Zamislimo da je marta 1991. za vreme pobune u Beogradu, vojska intervenisala na strani razumne politike, možda ne baš demokratije, i da je pohapsila Miloševića i njegove pristalice, paramilitarne grupe u nastajanju, nekoliko najzapenušenijih novinara, pokojeg istaknutijeg nacionalistu iz elitnih krugova, recimo iz SANU i UKS, i da je u uličnim okršajima stradalo nekoliko stotina do hiljadu ljudi. Da je tome onda sledilo dogovaranje na tada već nepostojećem federativnom nivou, pošto je vojska odmah ustupila vlast privremenoj, razumu i kompromisu sklonoj vladi. Zgražanje nad nasiljem bi uskoro pokrilo, recimo, oblikovanje neke labave veze koja bi bila daleko najkvalifikovanija među “socijalističkim” zemljama da uđe u EZ, jer rata, naravno, uopšte ne bi bilo. Čak ni već uspešno sprovedeni procesi osamostaljivanja ne bi bili prepreka zajedničkome radu na oprezno i pametno koncipiranoj tranziciji. Ni vojska ni zamišljena razumna vlada naravno nemaju nikakve podloge u tadašnjoj realnosti… Svako razmišljanje o tome da li je bolje izgubiti stotine nego nekoliko stotina hiljada je u osnovi nehumano i perverzno: granica poštovanja ljudskih prava zaustavlja se na nuli. No pomeriti je u realnost biće još posao generacija. I dok se za nju zalažu ministri spoljnih poslova, mnogo zastupnika upravo zbog toga odustaje, jer neće da učestvuju u opštoj laži.
U Egiptu se ovih dana dešava upravo propast takvog pokušaja. Muslimanska braća, čija su glavna moć indoktrinirani siromašni i neobrazovani, sada znaju kako se obraćaju svetu: kliču miru, pozivaju se na svoja ljudska prava, demokratske odluke većine, slobodu i ostali diskurzivni džank koji američki mediji kupuju bez pitanja, dok se evropski ponekad, premda retko, još malo uzdrže. Većina koja je politiku muslimanske braće dovela na vlast živela je kratko vreme posle revolucije u svom idealnom svetu: sasvim blizu uvođenju šerijatskog prava, sa gušenjem slobode štampe i izražavanja, uklanjanjem protivnika, grubom teizacijom društva. Misleći građani Egipta nisu tako zamišljali promene za koje su se borili, i stupila je na scenu jedina sila koja je mogla odgovoriti ekstremistima na vlasti, vojska. Irelevantnost pobede na izborima, ispraznost većine usvojenih značenja demokratije, uloga vojske i brza gnjidizacija svakog pojedinca koji dođe do velike moći zaista oduzimaju specifičnost “arapskom” svetu i poučavaju nas o univerzalnosti politike danas. Stepen grotesknosti ove situacije zavisi od hronološke usklađenosti: hoće li država koja hapsi, proganja i kažnjava svoje građane koji brane osnove američkog ustava u pravu na obaveštavanje, koja po volji ubija neprijatelje po svetu, stavlja ih u zatvore bez istrage i suđenja, i izaziva ratove svaki put kada nekom jakom lobiju zatreba novih izvora zarade, reagovati i na ovo kršenje ljudskih prava, ili će malo sačekati? I hoće li u tome vremenu egipatskoj privremenoj vladi uspeti da dovoljno preplaši muslimansku braću i da stvori privid funkcionišuće države? U ovoj prljavoj i krvavoj igri, u kojoj evropski i američki političari složno rade na tome da u arapskom svetu stvore “protivnike” koji im savršeno odgovaraju, jer su teokratski, nestabilni, bez standarda ljudskih prava ali bogati, kupljivi i radodarni, potpuna deziluzionizacija pojedinca je razumljiva. Još uvek je, međutim, otvoreno pitanje da li je opravdana.
Odgovor na ovo pitanje možda može da zajazi ponor koji se otvara između neprikosnovenog ljudskog života kao osnove svakog određenja ljudskih prava i ponašanja sveta koji to ne prihvata. Umesto da prihvatimo “svet” i time sve mogućne, međusobno suprotstavljene ali nedvosmisleno destruktivne metode iskorišćavanja problema i pravljenja problema radi koristi, i da se tako konačno udavimo u sopstvenom cinizmu, možda postoji način: on izvesno nije slepo i gluvo, a obaška glupo insistiranje na demokratiji, jer pojam nikada nije imao fluidnija i na jedno nesvodiva značenja. Sa druge strane, teško ko može poverovati generalima sa tamnim naočarima i suženim rečnikom. Zato je možda jedini način pomaganja sekularnom građaninu i građanki Egipta informativno povezivanje i uspostavljanje mreže solidarnosti potpuno izvan postojećih diskurzivnih i institucionalnih strategija. Postoji li možda model takvog društvenog ponašanja u Egiptu? Naravno, to je osnova uspeha muslimanske braće kod najsiromašnijih, i podrazumeva socijalnu potporu, finansijsku pomoć i zdravstvenu zaštitu, sve izvan insitucija, a na osnovu Kur’ana. Socijalna sigurnost sekularnog tipa na drugoj strani zlosrećnog mora možda objašnjava zašto Sirija još nije pala posle tolikog investiranja, što nas konačno nužno dovodi do zaključka o arbitrarnosti osnovnog teksta, ali i o mogućnosti odbacivanja osnovne socijalne sigurnosti za “dobru priču” (arbitrarni tekst) – što je bio ruandski, jugoslovenski, i naročito srpski primer. Ostaje dakle samo na hiljade načina indukovano, izvođeno i opravdavano nasilje, koje pobeđuje svaku diskurzivnu strategiju, političku realnost, i bilo koji individualni ili kolektivni cilj dobra za ljude. Postoji li išta što bi ga moglo sprečiti? Sarkastični pesimista bi rekao da između nesposobnih UN i malo previše spremnog NATO pakta nedostaje treći element za potpunu katastrofu zamisli da vojska može da kontroliše nasilje, a to bi bila EZ vojska. Očajni i na sve spremni evropski “uličari” nemaju drugu do lokalne mobilnosti, premda imaju pacifističke zamisli starogandijevskog tipa, kao što je višesatno pojedinačno stajanje na javnim i riskantnim mestima u Carigradu. Oni dakle ne mogu pomoći civilnom Egiptu svojim telima.
Način da se nasilje prekine je prekid nasilja od strane izvršitelja – javno, demonstrativno, možda i svečano, rečito, svima jasno, u kodovima koji se doduše retko primenjuju ali su savršeno prepoznatljivi: priznanje, izvinjenje, traženje oproštaja, briga za žrtve, upis u sećanje, može i sa tenkovima u sporednoj ulici. Mnogo patetike je neophodno, zamena pokojeg vodećeg takođe. Kroz ovu transparentnu ali korisnu sluzavost može se doći do razumne osnove za dogovore. I skoro nikada nije kasno.
Peščanik.net, 20.08.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
