Dr Slobodan Antonić u tekstu objavljenom na sajtu „Nove srpske političke misli“ kritikuje list „Blic“ zbog „evroprozelitizma“ koji je „korak dalje od donje granice ukusa“. Dr Antonić tvrdi da je „baš uoči Božića, Blic zabeležio blistave trenutke svog EU-prozelitizma, zahtevajući čak i promenu crkvenog kalendara, a sve u ime čuvenih evro-integracija.“ On potom kritikuje diskusiju „verskih analitičara“ (navodnici su njegovi) Živice Tucića i Radomira Popovića, profesora Bogoslovskog fakulteta, u listu „Politika“ (11. januara 2010), zbog toga što prvi od njih upozorava da crkveni kalendar nije versko već stručno pitanje, a drugi se slaže da „pitanje kalendara nije crkveno pitanje“ i „prilično bledo i neuverljivo zastupa tradicionalni crkveni kalendar“.

Kad je reč o julijanskom kalendaru, njega primenjuju još samo četiri od četrnaest pravoslavnih crkava. A kad je reč o gregorijanskom kalendaru, svakako ga je pogrešno zvati „katoličkim“, zbog brojnih protestantskih i većine pravoslavnih crkava koje ga primenjuju.

Antonić kritikuje Tucića zato što ovaj piše da „Crkva nema pravo da jednom društvu nameće kalendar“, jer je „to pitanje države i državnog poretka“, a profesora Popovića kritikuje jer „se takođe nije setio „sitnice“ da se ovde ne radi o tome da SPC hoće da državi Srbiji nametne svoj kalendar, već o potpuno obrnutoj situaciji, da se u ime države – tačnije, nove, superdržave u kakvu izrasta EU – hoće nametnuti Srpskoj pravoslavnoj crkvi novi „univerzalni“ kalendar!“

Dr Antonić tvrdi da već „početak teksta objavljenog u „Blicu“ (3. januara 2010) sadrži esenciju ideologije koja se ne može nazvati drugačije do „EU-pravoslavlje“. I dalje: „Dakle, sve je u ovoj jednoj rečenici eksplicitno i implicitno sadržano. I jednodušna želja naroda da uđe u EU-Misir, i drugi narodi koji u Zemlji obilja u isti glas pevaju ode radosti, i, naravno, zla, konzervativna i retrogradna SPC, koja uporno insistira na nekakvoj posebnosti i tako preti da onemogući sreću koja Srbe čeka u EU-Misiru..“

Antonić smatra da je „vreme i način proslavljanja Božića unutrašnje pitanje hrišćanskih naroda“. On ovde greši, jer unutrašnje pitanje crkava izjednačava sa unutrašnjim pitanjem nacija, a crkva i hrišćanska nacija (treba li podsećati na stvarni verski pluralizam?) nisu isto. Na Tucićevo zapažanje da većina pravoslavnih crkava primenjuje gregorijanski kalendar, dr Antonić primećuje da „ako su Bugari ili Rumuni lako počeli da ga slave u isti dan kad i rimokatolici, to je sasvim redu, jer im njihovo istorijsko iskustvo to dopušta. Ali, sa Srbima je drugačije, i ta se razlika takođe mora poštovati. Jer nisu Bugari i Rumuni masovno prolazili istorijsku golgotu zato što su, između ostalog, Božić slavili 7. januara, već se to dešavalo upravo Srbima. Onih 700.000 mučenika u Jasenovcu poklano je, između ostalog, i zbog 7. januara. „Martir“ na grčkom znači i „mučenik“ i „svedok“. Ti su mučenici svojom krvlju pred komšijama-ubicama posvedočili pravoslavlje onakvim kakvim ga mi Srbi doživljavamo. Njihova vera otaca, zbog koje su postradali, uključivala je i slavljenje Božića 7. januara. Ko sad sme to da zaboravi? I u ime čega?“

Prema mom mišljenju, ključno pitanje je da li se zaista radi o „evroprozelitizmu“ ili o državnom ometanju prava na promenu verskog uverenja. U ovom kontekstu se mora podneti upotreba Jasenovca na način „aritmetike zločina“ i njegove trivijalizacije za različite svrhe – na to smo navikli već decenijama. Nije najvažnije ni što dr Antonić omalovažava g. Živicu Tucića, nekadašnjeg urednika „Pravoslavlja“, šefa Verske informativne agencije, utemeljivača zadužbine „Sveta Jelisaveta Fjodorovna“ i pisca bezbroj tekstova o religijskim temama.

Najvažnije je da u svom zaziranju od „komandno centralističkog duha Rimske imperije“ (ovde bi za sociologa bila zanimljiva kombinacija pojmova koji potiču od pravoslavca Solovjeva i prokuratora Pobedonosceva sa onima koje je razvio razočarani trockista Džems Bernam) i od onih koji „hoće da potru svaku slobodu i individualnost pomesnih crkava, hoće da od pravoslavlja naprave istočno krilo cezaropapističke hijerarhije kulta Imperije“, dr Antonić ne vidi opasnost od državnog nasilja organa vlasti Srbije nad SPC i nad drugim verskim zajednicama. Naime, propisi su takvi da država nije registrovala samu SPC, nego njenu Patrijaršiju i ponaosob sve njene eparhije – što otvara prostor za cezarističko uplitanje (bivši komunista Bernam bi rekao: komandovanje) svetovne vlasti u poslove verskih zajednica. Postoji i ozbiljna opasnost od državnog ometanja ostvarivanja prava na promenu verskog uverenja: na web sajtu Ministarstva vera piše da je „prozelitizam odnosno odvajanje vernika jedne crkve i njihovo uključivanje u drugu hrišćansku crkvu ili zajednicu, takođe oblik zloupotrebe verskih sloboda. Ministarstvo vera je zaduženo da spreči ovaj oblik zloupotrebe verskih sloboda.“

Ovo arbitrarno zabranjivanje hrišćanskim verskim zajednicama da se bave misionarenjem, odnosno ostvarivanjem prava na promenu veroispovesti, ne ulazi u nadležnosti Ministarstva vera koje su određene Zakonom o ministarstvima, niti je obuhvaćeno sadržajem odredaba Zakona o crkvama i verskim zajednicama (koji, naprotiv, u odredbi iz st. 2 čl. 1 jemči pravo na promenu veroispovesti). Zabrana „prozelitizma“, kako ga ne samo shvata, nego na žalost i primenjuje, Ministarstvo vera, u suprotnosti je sa odredbama iz članova 11, 21, 43 i 44 Ustava Srbije, kao i sa odredbom iz čl. 9 Evropske povelje o ljudskim pravima.

Najkraće rečeno, verujućim ljudima i njihovim zajednicama u Srbiji ne preti Evropa, nego neustavna praksa Ministra vera.

Dr Antonić piše i sledeće: „posle Jasenovca, ko sme da kaže da je naš otački kalendar „netačan“, a da su mučenička svedočenja naših otaca „pogrešna“?“ Prema Antoniću, pitanje kalendara „u Srbiji nije ni „astronomsko“, ni „stručno“, već suštinsko pitanje koje se tiče naše vere i nacije. To je pitanje našeg identiteta, naše slobode i našeg prava da budemo drugačiji“. On piše da „identitet čine upravo razlike. Po jeziku se razlikujemo od Rusa, po veri od Albanaca, po pismu od Hrvata, po slavljenju krsne slave od Bugara, po kalendaru i badnjaku od Grka.“

Obećavajuće je što Antonić ovde indirektno ali jasno ukazuje na u osnovi isti jezik Srba i Hrvata, i na srodnost (kulturnu, običajnu ili neku treću) sa Rusima, Bugarima i Albancima (od poslednjih se „po veri razlikujemo“ – onih preko 20% Albanaca pravoslavne veroispovesti ovde su zanemareni). Već sama Antonićeva argumentacija ukazuje da identitet čine i sličnosti sa srodnim kulturama, a ne samo razlike. Istoriju bitno određuju razlike, ali ne manje i sličnosti. A mada je budućnost opterećena bolnim istorijskim nasleđem, ona otvara prostor za slobodu i za izbor. Srodnost kultura ovome može samo da pomogne, a evropski standardi će pre ili posle postati deo naše svakodnevne životne prakse.

Dobro je i korisno što je ova polemika, započeta oko pitanja kalendara, ponovo otvorila još uvek nerazrešeno pitanje odnosa državne vlasti i verskih zajednica u Srbiji, a u tom kontekstu posebno prava na promenu veroispovesti.

Autor je direktor Centra za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina.

Peščanik.net, 13.01.2010.

NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI