Pčele i demokratija

Uloga pčela u očuvanju ljudskoga roda je već nekoliko godina svima znani stereotip: ako odumru pčele, odumrećemo ne samo mi, ljudi, nego najveći deo zemaljske flore i faune. Pčele su naime odgovorne za oplođivanje oko 90% vegetacije na planeti. Banalno i dosadno dok se ponavlja, ali je to ipak jedna od onih važnih činjenica života koje sada svi poznaju. Dok pčele, od 2006, nestaju u uglavnom lokalno neobjašnjenim pomorima, ali u prilično jasnim globalnim uslovima monokultura, pesticida, iscrpljenosti tla…

Konačno je postalo jasno da je glavni problem u tome gde pčele žive, i neki su došli do originalnog rešenja: ako pčele više ne mogu da se održe u zagađenoj prirodi, onda bi se za njih moglo naći mesta u manje zagađenim gradovima! Ideja uopšte nije nova, i ne potiče iz neke posebno ekološke usmerenosti. Izgleda da je prvi gradski pčelar modernoga doba bio Žan Pokton, zaposlen u pariskoj operi Garnie kao majstor za scenske predmete. On je hteo da se pod stare dane bavi pčelarstvom, ali pošto se nešto poremetilo sa njegovim planovima o komadu zemlje izvan Pariza, dobio je dozvolu da svoje pčele naseli na krovu zgrade opere. Njegov med se i danas prodaje među operskim suvenirima, ali i u jednoj od najluksuznijih pariskih delikatesa, Fošon. Med ima poseban ukus, jer se u njemu mešaju arome pariskih divljih kestenova, lipa, cveća iz parkova Luksemburg, Monsouri, Bagatela (posebno ruže), i Bulonjske šume.

Pariz izvesno nije “zeleni grad”, za razliku od Berlina, koji je evropska prestonica gradskog pčelarstva. Danas u Berlinu radi oko 500 pčelara, a svi su izgledi da će se broj brzo povećavati. U američkim gradovima je pčelarstvo široko rasprostranjeno, ali je razumevanje prostora tako različito od evropskog, da ću ostati samo kod evropskih primera.

Berlinski pčelari su već zauzeli neke od najvažnijih spomenika Berlina – recimo Kuću kultura sveta, sagrađenu sredinom pedesetih godina kao primer avangardne arhitekture, i kao zapadni odgovor na monumentalnu arhitekturu istočne Nemačke. Berlinci su je nazvali “trudna ostriga”. Posle nekoliko godina slave, kuća je izgubila značaj, i delom se urušila 1980. Obnovljena je 1989, i sada ima novi život, predstavljanje svetskih kultura. Posebno su poznati džez festivali i koncerti. Na vrhu “trudne ostrige” naseljene su pčele, koje uživaju u parkovima ovoga dela grada. Druga slavna pčelinja mesta su univerzitet Humbolt i berlinska katedrala, oba u bivšem istočnom Berlinu. Jedan od glavnih propagatora berlinskoga pčelarstva, vlasnik univerzitetskog restorana na Humboltu, organizuje gledanje pčela na poslu kroz prozore restorana, probanje meda, besplatno deljenje komada saća za grickanje. Priprema se naseljavanje pčela na vrhu Rajhstaga. Bilo je potrebno naučiti Berlince da agresivni insekti koji napadaju njihovu hranu i slatka pića nisu pčele, nego ose, kao i da pčele traže pre svega cvetove: konačno, da pčele, srećno izolovane na nekom nedostupnom vrhu u gradu, nisu nikada agresivne.

Povezivanje pčela – pa i osa – i demokratije je veoma staro, još od atinske demokratije. Grčki autori su atinske građane često poredili sa pčelama koje bez prestanka zuje na svim mestima gde se izvodi jedinstveni atinski društveni sistem – neposredna demokratija. Aristofan u komediji Ose govori o slučaju opsesivne želje za učestvovanjem u suđenjima kod starijeg atinskoga građanina, koga njegov sin drži u kućnom zatvoru, kako bi ga sprečio da dane provodi po sudovima. Pčele i ose su u simboličkom jezgru demokratije, i u pozitivnom i u negativnom značenju. Naseljavajući pčele po gradovima – i parlamentima, evropski građani imaju priliku da se povežu sa simboličkim slikama – stalne prisutnosti i stalnog “zujanja”, odnosno stalnog dijaloga u demokratiji.

Vratimo se prizemnijim aspektima uzgajanja pčela u gradu. Debata između zemljoradnika, pčelara i uglavnom nevidljivih proizvođača hemikalija do sada nije donela nikakve upotrebljive rezultate: pčele su, kako izgleda, žrtvovane kratkoročnom cilju prodaje hrane, a dugoročni cilj očuvanja planetarne biosfere je skinut sa dnevnoga reda. Ništa novo: kapitalizam brine za generaciju u moći i narednu, već treća generacija ga manje zanima. U ovome slučaju, stvar je naprosto skandalozna, jer je med jedina hrana koja se može očuvati hiljadama, možda i milionima godina. Pa nadajmo se da će arheolozi daleke budućnosti uživati u ukusu koji je jedino preostao od ljudskog eksperimentisanja sa proizvodnjom hrane, posle mnogih milenijuma prehranjivanja nađenom hranom…

U toj situaciji, mora da nastupi vaninstitucionalna društvena moć: uzgajati pčele na krovu je mnogo lakše i jeftinije nego uzgajati marihuanu u podrumu, a možda i unosnije. Ako bi se zakonodavci usredotočili na gradske pčelinjake, možda bi im se moglo preporučiti da dozvole i urede uzgoj marihuane, u razumnim količinama. Dolaze još gora vremena, u kojima će uteha biti važna koliko i zdrava hrana. No ako ostanemo vezani samo za pčele, građanska, dakle demokratska inicijativa je važnija od svega. Ako država ne može da zaštiti jednu od najstarijih i najuglednijih socijalnih, kulturnih i proizvodnih niša u Sloveniji, onda građani ostaju odgovorni za očuvanje pčela i pčelarstva. Pomoć gradova bi tu bila nezamenljiva. Kulturni modeli se menjaju: umesto seoske idile i staraca sa lulama, mladi u gradovima mogu preuzeti posao. Oslikani pčelinjaci sa savremenim motivima? A zašto da ne! Ljubljana je puna tornjeva i kupola, vrh parlamenta izgleda idealno, da i ne govorimo o crkvama ili o Gradu. Zelenila je dovoljno. Gradova u Sloveniji možda nije dovoljno, ali ako pčele po šumama i poljima nastave da umiru ovim ritmom, gradovi će možda ostati još jedino sigurno područje za gajenje pčela, naročito veliki gradovi, puni neiskorišćenih, nebu bliskih prostora. Ako Atina, recimo, nije dobar primer, zbog nedostatka velikih zelenih površina, tamo su stvari uređene mnogo, mnogo ranije: među drugim brdima, atinski “lavor” okružuje i Himet, poznat po izvesno najmirišljavijem medu na svetu, od majčine dušice. Ako bakterije nastave da ubijaju Evropejce, možda će gradovi biti prinuđeni da postanu prozvođači hrane u krajnje fragmentiranom, individualizovanom razmeru. A u tome velikom prelazu ništa se ne može uraditi bez pčela.

Grad i pčele: takva kombinacija naprosto ne može bez građanske inicijative, saradnje, poštovanja drugoga, dogovaranja, razumnog planiranja, zajedničke koristi. Sve su to odlike demokratije, sistema koji, kako izgleda, više ne može da preživi u tradicionalnim državnim i društvenim okvirima, i koji već duže vremena traži nove oblike i nove prostore. Pčelarstvo je sa druge strane povezano sa mirom, skromnim životom, samostalnošću, dakle sa nekim od važnih odlika evropskog kulturnog imaginarija. Spisak zajedničkih tačaka izmeđju gradskog pčelarstva i demokratije je impresivno dug i bogat. Program bi se morao staviti u pogon pre nego što se neko pametan ne seti da ograniči pčelarstvo, da obeshrabri možda već postojeće skrivene gradske pčelare. Vremena nema mnogo: paradoks je da je teritorija grada, upravo najužeg gradskog centra, danas sigurnije zavetište za pčele nego bilo koje zemljoradničko područje, zatrovano najrazličitijim “poboljšanjima” za brzi i što veći rast biljaka koje donose novac. A u domenu prenesenoga značenja, sasvim drugi znaci govore u prilog tome da je krajnji trenutak za usklađeno kolektivno zujanje, uz rad.

Ljubljana, samo leti

Ima već dosta godina otkako sam ostvarila bar deo svog ljubljanskoga sna: putujem od novembra do aprila, u doba kada niko pametan ne bi pozvao nikoga pametnog u Ljubljanu. Premda je klima u gradu radikalno promenjena već nekih petnaestak godina, otkako je kotlina otvorena autoputevima, pa sada imamo zimi sunca a magle ima neuporedivo manje, zimsko doba izgleda bolje sa bilo koje druge tačke izvan Ljubljane – što dalje to bolje. Drugi deo sna, da leti budem na lepim mestima izvan Ljubljane, blizu je utopiji – a i bilo bi preterano i nerealno dobro živeti u gradu u kojem boraviš samo koju nedelju godišnje.

Govorim, dakle, o privlačnosti letnje Ljubljane. Klima je prijatnija nego u drugim bližnjim ili malo udaljenijim gradovima, jer vrućina nikada nije preterana, a provala oblaka ima redovno. Vazduh je koliko-toliko čist, na kraju svake velike ulice su planine, bar mesec dana u godini bez snežne kape. Turisti ne znaju šta će od sreće, jer je pivo jeftino, ulice čiste, može se sedeti ama baš svuda (klupe, bankine, kamena sedišta, ponegde prave fotelje), a i domaći su se adaptirali na pravo mediteransko lenčarenje napolju po ceo dan. Teško pokretne do starog grada, zatvorenog za saobraćaj, besplatno voze otvoreni minibusi, dolaze i do vrata na telefonski poziv. Do tvrđave možete stići sličnim vozićem ili žičarom, po reci plove ugostiteljski objekti i dobro organizovane patke, obale su uređene za izležavanje – debelih senki koliko ti duša želi. Odnedavno postoji i javna služba izdavanja bicikla za smešnu cenu. Kažu mi da mnogi, a posebno Italijani i Hrvati blizu granica, sada masovno dolaze u Ljubljanu u kupovinu, ali te krajeve – ogromne šoping centre oko Ljubljane – malo poznajem. Istorija se očito obrnula. Mlađi poznavaoci opet kažu da se dnevno može preživeti i sa 10 EUR. Ima razne multikulturne hrane, ali turska i bosanska nose šnjur. Potvrdili su mi objektivni svedoci, sve to verujem, ali ne učestvujem. Najveći deo leta provodim pišući, i gunđajući protiv sveta spolja, posebno kada noću pravi buku. Moje namćorstvo prekine pokoja predstava ili koncert, kojih ima u izobilju. Izlaske u onu gore opisanu Ljubljanu brojim na prste.

I onda, ničim izazvana, nađem se u nedeljno jutro u središtu toga grada. Bombonski izgled namah kvare detalji: mnogo zatvorenih radnji, zabrana prosjačenja na ulici, i sa nešto nebeske pravde, dolazeći pljusak. Sa druge strane, deo obale koja je ranije bila bezlična ispod inače ljupkog baroknog vodoskoka – zimi ga opreme kao veliki novogodišnji poklon, kao zaštitu od mraza – sada ima sedišta, kao kakvo malo pozorište. Bolje mu pristaje slovenački naziv, gledališče – sedne se i gleda – sa jedne strane reka, sa druge Šusterski most, sa treće novi spomenik, posvećen Ivanu Hribaru, delo Mirsada Begića. Spomenik je postavljen prošle godine, nejasno je zašto nije ranije. Ivan Hribar je bio pisac, političar, po dobru zapamćen ljubljanski gradonačelnik, uz to još humanista, antifašista i Jugosloven. Kada su Italijani okupirali Ljubljanu, ponudili su mu mesto gradonačelnika. Odlazeći sa tom ponudom iz vojne komande, 28. decembra 1941, devedesetogodišnji Hribar se uvio u slovenačku zastavu i skočio u Ljubljanicu. Za sobom je ostavio dva Prešernova stiha iz Krsta na Savici, u kojima se slavi smrt umesto života u ropstvu. Dobro mesto za sećanje: prolaze lica koja nismo videli godinama, klošari za koje smo mislili da su već umrli, pa još u novim invalidskim kolicima. Merim svoj stepen domestikacije u ovome gradu licima koja prepoznajem i licima za koja mislim da ih prepoznajem, ali su zapravo samo oličenja ljubljanske urbanosti, koju inače svi strasno poriču. Ljubljana je tako mala, da ako se zagledam u nekoga, a to često radim, ta me osoba pozdravi: nikad nisi siguran da ovde nekoga ne poznaješ. Za razliku od Beograda, u Ljubljani se ne možeš sakriti.

Na buvljaku, koji se nedeljom pre podne proteže od Hribarovog spomenika do sledećeg mosta, svi koriste poslednje trenutke pred kišu, a ja nalazim svoj objekt nedelje: metalnu plaketu – reklamu za Jugoplastiku, sa srećnom porodicom u kišnim mantilima i natpisom Sve za kišu. I s kišom se svi potrpaju pod nekoliko nadstrešnica kafića, gde, gle čuda, ima samo nekoliko prepoznatih, dok su većina neka nova lica. Novi prodavac Kraljeva ulice, revije koju pišu, izdaju i prodaju ljubljanski beskućnici, i tako zarađuju za sebe i za svoje istoimeno društvo; nova pratiteljka postarijeg arhitekte; novi kelner u kafiću koji se svađa sa italijanskim turistkinjama, zahtevajući visokim glasom svoje radničko dostojanstvo. I dve devojke sa psom, što nije novo, jer je pod svakim stolom po jedan ili više predstavnika skupih rasa: no njih dve čitaju, i u malom kontejneru imaju još nešto što mrda. To su Cilka i Milka, dve pacovčice, jedna crna, druga crno bela. Vidim samo vrteće klupko providnih ružičastih ušiju, okruglih okica, malih šapa: Cilka i Milka su uzbuđene zbog grmljavine, objašnjavaju vlasnice. Kada se grmljavina smiri, Cilka i Milka dolaze u ruke. Obožavaju da se uvuku u džepove, iz kojih vire u spoljnji svet, objašnjavaju vlasnice. Kafić se deli na obožavaoce i užasnute, i svi gotovo isto ciče. Cilka i Milka su opsesivno čiste, jedu samo zdravu biljnu hranu, objašnjavaju vlasnice. Jedva četvrtina kafića je ostala sa dignutom obrvom, ostali su široko prihvatili Cilku i Milku. Tokom istoga dana će ta publika, ljubljanska, jedina u Sloveniji glasati na referendumu za sva tri predloga vlade – između ostalog, i za produžetak radnoga doba i odlaganje odlaska u penziju. Ostatak Slovenije, protiv. Vlada sigurno pada. Imaćemo ponovo desni staljinizam, one koji su Ljubljanu proglasili crvenom zato što je izabrala Zorana Jankovića za gradonačelnika, i optužili je da uvek glasa “protiv Slovenije”.

Kiša se umirila, polako se razilazimo. Prodavac Kraljeva ulice se probio do mene i vlasnica Cilke i Milke – neću da se hvalim, ali je glasno uzviknuo “Najzad!” i otišao da nešto pojede ili popuši. Cilka i Milka takođe, u svome tirkzino-narandžastom portablu sa providnim krovom, u pratnji psa, u svoj bez sumnje topli dom.

Dođite leti u Ljubljanu, gorku, kiselu i ljutu, prekrivenu šećernom glazurom, da vidite neka od malih čuda prestonice koja se ponekad otcepi od države. I, ako imate sreću, dve pacovčice.

Z

27. maja 1963. je u solunskoj bolnici umro Grigoris Lambrakis, grčki pacifista, inače lekar i sportista. Pet dana ranije su ga dvojica aktivista krajnje desničarske grupe pred stotinama demonstranata, policijskim kordonom i drugim svedocima koji su došli da vide i čuju Lambrakisa, udarili po glavi sa kamioneta na tri točka. To je bio rezultat zavere u kojoj su učestvovali visoki vojni, policijski i politički krugovi, i po svemu sudeći, grčki dvor. Istraga nije mogla napredovati, jer su je na svim nivoima zaustavljali, sve dok se nije pojavio mladi istražni sudija Hristos Sardzetakis, koji je profesionalno postavio istragu i izdao sva očekivanja svojih nadređenih da će se ponašati u skladu sa podrazumevanim zakonima desničarskih porodičnih i socijalnih veza. Sardzetakis je naime samo radio svoj posao. U tome je raskrio zaveru ogromnih razmera, i završio sa godinom dana u zatvoru. Zločinci i oni koji su naručili ubistvo su se izvukli sa minimalnim kaznama, većina svedoka i advokata, kao i Lambrakisovih saradnika, je završila u nerazjašnjenim nesrećama, sumnjivim samoubistvima, ili naprosto u zatvoru. Među njima je bio i Lambrakisov saradnik i docnije vođa pokreta koji je uzeo Lambrakisovo ime, kompozitor Mikis Teodorakis.

No počnimo od početka: rođen 1912. na Peloponezu, Lambrakis je studirao medicinu u Atini, i postao slavni ginekolog, koji je dobar deo zarade davao gladnima – a njih je za vreme nemačke okupacije bilo mnogo. Bio je sportista, koji je držao nacionalni rekord skoka u dalj više od dvadeset godina, i bio stalni učesnik balkanskih igara. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu za vreme rata. Posle rata i sporazuma u Jalti, bio je član jedine zakonom dozvoljene leve partije u zemlji, a posebno se istakao kao narodni poslanik, izabran u radničkom Pireju. Pokrenuo je grčki pacifistički pokret, posebno protiv atomskog naoružanja. Mesec dana pre ubistva je iskoristio poslanički imunitet i sam trčao atinski maraton za mir, koji je policija zabranila. Trčao je u civilnom odelu, ne u sportskoj opremi, i uspešno pretrčao 42 kilometra. Ubistvo ovakvog narodnog junaka, većeg od života, izazvalo je političku katastrofu: vlada je pala, sprega krajnje desnice i vojske se potpuno otkrila, država se destabilizovala, i četiri godine docnije je vojna hunta, sa tihom američkom podrškom, zauzela vlast. U Grčkoj su zabranjeni Aristofan, Ajshil i Sofokle, moderna matematika, moderna i popularna muzika, sociologija, učenje ruskog jezika – i mini skunje… Spisak zabrana je naravno bio mnogo duži! Iste godine, 1967, mladi pisac Vasilis Vasilikos je napisao Z, roman o Lambrakisovom ubistvu. Kada je naime Lambrakis umro, počeli su po ulicama i zidovima ispisivati slovo Z grčkog alfabeta, koje se čita zei, odnosno u modernom grčkom zi, što inače znači “živi”. Stare Z grafite sam još u sedamdesetim godinama viđala u uličicama gornjeg grada u Solunu, i isto tako u zaboravljenim uličicama Pireja. Roman je preveden na mnoge jezike, Vasilikos je već bio u izgnanstvu. Drugi grčki izgnanik ranije generacije, koji nije mogao da studira u Grčkoj zbog oca-partizana, filmski režiser Kostas Gavras, napravio je po Vasilikosovom romanu film. Snimali su u Alžiru, imena su promenjena, ali su ostali znaci, kao recimo reklama za pivo Fix: svi su znali da je reč o Grčkoj. Film Z je dobio Oskara kao najbolji strani film, za Alžir; Žan-Luj Trentinjan je dobio kansku nagradu za glumu, za ulogu istražnog sudije Sardzetakisa. Muziku za film je napisao Teodorakis, koji je u doba izlaska filma bio u zatvoru, pa je drugi kompozitor uredio aranžmane.

Film je stigao u jugoslovenske bioskope u proleće 1970. Bio je nagrađen, poticao je iz nesvrstane zemlje. Došao je u trenutku kada se studentski pokret sveo na “ekstremiste”, sociologe i filozofe, i bio je pravo otkrovenje. Odlazili smo zaista svaki dan da ga gledamo, najčešće predstavu za vreme ručka, između predavanja na Filozofskom. Tada sam ga videla najmanje dvadeset puta. U filmu su bile ključne pouke o pokretu, organizaciji, formulacijama, ponašanju policije i pred policijom, konstruisanju unutarnjeg neprijatelja: to je bila najbolja škola koju smo mogli dobiti, sasvim izvan tekućih stereotipa i zaglavljenosti u marksističkim kodovima. Vrednosti filma bile su demokratija, pacifizam, humanizam, i mogle su se neposredno povezati sa svetskim pokretom studenata, sa represijom, ratovima u Vijetnamu, Kambodži, Laosu, političkim ubistvima koja su se ređala u SAD. Početkom godine su Teodorakisa pustili iz zatvora, posle velikog međunarodnog protesta i zalaganja umetnika i političara podjednako. Između ostalog je najavljen i njegov dolazak u Jugoslaviju, da bi pisao muziku za novi državni filmski spektakl Sutjeska, u kojem je Ričard Barton bio predviđen da igra Tita. Odlučili smo se da ga nekako obavestimo da ne radi pravu stvar, i da podržava režim koji je u ponečemu sličan hunti u Grčkoj. Dogovorili smo se da ga sretnemo na aerodromu i zamolimo za razgovor na fakultetu, najbolje odmah. No Teodorakis se pojavio okružen agentima u civilu, pa je vođa akcije dao znak da se ne pojavljujemo. Zato događaj ne mogu da stavim na spisak najvećih gluposti koje sam u životu uradila, gde bi inače visoko stajao. Bila je to dobra lekcija iz političke realnosti i relativnosti stanovišta. Teodorakis je napisao muziku, koja se ne pamti posebno – iskoristio je svoje stare motive i nešto partizanskih pesama. Sredinom 70′ se film Sutjeska davao u bioskopima nižeg ranga u Atini, sa kombinacijom od dva filma na programu (karate i meka pornografija), pod naslovom Maršal Tito – karate. U poređenju sa jeftinim, brzim, žanrovskim, skoro stripovskim filmom Valter brani Sarajevo, izgleda naprosto prenaduvan. Teodorakisova muzika mu ništa ne pomaže.

Teodorakis je docnije zamenio mnoge partije, i leve i desne, podržavao je Srbiju kada je napala Kosovo, pravio antisemitske ispade, vraćao se u svojim svetlim trenucima. Istražni sudija Sardzetakis, koji je ostao monarhista, postao je predsednik vlade 1985-90. Svojim ponašanjem je uspeo da uništi dobar deo stečenog integriteta, premda je ostao izvan stranačkog života. Suviše lako bi bilo zaključivati o opasnosti po integritet koju donosi politički život. Mnogo jednostavnije i ubedljivije objašnjenje je da profesionalnost ne trpi kompromise: dobar kompozitor i dobar pravnik su samo morali paziti da to ostanu i kada se posvete kolektivnoj koristi. Istini za volju, mogli su uraditi i mnogo gore stvari: njihov rani lik im je dao priličnu prednost.

Z je film koji nije izgubio ništa na aktualnosti: evropske vojne diktature su suviše dugo trajale, mediteranske kulture su pod njima dobile dragoceno iskustvo borbe za demokratiju, isto važi i za latinoameričke kulture, a od nedavno i za arapske oko Sredozemlja. Opasnost, dakle i simbolička aktualnost, filma je danas možda veća u Centralnoj i Zapadnoj Evropi. Velikih junaka kao što je bio Lambrakis izvesno nema: zato znak Z, kao nada i potreba, još uvek ima smisla.

Obiđite muzej

Nije reč o prolećnim posetama muzejima, što je inače jedan od najlepših načina da vidite svet na potpuno nov način, čim izađete na sunčevu svetlost. Naprotiv, reč je o privatnim muzejima koje svi stvaramo tokom svojih života u prostorima u kojima živimo, čak i ako se sve vreme selimo iz jednog iznajmljenog stana u drugi. Koliko god su zavisni od našeg materijalnog stanja, sudbina i plima koje su nas naplavile na ovu ili onu obalu, izvesno svedoče o svetu u kojem živimo ili smo živeli. Koga to zanima? Zapravo, svakoga, a naročito one koji bi želeli da kontrolišu naše živote: a njih je ogromno mnogo. Razmislite, recimo, zašto reklame o osveživačima vazduha, čišćenju raznih delova stana ili upotrebi visoko procesirane hrane uvek predstavljaju skoro prazne prostore, minimalno luksuzno dizajnirane; ako se slučajno prikaže nešto što liči na uobičajeno ljudsko boravište, sigurno je reč o negativnoj reklami, koja ilustruje život tipova izvan idealnog potrošačkog modela. U svetu reklama, mačji, pasji i ljudski tragovi i mrlje su znak kozmičke katastrofe. Među mnogim objektima mržnje, jedna se posebno izdvaja: prašnjave knjige. Zašto bi sve to bilo potrebno nekome ko prodaje sredstva za čišćenje? Zato što će vam lakše prodati svoje toksične koktele ako vas dovede do zaborava, do želje da očistite sve što vas podseća na prošlost i pravi život – i pri tome nužno privlači prašinu. Želja za čistoćom ne zahteva toliko. Šta se zapravo dešava između želje da se artikal proda, i želje da se promeni mentalna organizacija u glavi kupca? Stručnjaci za marketing poznaju deo odgovora, oni koji kritikuju marketing i više od toga. Reč je o duboko korumpiranoj sprezi – zaveri u pravome smislu reči, koja izvesno sadrži i nevidljive vizualne trikove. Kako god da je, postoji terapija koja izvesno vraća u stvarni svet, a time i sprečava bar nešto od agresivnog preuređivanja naših glava, i posebno poruke da jedino sredstvo za to možete naći u samousluzi: obiđite muzej svoga života.

Pragmatički smisao obilaska muzeja sopstvenog života može biti prolećno spremanje, trijaža stvari koje možete pokloniti, zameniti, ili naprosto odbaciti. Od ritualnog pogreba, razmene, do darova koji donose novo i ponovnog rađanja – sve što su prakse svakodnevice i istorijski događaji vašega života dolazi pod objektivnu – ili potpuno idealizovanu, zavisno od stila – reviziju. U svakome slučaju, nudi se mogućnost da se prošlost upiše drugačije, a budućnost vidi obuhvatnije i realnije. Kraljevski materijal za uređivanje sećanja po novim obrascima je isti kao i u nauci o prošlosti i sećanju – zapisi, knjige, fotografije. Poseban odeljak kućnoga muzeja je tehnološko i elektronsko odeljenje: pregledajte stare dijapozitive, video, audio kasete, stare flopi diskove i diskete, zaposlite mlade stručnjake na osavremenjenju i digitalizaciji. Opremite lica imenima, mestima, datumima. Otkrijte šta ste radili i gde ste bili na dan ubistva Kenedija, na dan zemljotresa u Skoplju, na dan smrti sestre Tereze (alternativno princeze Diane), na dan kada je razbesnela masa linčovala vojnika koga je izvukla iz tenka, na dan napada na jednu ili drugu zemlju, 11.09.01, i tako dalje: otkrijte istorijsku topografiju ljudi koje smatrate svojima, ili koji će u postupku traženja to ponovo postati. Poznajem stručnjake za kućne muzeje koji su se izveštili u ozbiljnim disciplinama, kao što je genealogija, ponajem čak i slučaje izlečenja od gnjavljenja drugih dijapozitivima u poznim godinama. Sve je to mogućno ako se posvećenost poveže sa humanošću. Neki su počeli pisati; neki su uspešno prestali – obe grupe su ključne za jačanje velike koalicije otpora protiv brisanja sećanja.

Nije sve sreća ni zadovoljstvo u organizovanju i uređivanju imaginarnoga groblja, ali smisao takvoga rada je da se očuva sećanje na ljude koje možda niko drugi ne pamti. I, konačno, da se unapred obezbedi da se i nas neko seti.

Neki kućni muzeji postanu pravi. No izvan toga, i objektivne (manje ili više) istorijske i kulturne vrednosti života pojedinaca koju ocenjuju drugi, obilazak kućnoga muzeja i organizovanje pamćenja mogu možda imati i neke nove oblike. Zamislimo, recimo, da se neko u velikoj stambenoj kući odluči da svoju prošlost, onako kako je vidi, dakle sa svim odlukama o sopstvenoj cenzuri i priređivanju, prikaže stanovnicima kuće u kojoj živi? Prve prednosti, raščišćavanja i razmene, su očigledne. Druge, koje mogu izgledati rizično, stvar su prethodnog uređivanja i savetovanja sa najbližima. Treće, dijalog između različitih viđenja prošlosti, više su nego dragocene. Muzejska ponuda uvek znači visoko strukturisan i ideološki uređen tekst, najveći deo eksponata zauvek ostane u depoima. Naučiti se kako prikazati sopstveno sećanje nije nepovezano sa onim disciplinama koje treba da znamo kao građani: umetnost prikazivanja, usklađivanja, podcrtavanja onoga što i drugima odgovara, sva umetnost kompromisiranja za skupni mir i zadovoljstvo, međusobne odgovornosti, brigu, ustupke… Svakodnevno upadamo u muzeje drugih, stvaramo zaključke, često potpuno pogrešne, zavisne od najrazličitijih i često slučajnih okolnosti. Samoprikazivanje sa jedne strane uvodi potpunu kontrolu, a sa druge omogućava mnogo malih okliznuća, nevoljnih priznanja, podsvesnih razotkrića. Kako god da vidimo svet drugoga, u njega je upisan i naš, u zajedničkoj istoriji koju suviše zainteresovanih hoće da nam izbriše. Pri takvom preplitanju svedočanstava, skoro bi bilo neophodno pomoći u priređivanju sećanja: muzejske grupe bi mogle biti još jedan oblik civilnog organizovanja, onog što smo izgleda zaboravili u svakom obliku, sem u obliku nasilja većine.

Muzej u stanu, sobi, zgradi, ulici. Zaustavimo se na ulici, pa zamislimo ulicu 50′, 60′ ili 80′ godina, sa predmetima, muzikom, modom, hranom, običajima, novostima, ponašanjem iz nekadašnje sadašnjosti, samo na osnovu skrivenih ličnih trezora i stvari koje su preživele sredstva za čišćenje i pranje mozgova?

Peščanik.net, 09.06.2011.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.