Da li je istina da ništa na političkoj sceni ne može biti gluplje od desnice? U Francuskoj, svakako da, u drugim sredozemnim evropskim državama takođe. Lepih primera bi se našlo u laitnskoj Americi, i tako dalje, širom nesrećne planete, koja još nigde, ali baš nigde, u ovome trenutku nema pristojnoga političkoga sistema. Takvoga, recimo, u kojem bi se dobro osećali, i u koji bi bili pripušteni, oni koji su se dovoljno napatili u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Pre nego što se odlučimo na duboke postvoskresne refleksije o tome koliko to nismo ni zaslužili, jer smo, kako rekoše prizvani crkveni dostojanstvenici na mnogim televizijama ovih dana, suviše marili za novac, ostanimo u području slika: jedan politički klovn, Širak, uspeo je da uz pomoć većine, udari u nižu pozadinu glupljega klovna, Le Pena. Možda nikada ranije u modernoj istoriji Evrope nije jasnije pokazano koliko je glasanje efemerna stvar, koja ima samo tehničko značenje: biramo nekakvu ekipu većinom, glasova, da bi se ona bavila manjinama i pojedincem, jer to je jedini sadržaj demokratije. Očekivati više od demokratije je neodgovorno – parlamentarne, naravno.
Glasanje za boljega klovna nije prošlo bez zabave: prodaja štipaljki i gumenih rukavica, sa kojima su nevoljni birači Širaka paradirali pokazujući zorno svoj stav, naglo je porasla. Trebaće im i u budućnosti: garnitura uspešnijega klovna do nosa je u finansijskim aferama, zloupotrebi položaja (stvari se vuku već skoro deceniju), a sluzavi trag u javnosti podrazumeva i nebrojeno mnogo puta hvatanje u laži. Doduše, sam Širak nije osuđivan za fizički napad na poslanicu druge partije, kako je to slučaj sa Le Penom.
Hvatate neke paralele? Mnoge, sem jedne: Širak se kune u republiku, jednakost i slobodu. Ostanimo pri republici: u društvu u kojem je notorna stvar da poslanik koji je tukao, naređivao da druge pretuku, učestvovao u ratnom ubijanju i pljačkanju, sa neizvesnim ishodom u broju žrtava u svim ovim aktivnostima, srećno nastavlja parlamentarnu karijeru, u društvu u kojem premijeri i mnogi drugi na najvišim mestima očijukaju sa kraljevskom porodicom i crkvom, u društvu u kojem afere i ubistva nisu ni načeti skoro dve godine posle promene vlasti – republikanstvo je možda jedina tačka potpunoga ne-paralelizma, nerazumevanja šta se to u Francuskoj događa. Sve drugo se može smestiti u oblike koji su poznati, “naši”. Republikanstvo je savršeno neprozirno.
Republikanstvo nije neka francuska specifičnost. Poštovanje osnovnih principa dogovorenih kolektivnih ciljeva, regulisanih ne samo zakonom nego i starim dogovorima zasnovanim na etici koja u monarhijama ne važi, današnje evropsko republikanstvo je spomenik izvesne kulturno-antropološke konstante, nekoga mentaliteta. Ono, kao u Holandiji ili Velikoj Britaniji, može živeti zajedno sa monarhijom, ili može, kao u Irskoj, Nemačkoj i Francuskoj, biti noseći znak promene koja je jedanput postignuta, i posle koje se ni pod kojim uslovom ne može nazad – u britansku imperiju, diktaturu, ili monarhiju. Republikanstvo je kada holandska vlada kolektivno odstupi, jer je nekakav institut za rat utvrdio odgovornost za pokolj u Srebrenici, za vreme te vlade. Stvar se u Holandiji vuče već tri godine: gledali smo nadute generale na televiziji, kako poriču svaku odgovornost, gledali smo vladine predstavnike kako superirorno prebacuju odgovornost. Na kraju su rezultati naučnog istraživanja u disciplini istorije – ne sudske medicine – prinudili one zapravo najmanje udaljene od same akcije da izvedu javni čin kajanja. Hoće li se suditi samim holandskim vojnim zapovednicima? Možda u Hagu? Uopšte nije isključeno. Odlično proširenje teme za srpskoga ministra pravde, koji svaki put kada se spomene Hag zahteva hapšenje većega broja Albanaca i Hrvata – eto mu sada i Holanđana.
Dalje izvlačenje paralela sa Srbijom, gde se niko ne kaje, bilo bi mučno. No ponašanje holandske vlade, neposredno pre izbore, lep je primer republikanskoga mentaliteta: možda će im ovaj čin obezbediti nešto dodatnih simaptija birača, ako je pretpostavka da birači reaguju na etičke činove. No ključno je to, da je ogovornost na vlasti nešto potpuno drugačije od lične odgovornosti, te da prema tome odgovornost vojske, koja je pod neposrednom komandom vlade, prelazi na vladu. Umesto da se čeka da ruka pravde po mnogim krivinama stigne vojsku, čeka se prsima na onoj tački na kojoj pravda prvo udara. O izbegavanju pravde vlada ne sme ni da misli, jer bi time dala namig građanima da se isto tako ponašaju. Naravno da u svakodnevici neki građani rade upravo to, ali vlada, zaboga, NE SME. Kada jednostavno pravilo NE SME dođe do neke glave, možemo reći da je rođeno republikanstvo. Republika Srbija je, rečno slikama, još uverena da do toga porođaja može doći bezgrešnim začećem.
Republikanstvo ne znači potpunu zaštitu od postupaka koje ćemo, opet služeći se slikama, nazvati posrbljavanjem. U Holandiji je upravo ubijen Pim Fortojn, desničarski lider koji je zahtevao zaustavljanje useljavanja muslimanima. Događaji u Francuskoj očito su pomogle rastu emocija. Može se desiti da istraga potroši mnogo vremena na traženje ubice, ili čak da ga nikada ne nađe: razlozi za to nenalaženje izvesno će biti sasvim drugačiji od nenalaženja vinovnika ubistva Slavka Ćuruvije ili nestanka Ivana Stambolića. U Holandiji će istragu naime raditi možda nespretna i glupava, ali izvesno policija koju, bez slepih tačaka, kontroliše Parlament. Republikanstvo je, između ostaloga, i način mišljenja: kada se u Belgiji otkrije lanac pedofilstva, zaključak građanina-republikanca ne može nikako biti da su Srbi manje skloni pedofiliji od Belgijanaca, već da su u Belgiji, za razliku od Srbije, pedofile otkrili.
Vratimo se Širakovome republikanstvu. On nije imao posebno težak posao da ističe republikanstvo, jer se to jedino od njega i zahtevalo na izborima koji su za njega ponižavajući. No poniženje kandidata je ključan znak demokratije: uopšte nije važno kakav je kandidat, ako garantuje minimum – da nije fašista, koji po definiciji ugrožava demokratiju. Već uveliko posrbljeni Le Pen mogao je svoj poraz komentarisati tipičnom izjavom savremene nam beogradske TV debate – krivi su sovjetski metodi iz prošlosti. Iz situacije posrbljavanja, zamislimo izbore na kojima bi birači morali da razmisle da li uistinu hoće Vojislava Šešelja ili novoga Velimira Ilića, koji uporno istražuje nacionalno poreklo kolega-političara, ili bi ipak želeli garanciju građanskih vrednosti odnosno republikanstva? Ko je srpski politačr koji bi mogao nositi minimalni teret zaštite tih osnovnih vrednosti? Posrbljavanje je globalno uspešniji proces od postajanja republikancem. Za bilo koga ko traži veći izazov, republikanstvo je jedini izbor u toj dilemi. Čime da to postigne? Na početku sam tvrdila da je desnica gluplja: to se, u svim primerima koje sam navela, najbolje vidi na kulturi. Nijedna od evropskih (pa ni ostalih) desnica nije proizvela zanimljivu kulturu, sem u opoziciji. Izbor između teodulije i republikanstva mogao bi dakle biti vrlo kreativan…
Peščanik.net, 15.05.2002.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Odušak - 09/12/2024
- Kako sam provela 29. novembar - 30/11/2024
- Dabogda ti skupština bila na CNN-u! - 27/11/2024
