Za onaj deo Srbije koji je evropski i demokratski opredeljen, mirno suočavanje sa stvarnošću bilo je jedini racionalan iskorak. Poraz Borisa Tadića je u tom smislu bio prioritet nad pobedom Tomislava Nikolića. Tadić je morao da bude odbačen u prošlost iz koje Nikolić pokušava da se izvuče, na svoj način i u skladu sa svojim okruženjem i sposobnostima. Tadić je iz srpskog društva isisao svu kreativnu energiju, uspavao ga i uparložio, naizgled ga oslobađajući one etike odgovornosti koju on i njegov establišment nikad nisu bili u stanju da prilagode svojim banalnim političkim i materijalnim potrebama. Bio je dug i naporan put te njegove fukare, koja se domogla fotelja i monopola. Na tom putu nije bilo mesta, saosećajnosti i odgovornosti za sve žrtve velikog zločinačkog poduhvata, niti pravde za ubijenog premijera dr Zorana Đinđića. Đinđićevo nasleđe potopili su upravo njegovi nastavljači, u močvari laži, beščašća, korupcije, manipulacija, kontingenata, starleta, marketinga, tajkuna, rijalitija, ekonomske i mentalne recesije.

Ne imponuju sve ličnosti koje su stale uz Nikolića u noći koju je on smatrao vrhuncem svoje karijere. Ali, zašto je Tadić bio sam? Kud su se deli svi koje je učinio ministrima, milionerima, savetnicima, pomoćnicima, analitičarima, naizgled i ličnostima?

Pasivizirano, poniženo i uvređeno građanstvo odluci je doprinelo svojim nečinjenjem. Sa svojim medijskim kreaturama, čija se ljudskost često sastojala samo u odgovarajućem broju hromozoma, uz poneki lombrozovski višak, Tadić je godinama unazad sve te divne, vredne, poštene, čestite i pametne žene i ljude, njihove porodice i sudbine, vezao za partijske liste, javna preduzeća i javne kuće u kojima se odvijaju naš politički i kulturni život, ponižavao ih i vređao njihova osećanja za istinu, pravdu i meru. Nikolić je bio u pravu kad je podsetio da ih je u nedelju bilo sramota da za takvog kandidata izađu i glasaju.

Trećom predsedničkom kandidaturom Tadić je prekršio jasnu odredbu ustava. Poraz ga je onemogućio da medijskim manipulacijama i partijskim pritiscima u Srbiju uvede ličnu autoritarnu vlast sa očiglenim diktatorskim tendencijama. Prevremenom ostavkom na funkciju predsednika, kako bi na izborima sačuvao Demokratsku stranku od debakla i eventualno obezbedio naredni mandat vlade (i to je sad upitno), Tadić je prekrižio sve koji su mu pre četiri godine poverili svoje poverenje ili nepoverenje, uvereni da se opredeljuju ili za ispravan put u Evropu s Kosovom (!!!), ili za „manje zlo“. Skoro dve trećine birača u Beogradu odbilo je, u drugom krugu, da se povinuje nametnutim pravilima. U opštem političkom debaklu, gotovo čitav demokratski korpus, koji je između 800.000 i milion birača, sebe je izuzeo od odlučivanja, s porukom koja je, apsurdno, najvažniji demokratski iskorak od izbora za premijera dr Zorana Đinđića početkom 2001, i akcije Sablja u kojoj je pohapšeno nekoliko hiljada lopova i ubica, nakon atentata, procesa koji je takođe uživao apsolutnu većinu u smislu masovne podrške. Tadić je 2008. osvojio 2.304.467 glasova, u nedelju samo 1.487.000 ili 817.467 glasova manje. Srozala se i podrška Nikoliću, sa 2.197.155 glasova, ona je opala na 1.521.600, ili 675555 glasova manje.

Tadić je pre svega izneverio srednje građanstvo koje je nosilac demokratskog duha i reformskih potencijala. Odbacio je i marginalizovao i one najsiromašnije, čiji se broj uvećava dinamikom minuta i sekundi, koji su zaslužili da, nakon 2000, budu ponovo prisutni u sistemu, ma ko i ma kako da ih zastupa. Vlade dr Vojislava Koštunice i administracije Borisa Tadića srozale su Srbiju na evropsko dno: uslovi za poslovanje, inovacije, realizacija i zaštita svojinskih prava, ekonomske slobode, zaštita investitora, lične i medijske slobode, monetarne slobode, najniži natalitet. U ponečemu smo i na samom „vrhu“: korupcija, organizovani kriminal, broj izbeglica; najviše trošimo na hranu, najviše je obolelih od grlića materice i srčanih tegoba, na vrhu po stopi nazaposlenosti, istovremeno najstariji narod u Evropi s najkraćim prosečnim životnim vekom, među četiri smo najsiromašnije evropske zemlje, najduže je čekanje za građevinske dozvole, najviša potrošnja cigareta po glavi stanovnika, najveći broj zahteva za azil, najveći broj abortusa, najduži sudski postupci, najviše sati u gledanju televizije, najviše sati u korišćenju Fejsbuka, prvi po „odlivu mozgova“ i nekvalitetnom obrazovanju. „Sportska“, „pobednička“ nacija, deca su nam najdeblja i najtromija, izložena kriminogenim, populističkim i šovinističkim uticajima medijske propagande i lokalne kulture čije su sadržaje, poruke i vrednosti u proteklim godinama osmišljavali i emitovali najbliži „saradnici“ Borisa Tadića, po uzoru na praksu Slobodana Miloševića i njegovih bandita.

Verovatno nas i Nikolić i Tadić „vraćaju u devedesete“. Verovatno je ovakav povratak u prošlost tihi, nečujan krik za vedriju budućnost. Ishod izbora, u kontekstu budućnosti, podseća na političku i moralnu uzaludnost svakog koncepta „prve“, „druge“ ili „treće“ Srbije. Sve su to bile gluposti. Iskazana i veoma visoko moralna kolektivna odgovornost onih koji su birali odabravši da ne biraju upravo iščekuje jednu jasnu idejnu i institucionalnu alternativu, i sopstveno liderstvo, i ono koje pripada odgovornosti evropske administracije. Ako pomognemo sebi, možda nam pomognu i drugi.

 

Pobjeda, 22.05.2012.

Peščanik.net, 22.05.2012.