Grafit na kome piše: They kill
Foto: Slavica Miletić

Čista svetlost je informacija. Tako je govorio Maršal Makluan, čovek koji je nagovestio dramatičnu revoluciju u opštem medijskom prostoru. Mrak je na drugoj strani spektra, kao negacija javne istine. Zloupotrebom političke volje, neistina lako postaje poželjna laž, moćno oružje svake diktature pre svega nad istinom.

Makluanova sintagma o „globalnom selu“ i stalnim informativnim sukobima u njemu, već je dugo i uporno trošena lozinka koja je obrazložena naizgled jednostavnom formulom: brzina informacije svodi svet na palanački komšiluk. Naše selo (globalni sistem) je prepunjeno uvek najnovijim vestima, a podsistemi biraju ono što smatraju važnim. Njegova uslovna podela medija na „vruće“ ili „hladne“, možda je već nestala iz tako kategorične dihotomije: javna informacija danas je ili vrela ili ne postoji.

Isti teoretičar (Makluan, dakle), još je pre 60 godina predvideo internet kao globalnu mrežu, u kojoj će brzina prenosa informacije prestati da se meri, jer je sve novo istog trena već u totalnom prostoru.

Da li je policajni ministar Vulin nešto od toga imao u vidu, kad je predložio cenzorsku redukciju nekih društvenih mreža?

Ipak je težišni okvir svoje istraživačke pažnje Makluan imao na televiziji, koja je znatno sporija od interneta, ali isto toliko neizbežna i zlokobna u mogućoj zloupotrebi. Od konstante da je televizija potreba tog sveta koji je i zbog nje postao mali, nije bio dalek prividni paradoks da je svet, u stvari potreba televizije. Tehnološko čudo od prvih prenosa do digitalne svemoći i simbioze sa internetom, postalo je sredstvo informativnog, a onda i političkog monopola.

Taj monopol dolazi iz još jednog paradoksa, koji nastaje na razmeđi superiorne tehnologije i masovne informativne percepcije. Televizija je, naime, medij za nepismene. Ne samo za njih naravno, ali konzumentima tv programa nije potrebno čak ni da znaju da čitaju i pišu. Dovoljna su im čula vida i sluha.

Hitler je imao televiziju na raspolaganju, ali to su bili tek njeni embrioni. Ključni propagandni medij je bio film, i okolnost da je Jozef Gebels pronašao Leni Rifenštal. Njen Trijumf volje iz 1935. godine, jeste nedostižna paradigma upotrebe medija u nacističkom i bilo kom agitpropu novog doba, pri čemu se ta delatnost određuje i kao bezuslovno i euforično prihvaćena dezinformacija.

Da li nam je bilo potrebno ovoliko prostora za par koraka do upotrebe televizije u domicilnom ambijentu širenja toksične dezinformacije? Možda i nije, možda ovde nije u pitanju televizija kao medij, čija je kapitalna vrednost (nacionalne frekvencije) u rukama klike, ili sekte, kako hoćete, koja je uzurpirala vlast. Tu je proces uzajaman: uzurpacija nije moguća bez takve televizije, ali i uspostavljanje monopola bi izostalo bez uzurpacije. Reklo bi se da su ta dva konvergentna procesa tekla uporedo.

Za potrošače najmalignije, dakle totalitarne, jednosmerne, lažne informacije, u tom slučaju prestaje da bude bitna televizija kao medij. Zauzeta od vlasti, ona postaje nešto sasvim drugo: oružje koje ubija. U njenom epilogu je televizor, kao stvar iz koje izlazi i kulja smeće, koje zavodi buduće fanatične sledbenike, i bestidne laži kao jedine nepobitne istine. Konzumentima toksične dezinformacije, svejedno je šta je u suštini televizije. Oni to ne znaju, i nije nužno da znaju. Pred njima i u njihovom polusvetu važan je televizor kao magična kutija odakle izlaze sablasti koje su oni zavoleli. Ili ih je ta ista stvar ubedila da je nevažno što totem izaziva odvratne senzacije gde god se kreće ili govori, televizor je tu da ih uveri da je to jedino dobro što mogu da gledaju. I da im ništa drugo ne treba, osim da u to poveruju. Slika zamenjuje sve što nemaju.

Televizor je postao predmet bez koga se u polusvetu brutalnih laži ne opstaje, ako ne stigne samo ono što se očekuje: Gospodar najbolje od svih zna šta radi, on brine o nama, neprijatelji koji žele da ga sruše, ruše Srbiju. Lekari koji govore da je zdravstveni sistem raspolućen, strani su agenti, kao i karikaturisti koji organizuju atentat na vođu. Bez njega nema opstanka, on nam daje plate i penzije, čuva mir, sprema se za rat, nabavlja tenkove, zakopava umrle i o tome bez prestanka govori na televizoru.

Da nije televizora, polupismeni potrošači zastrašujućih dezinformacija ostali bi bez njih, ostavljeni sebi, primitivnim predanjima, zbunjeni pred mitskim poimanjem onoga što jeste ili nije. Ali bar ne bi bili predmeti, kao što je i televizor, stvar koja se nalazi na kraju kabla iz koga dolaze mračne tajne televizije kao medija.

Naš lokalni zaselak donekle opovrgava Makluana u tezi o tome da je televizija delotvorna u bržem ostvarivanju opšteg socijalnog sklada, uprkos neprekidnim informativnim konfliktima.

Ovde je televizor izuzetno zgodna stvar za razgorevanje raskola do granica fizičkih sukoba, za širenje mržnje i prezira. To je deo kućevnog nameštaja, skladište odakle se hrani paralelni polusvet, koji živi sa restriktivnom upotrebom čula i razuma.

Jedno te isto lice koje se pokazalo kao neuklonjivo iz te kućne stvari, takođe se opredmetilo, izgubilo odlike ljudskosti i postalo živa freska u tom delu nameštaja, televizor, sobom lično. Taj predmet u predmetu je neotklonjivi izvor jeze, okamenjeni simbol nestanka i avetni vođa ovog sokaka u praistoriju.

Sve što može da stane u imaginarijum čiji smo bezvoljni delovi, iluzija o životu, blagostanju zdravlju i slobodi, nalazi se u našem televizoru. Izvan toga nema ničega.

Peščanik.net, 01.12.2020.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)