Ako bi ljudima koji su se – kako sada izgleda, na svoju nesreću – našli u poziciji da donesu presudnu odluku i tako razreše kosovski čvor, bilo lakše da to učine ako se svi zajedno i svako od nas ponaosob izjasnimo u vezi sa tim, hajde da to i uradimo: Prihvatite dogovor! I pošto to uradite, zahvalite se predstavnicima Evropske unije na ljubaznoj ponudi i poručite im da vam se ponovo jave kada reše svoje nagomilane probleme upravo onako kako su to učinili Beograd i Priština – zrelo i razumno, bez pritisaka.

Samo pod tim uslovom dogovor između Kosova i Srbije dobiće priliku da traje. Jer, prihvatanje dogovora sa Prištinom pod izgovorom da će se time steći šansa za pregovore o ulasku u Evropsku uniju u začetku podriva i obezvređuje srpsko-kosovski sporazum. Kako sada stoje stvari, Evropska unija nije u stanju da da bilo kakve garancije ni svojim članicama, a kamoli državama koje se nadaju da će to jednom postati. Svaka nova kriza Evropske unije biće dovoljan povod da se zatraži preispitivanje ili poništenje dogovora između Beograda i Prištine. Svaki izostanak očekivane nagrade biće razlog da se dogovor razvrgne. Jedan takav dogovor i stoga nikome ne može biti ni od kakve koristi.

Ali, pre svega, Srbija i Kosovo treba da se dogovore zbog sebe, a ne zbog Evropske unije. Srbija je tokom sto godina ubedljivo demonstrirala nesposobnost da u svoje institucije integriše Albance koji žive na Kosovu. I sada je vreme da se Albancima izvinimo zbog neuspelih integracijskih, asimilacijskih i proterivačkih eksperimenata i predložimo im da mirno živimo jedni pored drugih. Ako bi slično izvinjenje uputila i druga strana, utoliko bolje, ali ono nije presudno. U ovoj stvari moramo biti sebični i misliti samo na sebe, dakle na političku zajednicu kojoj pripadamo. U interesu je te zajednice u celini i njenih članova ponaosob da se Srbija i Kosovo dogovore, kao i da to urade na pristojan, dakle civilizovan način. Tako bismo, pored ostalog, potvrdili i da smo zaista iza sebe ostavili varvarsko razdoblje iz devedesetih.

Svako pominjanje Evropske unije u ovom kontekstu samo zamagljuje i kvari sliku. Kosovsko pitanje i evropske integracije ne samo da nemaju nikakve međusobne veze, nego se te dve stvari po svaku cenu moraju držati odvojene, e kako bi svaka od njih dobila šansu da uspe. Pošto sad govorimo o Kosovu i Srbiji, naprosto treba reći da je sporazum sam po sebi nagrada za Srbiju. I ako se taj sporazum postigne, to nije poraz, nego je, naprotiv, potvrda zrelosti. Kao članovi zajednice koja pretenduje na to da se ponaša zrelo, prvi sledeći korak ne treba da nam budu pregovori sa Evropskom unijom, to može da čeka. Prvi sledeći korak je konstituisanje države, postizanje opšteg dogovora o tome u kakvom društvu hoćemo da živimo i ko smo to „mi“ koji se vidimo kao članovi tog društva. Dogovor sa kosovskim Albancima ulivao bi nadu i u to da smo u stanju da se dogovorimo između sebe.

Tek onda, ako za to još bude razloga, možemo razmisliti o pregovorima sa Evropskom unijom, u koje tako ne bismo ušli kao deca kojoj je potreban staratelj, nego kao ravnopravan partner koji vidi interes u mogućoj zajedničkoj budućnosti.

Peščanik.net, 06.04.2013.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)