Sutra, u nedelju 4. marta počinje „srpski Davos“. Prema najavama organizatora (Saveza ekonomista Srbije i Udruženja korporativnih direktora) Kopaonik biznis forum biće brojniji nego ikad: očekuje se oko 1.500 učesnika. I radiće se duže nego ikad – gotovo puna četiri dana, bukvalno od jutra do mraka. I tema će biti više nego ikad, ali će se sve one svoditi na jednu – kako ubrzati privredni rast, odnosno kako povećati njegovu inače vrlo malu, takoreći majušnu „stopu“. Koja je, uzgred, malo „razgažena“ u odnosu na prvobitno objavljivane podatke, pa je tako rast BDP-a za 2017. godinu u zadnji čas sa „očekivanih“ 1,7 izguran na 1,9 odsto.

No, ova je godina počela znatno bolje. I što se tiče predsednika Aleksandra Vučića – koji će u velikoj dvorani Grand hotela imati „specijalno obraćanje“ – čini se da Forum dolazi u pravi čas. Jer, baš je pre neki dan slavodobitno objavio da je „bruto domaći proizvod u januaru porastao za 4,2 odsto“.

Vučić naravno, kao što i inače radi, nije rekao u odnosu na šta je to povećanje izmereno: u odnosu na decembar, prosek ili januar prošle godine? Sve ukazuje da je reč o ovom poslednjem, ali to bi ipak trebalo jasno reći, jer najvećem broju građana makroekonomija prirodno nije bliska oblast, a svi zaslužuju potpunu i preciznu informaciju. Ovako je ta Vučićeva informacija zapravo više manipulacija, blago rečeno.

Još nešto ovom prilikom nije zgoreg raščistiti. Zvanično, Republički zavod za statistiku ne iznosi podatke o BDP-u za pojedine mesece, nego samo za „cela“ tromesečja. U skladu sa tim, trenutno se na sajtu RZS-a mogu naći januarski podaci o kretanju industrijske proizvodnje, trgovine i turizma, ali ne i za građevinarstvo i saobraćaj koji bitno utiču na BDP. Verovatno pojedina ministarstva, kažu ekonomisti, imaju neku metodologiju kojom mere rast celokupnog domaćeg proizvoda, ali je pitanje koliko je ona precizna. Nije ni bitno koliko je precizna dok ti podaci služe za internu upotrebu, ali kada počnu da se plasiraju u javnost, onda je neophodno da ona bude upoznata sa kvalitetom informacija koje joj se serviraju. Pod uslovom, naravno, da se teži informisanju, a ne manipulisanju. Uostalom, setimo se onih Vučićevih (samo)hvala kako je Srbija lider po rastu u regionu, a posle se ispostavilo da je u stvari lider na repu. Koga zmija ujede i guštera se plaši.

Ali, neka i jeste u januaru ostvaren rast od 4,2 odsto – pitanje je zašto oko toga praviti toliku pompu. To je tek jedan mesec. U kome je ostvaren veliki rast dobrim delom zbog toga što je prošlogodišnji januar bio vrlo loš. Sećate se one katastrofe od proizvodnje u Elektroprivredi Srbije koja se posle negativno odrazila na celogodišnji učinak.

Srbiji je naravno, kao što je već više puta na ovim stranicama pisano, takoreći očajnički potreban visok privredni rast. U tom kontekstu, rast BDP-a od 3,5 odsto, koliko iznosi zvanična procena za 2018, pa ni četiri odsto, koliko recimo prognoziraju ekonomisti (Pavle Petrović, Milojko Arsić…) nije zapravo nešto što zadovoljava nacionalne potrebe. Srbiji, koja poslednjih šest godina, od kako je Vučić preuzeo državno kormilo, beleži najniži prosečan rast u regionu, od ispod jedan (sasvim precizno – 0,9) odsto, danas je potreban i (relativno) visok i dugoročno stabilan rast. Drugim rečima, da prosečna stopa rasta u toku jedne decenije bude 5-6 pa i sedam procenata. To zapravo i ne bi trebalo da bude neka „misaona imenica“; ima dosta zemalja koje su to uspevale. Ali, evo, ako ove godine bude zabeležen i rast od, budimo optimisti, čak 4,5 odsto, kad se on sabere sa prošlogodišnjih (jedva „napabirčenih“) 1,9 to daje prosek od 3,2 odsto što je upola manje od takoreći minimuma.

Recept za veći rast je jednostavan – veće investicije. I na to sam, naravno, potrošio već dosta mastila (videti recimo ovaj tekst iz 2016), ali zašto nema investicija? To jest, zašto su one niske, kad ih svi, a Vučić naročito, tako željno iščekuju?

Kapital je, kaže stara ekonomska izreka, plašljiva zverka. Ovde, međutim, kada je o Srbiji reč, pada u oči jedna neobičnost. Inostrana ulaganja u Srbiju su na sasvim zadovoljavajućem nivou, dok su daleko ispod potrebnih domaće investicije. Kao da stranci u našu zemlju veruju više nego mi sami.

Paradoks je samo prividan. Uzdržanost preduzetnika je logična posledica ponašanja države, tj. vlasti. Kada neka strana kompanija, naravno velika, hoće da dođe u Srbiju, ona dobije ono što se nekad – kada su, za vreme devedesetih, naročito u ratnim danima, ovde dolazili strani novinari – zvalo šerpasi. Dakle, strani investitor dobije činovnika zaduženog da ga (s)provede kroz srpski birokratski lavirint. I on očas posla završi posao. Kada je, međutim, reč o domaćim privrednicima, oni ne dobiju vodiča nego pratioca – da ih sapliće na svakom koraku.

Iz prethodnog proizlazi drugo: strani investitori nisu izloženi ucenama, pritiscima, diskriminaciji kao domaći. I zato se domaći privatnici povlače i/ili svoje poslove i kapital sele u inostranstvo.

Treće, u poslednjih nekoliko godina sve je više privrednika iz redova Srpske napredne stranke. Ali, oni ne razvijaju svoj biznis, oni su – da parafraziramo naziv čuvenog De Sikinog filma od pre tačno 70 godina – kradljivci biznisa. Oni ne razvijaju nove ideje, nove proizvode, nove veze; oni preuzimaju „milom ili silom“ ono što su drugi napravili. Tako se u Srbiji stvara nova socijalna klasa, rentijerska, klijentelistička, ali ne i novi društveni proizvod.

I zato investicija nema; i zato je rast mali.

Ranije su se savetovanja ekonomista Srbije, a naročito Jugoslavije, završavala usvajanjem zaključaka, odnosno porukom za kreatore i realizatore privrednog sistema i ekonomske politike. Poslednjih godina ta je praksa, verovatno zbog nezainteresovanosti „adresata“, ukinuta. Ne znam da li će na Kopaonik biznis forumu 2018. biti obnovljena. A mogla bi. Možda ekonomisti nisu radi kavzi, al’ je rada sirotinja raja.

Bolje poruka, nego oporuka.

Peščanik.net, 03.03.2018.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)