Čitalac se možda seća, govorili smo ovde o najnovijem Batmanu Matta Reevesa iz 2022. Tada smo rekli da se karakteri Batmana i Zagonetača u Reevesovoj filmskoj priči u dobroj meri preklapaju, do pred kraj filma, kada se pokazuje da je Zagonetač ne samo revolucionar koji bi da uništi stari svet da bi se podigao novi, nego zapravo „revolucionar“ (ako baš hoćete – terorista) koji ne vidi perspektivu i zato bi svet samo da uništi. Batman pak veruje da je obnova moguća i zato spasava grad, zapravo ga na kraju filma gledamo kako spasava decu, od uništenja što ga je osmislio i gotovo realizovao Zagonetač. Ta bliskost između Batmana i Zagonetača, to da njih dvojica do pred kraj stoje u filmu bezmalo kao dvojnici, okosnica je čitave priče i smernica za njeno tumačenje.
Ali, iako smo u priči dobili informaciju da razliku u njihovom ponašanju pravi to što je Batman bogati naslednik, dok Zagonetač stiže sa socijalnog dna, ona nije elaborirana i ne vidi se kako je materijalna uskraćenost radikalizovala Zagonetača. Jasno je bilo da se u priči kroz lik Zagonetača podiže optužba protiv lošeg, korumpiranog sistema; jasno je da Batman spram Zagonetača izgleda kao naivni idealista – ali nije objašnjeno zašto je to tako, otkuda Zagonetaču znanje o korumpiranosti na vrhu (gotamske) hijerarhije i kada je tačno i zašto izgubio nadu da bi svet mogao biti bolji, jer je u filmu već nema. Reevesovog Zagonetača igra Paul Dano. Rado bih napisao – izvanredno, ali glumca gotovo stalno pod maskom u filmu uglavnom ne vidimo.
Kako god, verujem da je (pod maskom) bio izvanredan, ne samo zato što je reč o odličnom glumcu (ako nije, neka čitalac obavezno odgleda „Little Miss Sunshine“ iz 2006. i uveri se da je već mladi Dano bio veliki glumac), nego i zato što smo godinu i nešto kasnije dobili na uvid kako se Dano pripremao za ulogu Zagonetača. Čitalac zna, kada treba da glume stvarne ličnosti, glumci čitaju njihove biografije da bi se što bolje pripremili za ulogu. Kada pak glume izmišljene karaktere, onda ne samo što treba da izvuku sve što mogu iz samog scenarija, nego povrh toga moraju da ispune, domisle, domaštaju sve što fali u priči. U scenariju (ako je suditi po filmu), dakle, nema dovoljno podataka o Zagonetaču. Zato je Dano „morao“ da napiše/izmisli njegovu priču da bi ga uverljivo (iako pod maskom) odigrao.
Ta priča nam je sad dostupna u odličnom crtanom romanu „Zagonetač: godina prva“, koji zajedno potpisuju Paul Dano (scenario) i Stevan Subić (crtež). Tek što se prošle godine završio originalni serijal od šest delova, ceo strip je ovde na samom kraju 2023. objavila Čarobna knjiga.1 „Godina prva“ iz naslova, po uzoru na istoimeni četvorodelni serijal iz 1987. Franka Millera o počecima Batmana, najavljuje da ćemo dobiti priču o tome kako je postao Zagonetač. Naravno, to ne bi bila prva takva priča u korpusu Batmana. Alan Moore (scenario) i Brian Bolland (crtež) davne 1988. ispričali su kako je postao Joker u „Batman: Killing Joke“. Kao i mnogo toga drugog što je uradio Moore, i taj crtani roman je bio svojevrsna prekretnica u kanonu Batmana. (O čemu svedoči i izuzetno uspešan film „Joker“ Todda Phillipsa iz 2019.)
Utisak je da Dano ide stopama Moorea kada gradi svog Zagonetača. Kod Moorea je socijalni status njegovog junaka presudno uticao na pojavu Jokera. Isto je i kod Danoa. Samo što Dano mnogo više nego Moore insistira na podudaranju svog junaka s Batmanom.
Danova priča ima tri dela. U prvom delu gledamo računovođu Edwarda Nashtona. Već tu nam se pokazuje i njegova posebna moć da prima veliki broj informacija i povezuje ih. Ali, bez obzira na svoju sposobnost, koje jeste svestan, on je povučen, s manjkom samopouzdanja, praktično nevidljiv te tako bez šanse ne samo da napreduje nego i da dobije bilo kakvo priznanje, što ga naravno dodatno obeshrabruje. Naizgled, iz tog nezadovoljstva rađa se njegova potreba da se osveti pre svega ljudima s kojima radi.
Ali, Zagonetač nam ne stiže odatle. U središnjem delu gledamo dečaka Edwarda: on je u sirotištu, već svestan da bolje od drugih prima veliki broj informacija i sređuje ih. Umesto priznanja, za to što je drugačiji dobija prezir druge dece: ne samo što mu se rugaju, nego ga i fizički zlostavljaju. Samo što ni to nije bilo dovoljno da nastane Zagonetač. Okidač za Zagonetača, istina, s odloženim dejstvom, biće neispunjeno obećanje. Thomas, bogati i ugledni otac Brucea Waynea, obećava Edwardu da će dobiti stipendiju da studira matematiku. Dečak na tome gradi sva svoja nadanja za budućnost bolju od očajne sadašnjosti. Sticajem (tragičnih) okolnosti od obećanja ne bude ništa, i to Edwarda puni gorčinom od koje će nastati Zagonetač. Taj drugi deo na razne načine povlači paralele između Brucea i Edwarda, odnosno Batmana i Zagonetača.
Obojica su ostali bez roditelja. Obojici su se majke lečile u sanatorijumu Arkham. Obojica su ispunjena gnevom prema svetu i obojicu silno plaši taj isti svet. E sad, kako to da je jedan postao Batman – osvetnik i borac za pravdu – a drugi Zagonetač – osvetnik i nihilista – pitanje je na kome stoji crtani roman Dana i Subića. Odgovor je – prvi je bio bogat, a drugi siromašan. U trećem delu konačno gledamo transformaciju Edwarda u Zagonetača, koja se opet odvija po uzoru na transformaciju Brucea u Batmana, samo što će prvi postati kriminalac, a drugi ne. U tom trećem delu Dano ublažava naglasak na socijalnom faktoru u svojoj priči i pojačava priču o mentalnoj nestabilnosti svog junaka (kao da Phillipsov Joker u tom delu pretegne nad Mooreovim). Utisak je da nije imao hrabrosti da kaže ono što je jednom prilikom izgovorio („propovednik“) Garth Ennis: Batman je milijarder i aristokrata koji prebija siromašne.
Bila bi to fina poenta za kraj Danove priče, ali, ne samo da je ona izostala, nego je praktično izostao i sam kraj. „Zagonetač“ se narativno direktno uliva u Reevesov film, te izgleda kao da ne može da stoji kao samostalno delo. Što zapravo nije veliki nedostatak. Strip se lepo čita, osnovne linije su jasno povučene i bez obzira na bledi kraj, svi elementi za razmišljanje o tome kako nastaju „gnevni pravednici“ te kakve to veze ima s bogatstvom/siromaštvom već su tu.
Iako je Danou „Zagonetač“ prvi ulazak u strip, utisak je da je reč o – recimo to tako – iskusnom autoru, ili barem ozbiljnom čitaocu stripova. Ne treba sumnjati, Subić je Danou bio od velike pomoći. Za razliku od Danoa, on jeste i iskusan i dobro poznat u svetu stripova. Ne samo što je svojim crtežom dodatno naglasio nesigurnost, neuravnoteženost i dezorijentisanost glavnog junaka, nego je i nekim rešenjima istakao milje iz koga stiže Zagonetač. Kadrove na tabli ne deli belina: Subić crta po ispunjenoj osnovi. Ta osnova se sastoji od računovodstvenih listova, što je dobar deo sveta zrelog Edwarda, ali i od postova na društvenim mrežama koji fino odražavaju u kakvom se svetu kreće glavni junak, ali i kako izgleda naš stvarni svet: nepoverenje u institucije, mržnja, konspirologija… – to je onaj drugi deo miljea, pored računovodstvenog, u kome se formira Zagonetač. U prvom kontekstu otkriva se korupcija; u drugom se formira – nihilizam.
U tom smislu, iza Danovog Edwarda kao model ne stoji samo Mooreov Joker, nego i par godina stariji Rorschach. Rorschacha je Moore 1986. izgradio u čuvenim „Čuvarima“. Sasvim kratko: on je takođe siroče (kao Batman i Zagonetač), odrastao je u siromaštvu (kao Zagonetač), a moralno se (opet kao Zagonetač) oformio u sirotištu. Samo što u tom svom sirotištu on uči da napravi tvrdu razliku između dobra i zla, što će obeležiti njegovu osvetničku karijeru. Moore je Rorschachom hteo da se naruga desničarskim moralističkim poukama. U nekom smislu, Rorschach je rana kritika populizma koji danas gledamo u punom zamahu. Ali, Moore je ipak bolji pripovedač nego ideolog: šta god da je bila početna namera iza njega, Rorschach je postao junak vredan pažnje, saosećanja i identifikacije. Jeste, kao Zagonetač. Ali, i kao takav, umesto da mu se dive, junaci u njegovom fikcionalnom svetu, kao i njegova publika, zaziru od njega.
Dano se vraća na ove Mooreove premise, i ponovo postavlja pitanje – šta bi bilo s Edwardom/Zagonetačem da je kojim slučajem bio bogati naslednik. I obrnuto: šta bi bilo s Batmanom i kako bismo gledali na njega da je kojim slučajem siromašan? Što nas vraća na jedno drugo osnovno pitanje (iz repertoara postklonijalne teorije) – mogu li potčinjeni/siromašni govoriti u svoje ime a da to ne naiđe na podsmeh ili nipodaštavanje? Barem kada je reč o pravdi.
Peščanik.net, 15.03.2024.
________________
- S izvesnom nelagodom pominjem i čak implicitno hvalim Čarobnu knjigu ovde. Što se njihovih stripova tiče, oni rade ogroman posao što bolje mogu. Ali, umesto da im je stalo do toga da tržište domaćih stripova bude otvoreno za sve izdavače koji objavljuju na zajedničkom jeziku, oni ga zatvaraju za izdavačke kuće iz susednih zemalja pod izgovorom da tako brane svoje licence. Dovoljno su veliki da mogu da ucene i domaće knjižare i ostale izdavače stripova, pa to koriste da realizuju svoju „zabranu“. To nije dobar posao. Umesto što zatvaraju tržište, mogli bi da pokušaju da budu još bolji i tako reše, recimo, probleme paralelnih izdanja. Očito je da potencijal imaju: to se jasno vidi na primeru „Zagonetača“.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
