe: ne očekujem oproštaj, niti pomirenje. Radi se tek o poruci žrtvama da oni više nemaju razloga da me se plaše. Naše jedino legitimno očekivanje, ili nada, je da će život pripadnika grupe kojima je u naše ime naneto zlo, nakon našeg izvinjenja možda biti manje mučan.
Izlaganje na konferenciji Accepting Diversities: Human Rights and the Challenges of Reconciliation; Panel “ICTY Decisions and National Narratives: Facts vs. Myths”, Sarajevo, 29-30.04.2011.
E-novine, 04.05.2011.
Peščanik.net, 05.05.2011.
REVIZIJA ISTORIJE
