Za svaku stvar savremenoga sveta postoji starogrčki termin: ako ga nema, može se stvoriti od drugih elemenata jezika, tako da tačno označava ono što želimo. To se ponajbolje vidi u jeziku tehnologije i medicine. Fenomeni koji su se rodili pre nekoliko godina ili juče, mogu se označiti terminima koji su možda dugo vremena zvučali apstraktno, a onda se odjednom stvorila stvar na koju se mogu odnositi. Ohlokratija, kod autora koji su živeli stoleća posle atinske demokratije, ali su je imali u snažnome kolektivnome sećanju, označava vladavinu ološa, obeleženu demagogijom i pritiskom mase. Današnji novoustoličeni pravni termin, koji odnedavno spada u kažnjivo delovanje, mobbing, dolazi od engleske reči koja označava upravo to – podivljalu masu, zakon ulice i većine. To je već dobar razlog da stariji termin ponovo uvedemo i označimo nešto itekako postojeće, nimalo apstraktno. Antički autori koji su smislili i upotrebljavali ovaj termin, pre svega Plutarh, gajili su pomešana osećanja prema demokratiji: nostalgiju (živeli su u rimskome carstvu) i istovremeno strah pred zakonom mase, kakav su mogli naslutiti u odnosu rimske vlasti prema narodu – plebsu, bar po onome što su znali iz života grada Rima. Provincijalni život u Grčkoj bio je nešto drugačiji – sam Plutarh bio je ugledni predstavnik svoje zajednice, izabran u mnoga, uglavnom počasna zvanja i položaje. Znanje o rimskome plebsu i čitanje Aristofanovih komedija, koji je atinsku demokratiju nemilosrdno sekcirao, bili su osnova njegovoga razumevanja termina.

U južnoslovenskim jezicima postoji pridev loš, od kojeg je nastala (preko glagola ološiti), i imenica ološ, koja zapravo označava talog, i to neupotrebljivi. Dok grčka reč ohlos označava gomilu, ološ označava njene socijalne odlike: samo zvučno slične, ove dve reči nemaju nikakve jezičke veze. Mnogima bez jezičkoga znanja se čini da reči koje zvuče slično ili čak isto dokazuju vezu između jezika: to je, uostalom, u osnovi takozvane venetološke interpretacije. Nažalost, to je otprilike kao kada bismo rekli da su jabuka i tramvaj isti zbog crvene boje. U zlatno doba klasičnih nauka, negde pred Prvi svetski rat, filolozi su ovaj postupak zvučnog izjednačavanja posprdno zvali Klang-etymologie – etimologija po tresku.

No sem društvenoga taloga, ostaje značenje većine, odnosno mase. Teško da bi se našao bolji termin za neverovatnu poplavu vulgarnosti, odsustva smisla, stida, ljudskoga dostojanstva, koje se preliva između privatnih intervencija u javnost preko interneta, i javnoga prihvatanja i promovisanja takve pojave u javnim medijima. Uskoro ćemo imati i show u kojem ćemo moći saznati da li dobrovoljac briše svoje intimne delove toalet papirom levom ili desnom rukom. Ohlokratija je svuda, od parlamenta do spama na vašem kompjuteru. Podnosimo je, blokiramo napasne poruke odnosno njihove adrese, uništavamo nigerijske molbe i objave – bar tri puta dnevno – da smo dobili koji milion evra, no stvari postaju ružno drugačije kada formula udari u našu svakodnevicu, u život pojedinca ili nekoga koga poznajemo. To se upravo događa, i mogli bismo reći da je krajnji trenutak da se osmisli termin koji to označava: ohlokratija. Internet naime omogućava potpuno novi prostor vređanja, ponižavanja, pretnji, koji su inače, u svakodnevici i ličnome suočavanju, povezani sa strahom, rizikom, kalkulacijom o tome kako se stvar može okrenuti protiv počinioca. Odsustvo tela i lica drugoga oslobađa najniže porive i slobodu koju pojedinac nikada ne bi imao u stvarnosti, i omogućava laž preko svih granica koju nameću pravila komuniciranja. U svim ljudskim kulturama postoji ograničenje komuniciranja koje je povezano sa ritualnim moćima oka: kada postoji direktna vizualna komunikacija u virtualnome prostoru, a nije određena seksualnim kontekstom, ova moć oka itekako dejstvuje. Ali ako je nema, verbalno iživljavanje preuzima sve. Kontakt glasova isto određuju rituali, tako da i tu postoji stepen kontrole i samokontrole.

Čak i ograničena i drugačije od antičke koncipirana zapadna demokratija priznaje da postoje područja u kojima većina ne sme imati pravo glasa – kada su u pitanju prava pojedinca i manjine. Takvo pravilo bez izuzetka važi u EU, gde se ne može zamisliti referendum o smrtnoj kazni. Zašto? Zato što bi rezultat većine svuda i u svako doba bio za, i ugrozio bi demokratske osnove društva i EU. Savremeni ljudi, baš kao i njihovi pretci od najstarijih ljudskih kolektiva, koriste grupu da na nju prenesu svoje frustracije i nezadovoljstvo, sa najmanjim  mogućnim rizikom – ne na vodeće, nego na ugrožene. Uzalud je razglabati o ljudskoj prirodi, posebno kada je pred nama ohlokratski predmet, glomazan, ružan, opasan – potpun aparat mržnje, čije dugme za aktiviranje stotine i hiljade pritiskaju svakoga sekunda.

U ohlokratiji istina najbolje deluje, i ne treba razjarene navijače za sopstvene frustracije štedeti njenoga dejstva. Drugim rečima, treba raskrinkati vođe ohlokratije kao zastupnike nezakonja u svim pretpostavkama i u svim rešenjima koja predlažu. Na zadnjem od svojih stotina referenduma, Švajcarci su izglasali povoljne uslove za jednu grupu imigranata. Možemo sa razlogom misliti o konzervativnoj i zatvorenoj većini, koja za sobom ima mnoge grehe – recimo zadržavanje zakona o ravnopravnom glasanju žena: ali ne možemo negirati državnu politiku protiv ohlokratije, koja se vodila i obiljem referenduma o manje važnim stvarima, gde referendumi jedino imaju smisla. I čemu ovo razmišljanje? Gašenju TV-a, kadgod možemo.

Priče o stvarima

Peščanik.net, 08.03.2009.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.