Slovenački prevod grčke reči theatron – gledališče je verovatno najbolji prevod među slovenskim jezicima, jer upozorava na pravo delovanje pozorišta: to nije ono što se prikazuje, već mesto na kojem mi, publika, nešto gledamo. Već samo zbog toga je moj odnos prema pozorištu u Sloveniji daleko prevazilazio sve druge odnose u Sloveniji, sve do povremenog osećanja da sam u centru sveta kada sam u nekom pozorištu u Sloveniji. No pozorište zna da izaziva svakovrsne iluzije…

Videla sam predstavu Prešernovog pozorišta u Kranju 25.671 u režiji Olivera Frljića u Ljubljani, u Mladinskem gledališču; naknadno me je srela i naterala da je još jednom u glavi odgledam na Jahorini iznad Sarajeva. Kao što je mariborski časopis Večer – jedini – objavio, na Jahorini je održana međunarodna konferencija REKOM-a, organizacije koja se posle inicijative i pod vođstvom Nataše Kandić već godinama bavi otkrivanjem počinilaca i sudbinom žrtava rata u Jugoslaviji. Rezultati rada su pomirenja, svedočenja, otkrivanja žrtva, popis žrtava, beleženje svedočanstava: ukratko, sav posao koji bi već davno trebalo da su uradile države koje su u ratu učestvovale. Nataša Kandić je već više od četvrt veka oštra protivnica srpskog i drugih nacionalizama, zastupnica žrtava srpskih vojnih i paramilitarnih trupa i zastupnica prava Albanaca na Kosovu. Nezgodan položaj za nekoga ko sve to radi u Beogradu: i pored neprekidnih vređanja i podmetanja u štampi, sudskih procesa i fizičkih napada koji nisu završili na sudu, Nataša Kandić je uspela da uradi nezamislivo veliki broj ključnih stvari za utvrđivanje odgovornosti. Između ostalog, našla je i prvi neposredni dokaz, video snimak, koji nedvosmisleno pokazuje kako je paramilitarna grupa Škorpioni pobila grupu ljudi iz Srebrenice – snimile su ga same ponosne ubice. Žrtve su nađene na istome mestu i odmah identifikovane, a sud u Hagu je po prvi put dobio dokaz koji nije zavisio ni od izjava optuženih niti od svedoka. Posle mnogo godina rada i suočavanja sa najstrašnijim, Nataša Kandić je došla do zaključka da je odgovornost prva raskrila, objasnila i mislila kultura, ne ni nauka i još manje državne i druge institucije. Nekome sa takvom istorijom borbe protiv država i institucija kultura može verovati…

Položaj kulture i umetnosti u otkrivanju odgovornosti je u nekome smislu znak više pravde: upravo u kulturi su se od sredine osamdesetih godina prošlog veka pojavljivali autori i dela koja su dokazivala nacionalne krivice drugih, optuživala sve tuđince za sve svoje nesreće, i predlagala čak i akcije kako bi se ti drugi ograničili, uklonili, postali nevidljivi. U tome smislu je zločin prema izbrisanima u Sloveniji uistinu nešto što se moglo pročitati u kulturi pre samog događaja, odnosno upravne akcije. Nacionalistička kultura je nanela toliko duhovne bede i žalosnog smeha, da su neki pomislili kako nije dostojno ni umetnika ni naučnika da se uopšte time bave. Ko onda uopšte? No procena Nataše Kandić ipak stoji: svet kulture je i prvi počeo reagovati i prizivati odgovornost, svoju i drugih. Dela kulture su najjasnije, najtemeljitije i najupornije optužile zločin i pokazala empatiju sa žrtvama, prva su slomila govor mržnje i administrativnog zamrzavanja osećanja i razuma. U razgovorima na Jahorini postavljena su neka neugodna pitanja kulturi: šta sa činjeničnom tačnošću? Kako biti “kulturan” na mestu gde su se vežbali streljači na Sarajevo? Kako preživelim žrtvama očuvati dostojanstvo, ali i pravo na sopstveni život, a ne spomeničku prisutnost?

Na sva ova pitanja je u nekom smislu odgovorila predstava 25.671. Kada bi se ispostavilo da je broj izbrisanih zapravo manji za jednog ili veći za stotinu, to na simboličkoj vrednosti naziva predstave ne bi ništa promenilo. Predstava se oslanja na jedan trenutak u vremenu, javno suočavanje sa strašnim brojem, onako kako Ajshil u Persijancima Atinjane suočava sa bitkom u jednom danu, sa stanovišta poraženog: ostalo su slobodne vizije onoga pre i posle. Umetnost, pa i nauka, nikada zapravo ne kasne, i često svoje relativno kašnjenje priznaju. Na drugo pitanje Frljić odgovara tako što stvara pozorište nelagodnosti: publika je stalno prozivana, vređana, izazvana da uradi nešto “dobro” da bi u sledećem trenutku bila ponižena. Beda naših svakodnevnih malih gestova kojima mislimo da otkupljujemo svoju odgovornost je surovo ogoljena. Miš ne može biti građanin. Rituali i svakodnevne prakse, naša manirizacija strukturno upisanog kukavičluka, zatvaranja očiju i ušiju, jer su usta već odavno zatvorena, naše mirno pristajanje na mučenje sugrađanina – sve je to bačeno u lice publici tokom ove predstave. Odjek oportunističkog razmišljanja o izbrisanima, sve do otvorene želje da se oteraju, njhova dobra ukradu a uspomena na njih nestane, vraća se iz publike. Većina prozvanih ne može da kaže ni mnogo više ni mnogo različitije od scenski reprodukovanog prevladavajućeg stava. Oni koji su i tada i posle bili drugačiji, kao i u životu, nemaju mogućnosti da se izraze i ostaju prećutani. Nelagodnost povezivanja mišljenja većine na sceni i u publici se zatim proširuje neposrednim šikaniranjem publike, od nesnosnog ponavljanja domobranske himne i dranja uniformisanih autoriteta, do izjava koje potiču iz neposredne parlamentarne i medijske pričljivosti najgorih i istovremeno najpovlašćenijih u slovenačkoj javnosti – i konačno, do uništavanja ličnog dokumenta (sa pristankom vlasnika). Posle prikupljanja i zatim prebrojavanja i kovertiranja priloga za izbrisane, što je popraćeno novim otrovnim primedbama o placebu sa kojim mislimo da smo se izvukli, opet direktno obraćanje publici i bacanje u lice optužujućih podataka. Na sceni ostaje porodica izbrisanih, lišena jednog člana, dečka koji se ubio: publika se ne usuđuje da takne u scensku iluziju, i pozorište na kraju predstave iznenada postaje hram poštovanja, poniznosti i priznavanja odgovornosti. Publika dolazi na scenu, rukuje sa sa glumcima, pita, suze teku. Na treće pitanje tako ostaje otvoren odgovor: dobili ste podstrek na sceni, potražite izbrisane u svome životu i pokušajte nešto pametnije od onoga što vam je priređivalo takvu nelagodnost u pozorištu. Političko pozorište? Ne, ne: reč je o odgovoru odgovorne kulture.

Predstavu sam videla sa ljubljanskom publikom, koja je mirno i potreseno podnosila nelagodnost. Svedoci kažu da je u Kranju predstava često dočekana otvorenim neprijateljstvom u publici, zahtevima da se vrati novac, psovkama. Drugim rečima, da u svome matičnom pozorištu i gradu predstava itekako ima za šta da se bori. Da li bi bilo mogućno predstaviti je u Bosni ili drugde? U tome slučaju bi nužno ostala bez svog najvažnijeg scenskog saradnika – publike. Podaci, citati i sav užas lokalnog morali bi biti temeljnije prevedeni nego što sam tekst predstave zahteva. Možda je reč o pozorištu metamorfoze, pozorištu-kameleonu, koje se prilagođava novoj okolini tako što nudi nova značenja novoj publici. Poželeti mu sreću bi bilo krajnje licemerno.

Peščanik.net, 30.05.2013.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.