Katastrofalno upravljanje EPS-om i globalna energetska kriza samo su deo problema koji se vuče od 1992. Tri decenije pogrešne energetske politike učinile su Srbiju zemljom predodređenom za siromaštvo. Govori Aleksandar Kovačević, ekspert za energetiku. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Sa velikim zakašnjenjem sam pročitala vašu knjigu „Zaglavljeni u prošlost. Energija, životna sredina i siromaštvo u Srbiji i Crnoj Gori“. Kada sam videla vaše tabele i njihovo tumačenje, stvarno me je uhvatila panika. Kao da smo došli u neku tačku singulariteta, kad se spajaju greške iz prošlosti, sadašnji promašaji u energetskoj politici, a tek nas čekaju posledice rata u Ukrajini. Za očekivati je da će neke zemlje uspeti lakše da izađu energetske krize koristeći svoje resurse, ali ovde kao da nema ni znanja, mislim na znanje u vladajućoj političkoj eliti, ni novca, ni vremena. Vi ste još mnogo pre rata u Ukrajini rekli da je, srednjoročno gledano, ovaj naš energetski system neodrživ. Kad kažete srednjoročno, na koliko to godina mislite?
Aleksandar Kovačević: Pa u narednih 5 godina je svakako neodrživ.
Svetlana Lukić: Šta tačno znači neodrživ?
Aleksandar Kovačević: Pa sa obe strane. Ne može se održati ni sadašnji način proizvodnje, pre svega električne energije, a potom i toplote, ne može se održati ni sadašnji sistem potrošnje, pre svega potrošnje ogrevnog drveta, i tako dalje. Dakle, verovatno je dinamika tehničkih otkaza, kvarova, situacija u rudnicima sa raspoloživošću resursa, i tako dalje, takva da se u narednih pet godina zahteva neka krupna, radikalna promena, ako se namerava zadržati ovaj nivo nacionalnog proizvoda. Naravno, postoji alternativno rešenje, a to je da se sadašnji nivo industrijske proizvodnje, recimo, prepolovi. Vratili bismo se na tamo negde u 1954-55. godinu.
Svetlana Lukić: Htela sam na početku da vas zamolim da nam pomognete da prođemo tim putem sunovrata. Kada je on počeo?
Aleksandar Kovačević: Ja volim da kažem da se 1992. desila jedna velika energetska tranzicija. U toj godini, u jako kratkom periodu od svega 6 meseci, odigrala se dramatična promena u strukturi potrošnje i korišćenja električne energije, i uopšte energije. Naime, šta se desilo? Krajem maja 1992. su nam uvedene sankcije. U tom trenutku je prestao uvoz nafte, naftnih derivata, uglja u onom obimu u kojem je to bilo do tada, tako da je stanovništvo sa komercijalnih goriva prešlo na ogrevno drvo. To je drastična promena. Znači, dve trećine stanovništva je sa komercijalnih goriva, u to vreme je to bilo lož ulje, pa uvozni ugalj, kvalitetan ugalj, i tako dalje, prešlo na ogrevno drvo. Zašto kažem da je to važna promena? Zato što je ekonomska logika ogrevnog drveta potpuno drugačija nego ovih komercijalnih goriva. Komercijalna goriva stižu sa svetskog tržišta i imaju neku cenu koja se tamo formira i koja ima, pa hajde da kažemo, neku logiku svetskog tržišta. No, međutim, domaća tražnja utiče ozbiljno na cenu ogrevnog drveta, koje je isključivo lokalno tržište. To je prva dimenzija. Rast tražnje kreira cenu. Ogrevno drvo, njegova cena na strani tražnje se formira u odnosu na cenu električne energije. Znači, ako je cena električne energije neka, ogrevno drvo će biti tu negde, nešto malo jeftinije, i tu će se otprilike negde naći. Naravno, u hladnim danima, ta situacija se menja, cena ogrevnog drveta raste, cena električne energije ostaje onakva kakva je propisana, tako da u hladnim danima mi imamo situaciju drastičnog porasta potrošnje električne energije, znači odjednom ogrevno drvo se svodi na minimum, električna energija na maksimum.
Pogledajte na ovoj slici drastičan rast gubitaka na električnoj mreži. Znači, sa nekih oko 9% gubitaka smo se za svega 6 meseci popeli na nivo od preko 14%, znači skoro 50% rasta gubitaka. I onda smo na tom nivou ostali manje- više do danas. Cela ova margina ovde su gubici na mreži, gde je svake godine, eto, 5% električne energije utrošeno dodatno na te gubitke na mreži.
Svetlana Lukić: A kako nastaju ti gubici?
Aleksandar Kovačević: 5%, to vam je recimo jedan veliki blok u Obrenovcu, recimo 300 megavata. Znači, taj blok je, evo, 30 godina radio, trošio ugalj, zagađivao, angažovao ljude, resurse i tako dalje, samo da bi pokrio gubitke na mreži. Šta se desilo na drugoj strani? Nestalo je drvne industrije. Znači, drvna industrija, koja je jedna od 2-3 samorođene, solidne, ako hoćete tradicionalno dobro utemeljene industrije u Srbiji, je praktički nestala. Ostala je bez sirovine. Znači, firme kao što su Inova Nova Varoš, Simpo i čitav niz manjih i srednjih preduzeća, proizvođači kuća, recimo, u Ivanjici, to je sve nestalo. Mi imamo sporadičnu proizvodnju tu i tamo i dan danas, ali industrijska proizvodnja sa sposobnošću da se naprave velike količine i dosegnu izvozna tržišta, te velike industrije su nestale i naravno, desetine hiljada radnika je ostalo bez posla.
Ovaj drugi grafikon na istom slajdu pokazuje kako se u tom trenutku situacija promenila. Ovde su Hrvatska i Bosna. Naše mreže su rađene u istom tehničkom standardu i mi smo, naravno, imali približno isti procenat gubitaka na mreži, znači to je bilo tih nekih 9%, da bismo se onda našli u ovom krugu u kom se nalaze Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija, čije mreže su potpuno drugačije, gde ima jako veliki udeo udaljenih naselja u planinama i tako dalje, gde su dalekovodi dugački, a relativno niskog napona, pa su onda, naravno, i gubici daleko veći. Mi nemamo tu vrstu problema, ali smo proizveli ovu drugu vrstu. Šta vam to još govori? Da kažem, recimo u Albaniji ili u Crnoj Gori, tamo se gubici na mreži dešavaju manje više kontinuirano. Kod nas su gubici koncentrisani u jako kratke periode hladnih dana. U tim periodima dolazi do ovog naglog skoka potrošnje, i tada drastično rastu gubici, tako da se u stvari trećina gubitaka, a to je ta dodatna trećina, odigrava u svega 20-ak dana u toku godine. Znači, u 8% vremena se odigra trećina gubitaka. Jako veliki izazov za energetski sistem, tako da se svi resursi: rezerve uglja, zalihe voda u akumulacionim jezerima, kapaciteti hidroelektrana, angažuju da pokriju tu situaciju.
Posledica toga je da je izvozni kapacitet hidroelektrana potpuno nestao. Ne zaboravite, ovde se nalazi najveća hidroelektrana u Evropi, Đerdap, ovde se nalazi najveća reverzibilna hidroelektrana na svetu, Bajina Bašta. Ovde se nalazi nekoliko vrhunskih objekata, ali oni nisu na raspolaganju za izvoz, i nisu već 30 godina, tako da ne samo da je izgubljen izvozni potencijal, ne samo da je izgubljena pozicija u arhitekturi energetske sigurnosti Evrope, nego je izgubljena, naravno, i politička i svaka druga pozicija u odnosima sa Evropskom unijom. Toliko košta ovo energetsko siromaštvo.
Svetlana Lukić: Sa uvođenjem sankcija nismo mogli da uvozimo visokokvalitetni ugalj, prelazilo se na lignit, a veliki broj ljudi je, pošto je bila subvencionisana cena struje, prešao da se greje na struju. Ili grešim?
Aleksandar Kovačević: Nije veliki broj ljudi prešao da se greje na električnu energiju, nego su svi prešli da koriste električnu energiju kad je hladno. Znači, vi imate ove koji se greju na ogrevno drvo, to je, kažem, skoro dve trećine domaćinstava, ovi koji se greju na gas ili daljinsko grejanje nemaju pouzdanost u sigurnost snabdevanja. Skoro svi oni imaju neku rezervnu grejalicu, kotlić, TA peć, da bi mogli da koriste električnu energiju u određenim okolnostima.
Svetlana Lukić: Klima uređaj…
Aleksandar Kovačević: Klima uređaj danas, je li. Znači, to se promenilo, do kraja 90-ih nije bilo tako mnogo tih klima uređaja, a danas ih ima znatno više. U letnjoj situaciji, klasična dogma je: da, ljudi imaju klima uređaje, pa eto, povećala se potrošnja električne energije. To nije značajno. Prvo, klima uređaj leti troše jako malo, mislim daleko manje nego recimo kad se koristi za grejanje. Ali desilo se nešto drugo: u letnjoj situaciji ljudi koji recimo zimi kuvaju na ogrevno drvo, leti kuvaju na struju. Taj odnos ogrevno drvo-električna energija, taj odnos je važna determinanta sistema. Naravno, ogrevno drvo je jako veliko i u energetskom bilansu. To je negde 16% energetskog bilansa.
Kad pogledate da ovi obnovljivi izvori energije kojima se bavimo, evo, sada će to biti 15-ak godina, oni čine oko 2% bilansa, a ogrevno drvo 16%. To ima dramatičan uticaj i na stranu snabdevanja. Došlo je do gubitka šumskog pokrivača. U principu teritorija pod šumom je ostala takva kakva je i bila, ali je kvalitet drastično promenjen. Znači, više nemamo veliku konzervaciju vode na teritoriji, kakvu smo imali, i onda jednostavno padne kiša ili se topi sneg, voda se velikom brzinom prevodi u bujicu i dotok voda. Dobar primer toga je bila poplava 2014. godine. Znači, okej, vremenske prilike su u tome učestvovale, ali to nisu bile neuobičajene vremenske prilike…
Svetlana Lukić: Milenijumske kiše, tako su govorili.
Aleksandar Kovačević: Ne, to su sve vremenske prilike na koje se računalo i infrastruktura je za njih bila pripremljena, ali je infrastruktura pripremljena za određeni stepen konzervacije vode na teritoriji. Dakle, infrastruktura je građena u periodu 1954. do, hajde da kažem, 1985-86, paralelno sa velikim nacionalnim programom pošumljavanja. Znači, došlo se i tada do jednog razumnog balansa između toga koliko treba platiti za zaštitu od poplava, brane i nasipe, a šta treba uraditi na strani pošumljavanja. Taj balans je dosta dobro održavan sve do 1992. godine.
Naravno da ratovi uvek proizvode gubitak šuma. Nije to naša specifičnost, ta stvar je poznata. Ovog trenutka u Evropskoj uniji je povećana seča drveta, u ovoj krizi. To se dešavalo u balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu… znači, nema novosti u tome.
Novost je da smo mi danas 22 godine iza rata, a da i dalje nemamo veliki program pošumljavanja. To se nikada nije desilo. Znači, nikada period gubitka šuma nije trajao 30 godina. On je mogao trajati 10, 12, 15 godina, kako kada, ali ne 30. Drastično su pogođene neke teritorije, teritorija Vojvodine je recimo izvanredno dobar primer, gde je konzervacija vode skoro zanemarljiva, gde je korišćenje kanala zanemarljivo, navodnjavanje zanemarljivo i tako dalje. To je druga strana iste ove slike sa korišćenjem ogrevnog drveta.
Svetlana Lukić: Mi koji živimo u gradu ne shvatamo dimenzije korišćenja ogrevnog drveta u Srbiji, a samim tim ni posledica koje iz toga proističu.
Aleksandar Kovačević: Pa da. U ogrevnom drvetu je dve trećine domaćinstava, u daljinskom grejanju negde oko jedne četvrtine, ili nešto malo manje.
Svetlana Lukić: Šta se dešavalo sa ugljem, rudnicima… U strukturi recimo ljudi koji rade u EPS-u, a ima ih skoro 30 hiljada, više od polovine kopa taj lignit.
Aleksandar Kovačević: Pa vidite, kad kažemo da se stanovništvo greje na ogrevno drvo, ono se u suštini greje na čvrsta goriva. Najčešće ljudi gledaju da mešaju ogrevno drvo i ugalj u nekoj manjoj meri. Kad kažemo „zagađenje vazduha“, mi u stvari pričamo o tome, je li. Znači, poređenja radi, jedna velika elektrana, uzmimo jedan blok u Obrenovcu na primer, količina čestica koje ta elektrana izbaci u jednom satu je približno jednaka onome što će izbaciti svega 200-otinak šporeta smederevaca. Naravno, kad pričamo o sumpor dioksidu i nekim drugim stvarima, situacija je obrnuta, ili mnogo obrnuta, ali elektrana ipak ima obnovljene, uredne elektrostatičke filtere za čestice, znači kada govorimo o čađi, ili onome što vidimo na prozoru ili u vazduhu.
Ono što ne vidimo, sumpor dioksid, azotni oksidi i tako dalje, to je druga tema. Kombinovano to dvoje, u stvari, postaju veliki problem. No dobro. Šta se desilo? Resursi lignita kojima mi raspolažemo nisu nikada bili ni ekonomični, ni komercijalno uredni. Znači, originalna energetska politika zasnovana posle Drugog svetskog rata je pozivala na gradnju hidroelektrana, na gradnju visokoefikasne kogeneracije sa uvoznim gorivima ako je to neophodno, imali smo takvu jednu elektranu ovde u Beogradu, i onda je postojao taj nuklearni program. Nije se razmišljalo o korišćenju lignita u velikom obimu. To razmišljanje je došlo kasnije. Razlog zašto je to tako jeste da je to gorivo niskog kvaliteta. Ruska federacija, poređenja radi, zemlja koja ima daleko, daleko najveće rezerve lignita na svetu, te rezerve uopšte ne vidi u svojim analizama energetskog potencijala, oni smatraju da je to neupotrebljivo, i ne koriste ga, niti su ga ikada koristili.
Mi smo ovde ušli u njegovo korišćenje. Smatralo se da je to pitanje energetske sigurnosti, da se ona ne može rešiti na neki drugi način, kako je prethodno bilo zamišljeno sa nuklearnom energijom i tako dalje. Srećom, ostala je doktrina energetske efikasnosti, pa su i te elektrane koje su izgrađene sa tim lignitom bile neobično efikasne za to vreme i za tu tehnologiju. Znači, mi imamo jednu vrlo zanimljivu situaciju: krajem 80-ih godina, 1989, 1990, 1991. termoelektrane u Obrenovcu imaju najbolju performansu elektrana na ugalj u Zapadnoj Evropi, bez obzira na to što rade sa jednim resursom koji je daleko ispod evropskog proseka. Znači, objekat je napravljen, vođen, održavan, upravljan na način da proizvede najbolju moguću performansu.
To je jedna dimenzija. Druga dimenzija: niska produktivnost iskopavanja, ne samo uglja nego i jalovine, koja proizvodi efekte da jednostavno cela privreda od toga trpi. Da, kažete, 17 hiljada ljudi je angažovano u tom procesu. Verovatno bi tu količinu uglja moglo da iskopa mnogo, mnogo manje ljudi, da sad ne pominjemo brojku, čak mnogo manje nego to se inače misli kada se govori o restruktuiranju elektroprivrede. Više puta manje. Naravno, sa drugačijom organizacijom, opremom i tako dalje, pa ni tada to i dalje ne bi bio međunarodno konkurentan način proizvodnje energije. To je jedna dimenzija. Imamo još neke dimenzije: način upotrebe resursa je organizovan tako, valjda je tu bilo i nekih političkih razloga, da umesto da se osmisli jedan višedecenijski proces održivog korišćenja resursa, gde bi se, naravno, počelo tamo gde je resurs najlošiji, pa onda kako mašinerija stari išlo ka sve boljem resursu, mi smo napravili sistem gde se počelo od najboljeg, pa išlo ka sve lošijem, tako da smo danas u situaciji da imamo staru mašineriju i relativno lošiji resurs.
E, ta kombinacija nije dobra. Pored toga, opet ovaj gubitak šuma i ova situacija je dovela do toga da su prostori rudnika ozbiljno izloženi riziku poplava. Vi ste pomenuli tu našu knjigu Stuck in the past ili Zaglavljeni u prošlost, kako je prevedeno. To vam kaže da je problem odavno viđen, knjiga je napisana sa ciljem da se stavi do znanja kakav je strukturni problem prisutan, i da se definiše jedna nova energetska politika.
Ovde možemo pogledati neke podatke, to je 1990. godina, veliki pad potrošnje energije u industriji i vrlo nizak nivo koji je ostvaren 1995. godine. Današnji nivo potrošnje energije u industriji nije ništa viši od najnižeg nivoa iz 1995. godine, a taj nivo je skoro dva i po puta manji od onog nivoa ostvarivanog 1990. Znači, mi i dan danas u industriji trošimo malo energije, znači taj energetski intenzitet koji determiniše produktivnost i međunarodnu konkurentnost je i dalje jako mali. Ovde je proizvodnja električne energije. Ovde je drastičan pad proizvodnje iz čvrstih goriva, iz uglja, pa je onda došlo do jednog poboljšanja u periodu od 1996. godine. Drastičan pad 1998-99, naravno zbog rata, da bi onda imali jedno poboljšanje, ovde do 2004, i od tada do danas otprilike varijacije oko toga, sa ovim padom 2014.
O čemu se u stvari radi? 1996. smo imali prodaju akcija Telekoma, to je posle Dejtonskog ugovora, malo ublažavanje sankcija. Taj novac je uložen u opremu, rezervne delove u rudnicima i elektranama, i to je proizvelo ovo poboljšanje. Ono je bilo jako kratkoročno, i onda smo došli ovde u 1998-99. Ovaj pad nije posledica rata i bombardovanja, on se desio pre, on se desio 1998. godine, i on je posledica situacije sa održavanjem opreme, kvarovima i tako dalje. Onda od 1999. imamo ovo poboljšanje. Poboljšanje je došlo kao posledica intervencije, donacija, međunarodne pomoći i jedne situacije gde su Ujedinjene nacije, ja sam tamo radio, gde smo mi preduzeli aktivnost, relativno smišljenu, sa velikim angažovanjem znanja iz celog sveta da sistem dovedemo na neki standard, i vidite da je taj standard manje-više 2004. godine i ostvaren.
To je momenat kad je nastala ova knjiga, sa ciljem da se ovo poboljšanje nastavi, ali da se nastavi drugim sredstvima, da se shvati potreba za restrukturiranjem i dovođenjem jedne nove energetske politike. To je i momenat kada je 2005. potpisan ovaj Ugovor o Energetskoj Zajednici. Knjiga Stuck in the past je bila osnov, jedan od tri ključna dokumenta u momentu potpisivanja ugovora. Tadašnji predsednik Evropske komisije, Barozo, je citirao prilikom potpisivanja, tu knjigu kao razlog, kao svrhu, da se taj ugovor uopšte pravi. To je rezultat tih 4 godine međunarodne pomoći, ozbiljnog rada ogromnog broja ljudi, i pomoći iz različitih zemalja. Dobro je znati da su zemlje u okruženju, Severna Makedonija, Mađarska, Ukrajina, Bosna i Hercegovina bile od velike pomoći, i u opremi i na razne druge načine.
Svetlana Lukić: Kod nas se brka energetska efikasnost sa štednjom, treba da štedimo struju a ne da se, što bi rekao predsednik, šetamo po kući u gaćama, u majicama, treba da gasimo svetlo…
Aleksandar Kovačević: A, pa slušajte: ljudi štede. Štede na način koji bismo mogli reći da je bizaran. Znači, kada dolaze hladni dani, ljudi prosto greju manji prostor. Dolazimo u situaciju da postoji ne mali deo, dakle dobra četvrtina porodica, koje greju jednu prostoriju. To samo po sebi ništa ne valja. Znači imate porodice koje imaju više članova i koje su prisiljene da to neko vreme provode u jednoj prostoriji. To nije dobro ni sa stanovišta širenja epidemija. To smo videli u periodu korona virusa. Kada govorimo o redukciji grejanog prostora, skoro pa prva prostorija čije grejanje prestaje je kupatilo, pa onda dolazimo opet u situaciju toplo-hladno. U Srbiji postoji nešto što je u teoriji poznato, takozvana zimska smrtnost. Naime, nema nikakve dileme da je u svakoj populaciji smrtnost tokom zime veća nego tokom leta, međutim nije toliko veća. Jedan od najvećih uzroka smrtnosti su kardiovaskularne bolesti.
Vi možete da imate nekoga čija pluća su narušena, ko ima kardiovaskularni problem i tako dalje, ali to ne znači da će on neposredno umreti, sem ako ga izložite situaciji toplo-hladno. Znači, topla prostorija, pa odlazak u hladnu; dan u grejanoj prostoriji, noć u negrejanoj sobi. Znači, tu imamo čitav spektar unakrsnih uticaja, koji tu porodicu čine energetski siromašnom i jako, jako osetljivom na eksterne šokove. Kad dođe do toga da, kao što se desilo ovog leta, da ogrevno drvo postane vrlo, vrlo skupo, kad dođe do toga da ne može da ga nabavi iz nekog razloga, recimo staračka domaćinstva: oni imaju vrlo ozbiljan problem da se prosto fizički dobavi, iseče, da to sve priredi za upotrebu.
Kažemo, cena električne energije je važna socijalna determinanta. Jeste, ali zahvaljujući ovim drugim razlozima. Daleko bi bolje bilo kada bi upotreba ogrevnog drveta bila efikasnija, pa ljudima uopšte ne bi trebalo da se dogrevaju električnom energijom. Ja sam radio nekoliko studija po raznim gradovima, da ih ne imenujem, ali u principu se ponavlja jedna te ista okolnost: imate deo grada, najčešće centralni deo, koji je pokriven daljinskim grejanjem, i imate prigradska naselja gde se koristi ogrevno drvo. Kad vidite kolika je to količina ogrevnog drveta, vi vidite da je ta količina dovoljna da se tom gradu obezbedi i daljinsko grejanje za ceo grad, i električna energija za svu industriju koja se tu nalazi, i da uopšte nije potrebno nikakvo drugo uvozno gorivo. Tolika je neefikasnost korišćenja ogrevnog drveta. To važi za skoro sve gradove u Srbiji. Naravno, Beograd je izuzetak zato što je tu toliko velika aglomeracija. To sad zahteva drugačiju organizaciju grada.
Svetlana Lukić: Kada je u pitanju efikasnost korišćenja energije u industriji, u proizvodnji, utrošak energije po jedinici bruto domaćeg proizvoda je poražavajući, to je nesporan pokazatelj te neefikasnosti.
Aleksandar Kovačević: To imamo na ovoj tabeli: snabdevanje energijom po jedinici nacionalnog proizvoda. Vidite da je prosek sveta nekih 7 gigadžula na 1.000 dolara nacionalnog proizvoda. Prosek Srbije je 14. Ali to je primarna energija, to ne znači da je na strani potrošnje to tako. Kad pogledate primarnu energiju po stanovniku, svetski prosek je 79, a prosek Srbije 92.To više nije dva puta, jeste lošiji, ali… Međutim, pogledajte sada šta se dešava: raspoloživa primarna energija po stanovniku 165, skoro dva puta više nego u Srbiji. Kad pogledate električnu energiju po stanovniku, Srbija je negde malo iznad svetskog proseka, ali skoro upola u odnosu na prosek zemalja OECD-a. Drugim rečima, nema električne energije za našu industriju. Imajući u vidu da od ove energije stanovništvo potroši 60%, za industriju ostaje jako malo, i ta industrija ima manje energije po stanovniku nego što je i svetski prosek i prosek OECD-a. I sada sa tom količinom energije industrija treba da postane međunarodno konkurentna.
Sve u svemu, problem efikasnog korišćenja energije nije u industriji, on je pre svega u konverziji između primarne energije i korisne energije. To će reći, u proizvodnji toplote u toplanama, iz gasa u toplotu, u proizvodnji električne energije iz uglja u električnu energiju. I konačno, u konverziji između ogrevnog drveta ili uglja u toplotu u ovim domaćinstvima koja se tako greju. Ta tačka, ti koeficijenti konverzije su jako loši, daleko ispod onoga što današnja tehnologija može da omogući.
Radi se o tome kakva je energetska politika, kakve su investicione sposobnosti, kako se oprema održava, šta se za koju svrhu koristi. Recimo, vi možete da očekujete da recimo, domaćinstvo ima, ne znam, smederevac za kuvanje i kaljevu peć za grejanje. Ali ako koristite smederevac i za grejanje, onda imate nižu energetsku efikasnost. Mi imamo ogroman deficit znanja u populaciji, a to je pitanje energetske politike. Recimo, Velika Britanija je imala vrlo, vrlo uspešan program otklanjanja energetskog siromaštva, koji se zvao effective advice, i sastojao se u vrlo jednostavnoj stvari: da se dođe u domaćinstvo i da se domaćinstvo poduči kako da bolje koristi ono što ima u tom trenutku, ili kako da nešto promeni, modernizuje i tako dalje. Vrlo efikasan program, dao je jako dobar rezultat sa jako malim ulaganjem.
Ovde imamo podatak o zgradama koji čini mi se da je dosta zanimljiv. Naše zgrade su u principu građene od čvrstog materijala, što nije slučaj u dobrom delu Evrope. Evo, podaci Udruženja toplana su jako dobri, oni se vide na ovoj slici. U svim toplanama, to je četvrtina domaćinstava, troši se 127 kilovat-časova po kvadratnom metru godišnje. To vam je evropski prosek. Kako je napravljeno to i koliko je gasa, uglja i tako dalje potrošeno za ovu svrhu, to je sasvim drugo pitanje, ali same zgrade, ne.
Svetlana Lukić: Ovde se retko kada postavlja pitanje cene nečega, mi koristimo suviše svih mogućih resursa, a rezultat je nesrazmerno mali.
Aleksandar Kovačević: Energetska efikasnost, generalno, je jako delikatna kategorija. Ona zahteva iskustvo i znanje. Mi imamo Udruženje za klimatizaciju, grejanje i hlađenje, to udruženje je sa velikom tradicijom. To je jedno od prva tri svetska udruženja, iz 1868. godine. Ima ozbiljno veliku akumulaciju znanja. To udruženje nije veliko, ali kada vidite šta se tamo dešava, vidite da se ti ljudi bave vrhunskim tehnologijama i vidite da u velikom broju slučajeva rade na inostranim tržištima. Vi sad ne možete očekivati da će neko ko ima tu vrstu posla i znanja i sposobnosti sada da posveti vreme siromašnom domaćinstvu u nekom selu, sem ako nema javne intervencije da se to i uradi. Ta javna intervencija je jako dobra, jako dobrodošla, ona drastično menja celu ekonomiju zemlje. Znači, ne samo da menja ono što smo pričali na početku, u smislu boljeg korišćenja raspoložive elektroenergetske infrastrukture, ne samo da vraća Srbiju na evropsko tržište sa hidroenergijom, i tako dalje, nego ta intervencija i smanjuje troškove tog domaćinstva, smanjuje pitanje bolesti, epidemija i tako dalje, i uvećava lokalno potrošnju stanovništva, a lokalna potrošnja stanovništva je jedan jako važan aspekt ekonomskog razvoja, rasta nacionalnog proizvoda i lokalne zaposlenosti. Znate, siromašni neće otići da kupe uvozni Mercedes, je li, ali će otići kod lokalnog lekara da poboljšaju zdravlje, ali će se bolje hraniti, ali će se bolje odevati, ali će obrazovati decu na bolji način, i tako dalje i tako dalje. Znači, koristiće lokalna dobra i usluge u većoj meri, a to je važno.
Svetlana Lukić: Kada govorimo o siromaštvu u Srbiji i načinu korišćenja energije, čime biste nam ilustrovali taj spoj?
Aleksandar Kovačević: Kad uzmemo sad jedan grad, i kažemo, okej, hajde sad da ovu količinu ogrevnog drveta koja se u tom gradu koristi, hajde sad da upotrebimo to da obavimo grejanje celog grada, i da proizvedemo električnu energiju za industriju u tom gradu…
Svetlana Lukić: Od iste količine drveta?
Aleksandar Kovačević: Od te iste količine drveta, da. Šta smo dobili? Prvo, dobili smo da ta domaćinstva troše manje za energiju, i automatski mogu da troše više za lokalne robe i usluge. Odlično. Znači, malo je lokalna zaposlenost porasla. Sledeći korak: to što je plaćeno za to drvo nije otišlo za uvozno gorivo; ne, otišlo je za ogrevno drvo u neposrednoj okolini tog grada.
Kad pogledate sada takav grad, gde je sada ona četvrtina stanovništva koja je, da kažem, u boljoj ekonomskoj poziciji, kada plati grejanje, taj novac je otišao izvan tog grada. Oni koji su u ekonomskom problemu, oni sa teškom mukom plaćaju i ogrevno drvo i ugalj i tako dalje, imamo lokalno zagađenje i imamo nepredvidivost, pa svi oni zajedno se ustežu od nekih investicija, recimo u bolje uređaje za grejanje, u toplotnu pumpu, u, ne znam, energetsku efikasnost, i tako dalje.
Imamo paradoks. Recimo, po podacima Narodne banke Srbije nije mala štednja stanovništva u devizama, u evrima. Ona je preko 12 milijardi evra. Jako mali deo te štednje, ispod 1%, je oročen na duge rokove. Jako je mala kamata. Svaka investicija koju možete da zamislite u domaćinstvima, od, ne znam, energetske efikasnosti, boljih uređaja za grejanje, toplotne pumpe, solarnih panela, znači, prosto šta god izaberete od ovoga, daje veći prinos na investiciju nego štednja u banci. A investicija nema. To kaže da sa javnom politikom nešto nije u redu, da postoji nesigurnost i neki razlog da ljudi nisu spremni da investiraju.
Svetlana Lukić: Ne možemo da očekujemo da će EPS bolje poslovati, pogotovo ne ove godine, pa ni one tamo godine. Na šta uopšte možemo da se oslonimo?
Aleksandar Kovačević: Prvo, moramo biti svesni zatečenog stanja, da je EPS velika, organizovana industrija. Možemo da mislimo da ima previše radnika, možemo da mislimo da bi mogao biti bolje upravljan… šta god o tome mislili, ali to je organizovani industrijski sistem. Jako je važno da se taj sistem svrsishodno upotrebi, znači to je…
Svetlana Lukić: Nemamo alternativu.
Aleksandar Kovačević: Nema mnogo alternativa, da. Može li se taj sistem bolje upotrebiti? Da, naravno, može kudikamo. Nije idealna energetska politika ni u Evropskoj uniji, da najblaže kažemo. Na početku ste rekli rat u Ukrajini. Okej, rat u Ukrajini, ali je problem energetske politike Evropske unije prisutan unazad 15-ak godina.
Ne bi bilo loše kada bi u formulaciji i razvoju nekakve energetske politike Evrope učestvovala i Srbija na jedan adekvatniji, aktivniji, inovativniji način, sa svojom hidroenergijom, sa svojim drugim izvorima obnovljive energije, geotermalnom, biomasom, sa svojim transportnim putevima, i tako dalje i tako dalje. Mi sad imamo paradoksalne situacije da je recimo stepen iskorišćenja Dunava, kao najvećeg transportnog puta u Evropi, tako mali da on praktično nema nikakav značaj. Grad Beograd, je fizički najveća luka na unutrašnjim vodnim putevima u Evropi. Njegov tranzit robe je sada toliko mali da je ispod statističke greške u poslednjim izveštajima o unutrašnjim vodnim putevima Evrope.
Znači, ta integracija sa Evropskom unijom je neizbežna. Neizbežna, ali u jednoj potpuno novoj, daleko inovativnijoj dimenziji nego što je sada slučaj. Srbija je jako dobro snabdevena ovim obnovljivim izvorima energije, pre svega hidroenergijom, biomasom i geotermalnom energijom, a odmah zatim i energijom, vetra i sunca. Mi se prevashodno bavimo vetrom i suncem, manje znamo o ovim konkurentnijim vidovima energije. Međutim, sve su to vidovi energije koji svoj pravi rezultat daju kada su integrisani u jedno šire tržište. Profesor Han je 1956, možete misliti, napisao rečenicu, otprilike: „Neintegrisanost u evropsko tržište je luksuz koji Jugoistočna Evropa sebi ne može da priušti“. I to važi i danas.
Svetlana Lukić: Koliko je po vašem mišljenju situacija dramatična?
Aleksandar Kovačević: Znanja nema dovoljno, bez obzira što možemo da kažemo, da tu sad postoje neke tradicije, iskustvo, ovakvo ili onakvo, i tako dalje. To nije dovoljno. Znači, obrazovanje direktora u javnim preduzećima, obrazovanje inženjerskog kadra, ekonomskog kadra, pravničkog, i tako dalje, je apsolutno neophodno. Moramo da napravimo jedan veliki iskorak u znanju u raznim pravcima. Da li je sve to dovoljno? Ne. Dejvid Mekej je napisao knjigu o klimatskim promenama, i tamo je rekao, prafrazirano: „Ako svako uradi po malo (koliko god može, svako na svom mestu), to će biti malo“. Mora neko da uradi nešto mnogo. Znači, potrebna je inovacija, potreban je krupan iskorak u strukturi proizvodnje i korišćenja energije u Srbiji.
Peščanik.net, 25.11.2022.