Puč ili revolucija

senke na zidu - čovek i pas

Foto: Predrag Trokicić

Dubravka Stojanović: Ja sam uvek taj događaj videla isključivo kao puč i upravo zato, mislim da on mora da se posmatra iz ugla devedesetih godina, u kontekstu devedesetih godina. Zato što onda možemo da razumemo da se tog dana, zapravo desila izdaja službi bezbednosti, da su službe bezbednosti prešle na stranu dotadašnje opozicije, napustile svog, do tada vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića i izvršile taj preokret, dakle, na dvoru, kako bi se reklo, u samom vrhu vlasti. I ono što je ključni argument u razmišljanju o 5. oktobru kao puču, jeste ono šta se desilo posle 5. oktobra, odnosno činjenica da upravo te institucije sile i upravo te bezbednosne strukture nisu bile rasformirane sve do 2001. godine, kada je Đinđić preuzeo Vladu Srbije.

Prema tome, to posle 5. oktobra jasno svedoči o tome da je cilj samog 5. oktobra i prelaska tih struktura na stranu dotadašnje opozicije, upravo bilo da se očuva taj aparat sile. I zbog toga mislim da je neophodno posmatrati 5. oktobar u kontekstu devedesetih godina, jer onda tek možemo da dođemo do toga šta je on značio, zašto je bio izveden taj puč. I onda možemo da dođemo do tog objašnjenja da je to bio pokušaj da se uklanjanjem Miloševića, pod jedan, spase program koji je Srbiju odveo u ratove, da se spasu strukture koje su taj program sprovodile, da ne dođe do suđenja, da ne dođe do saradnje sa Hagom i naravno, na prvom mestu, da ne dođe do približavanja Srbije Evropskoj uniji, jer je svako približavanje Evropskoj uniji upravo ugrožavanje svih tih struktura. Dakle, oni su zapravo, odričući se od Miloševića, branili sebe i program koji je njih doveo na vlast.

Srđa Popović: Đinđić je želeo da predstavi i da interpretira ceo taj događaj kao revoluciju, posle koje ništa neće biti isto, gde će biti podvučena crta ispod tih devedesetih, gde će doći do lustracije, do promene Ustava, promene zakonodavstva, a već onog dana kada se pojavio prvi put Koštunica na televiziji, vi ste videli da je njegova interpretacija tog događaja sasvim drukčija: ništa se nije dogodilo, živećete u dosadnoj zemlji, kontinuitet, nema revanšizma, Milošević se uvažava kao predsednik najbrojnije opozicione stranke i ta interpretacija oko suštine onoga što se dogodilo, a koja je sama po sebi bila nejasna i ambivalentna, trajala je sve do atentata, po meni.

Vesna Pešić: Kažemo, nije bilo krvoprolića 5. oktobra. Pa da, ali njemu je njegov ubica rekao da je planirao njega da ubije. Pa nije planirao mene da ubije, nego planirao je Zorana Đinđića da ubije. Pa ubio ga je na kraju. Znači nije to tako prošlo beskrvno, jer celu tu priču je odradio i Zoran Đinđić, znači da drugi ljudi ne stradaju. On nije mogao da preuzme 5. oktobra, za sve te svoje vizije, ideje, Evropu i sve to što je hteo da uradi, on ipak nije hteo da neki ljudi stradaju i da tu dođe do nekakvog krvoprolića. On nije znao šta će vojska da uradi, ali je se sa nekim najopasnijim ljudima dogovorio i znao, imao njihovo obećanje da neće pucati. Ali su pucali na njega, na kraju.

Srđa Popović: Koštunica se opirao tome da se unapred odredi Đinđić kao mandatar vlade, a sam je odlagao da prihvati kandidaturu nekoliko dana i po mome mišljenju, u to doba je vršio konsultacije sa ljudima koji su i simbolično i stvarno predstavljali taj bivši režim. I tu, pre svega, mislim na tu nacionalističku srpsku elitu i mislim na vojsku.

Vesna Pešić: I sad, zanimljivo je to što je rekao, sad kad je bilo 10 godina 5. oktobra, što je rekao Zoran Živković. Zoran Živković je rekao, šta smo mogli da radimo? Da li smo mi mogli da tražimo dve revolucije? I tu je sad taj problem. Znate, mi smo sad srušili Miloševića, kako da kažemo, daj ruši i Koštunicu. Jer postali smo svesni toga da moraju dve revolucije da budu. Srušili smo Miloševića, šta ćemo da radimo sa Koštunicom. I on kaže, kako da objasnimo bilo kome. Kako da objasnimo narodu? Kako da objasnimo svetu? Sad se i svet zalepio za našeg pobednika, predsednika države koji je došao namesto Miloševića. Kako da kažemo ne, ni on ne valja, hajde da i njega rušimo.

Srđa Popović: I naravno, to je proizvodilo veliko trenje i ceo taj period do atentata označen je frontalnim sukobom Koštunice i Đinđića, koji imaju potpuno dve različite koncepcije, nepomirljive koncepcije. I o budućnosti zemlje i o odnosu prema prošlosti i o spoljnopolitičkoj orijentaciji te nove države. Dakle, u najvažnijim pitanjima oni su bili stvarno sukobljeni, ne kao ličnosti, mada i kao ličnosti, ali ideološki sukobljeni, politički sukobljeni. To je se ispoljavalo, ja mislim, prvi put kod predaje Miloševića, kojoj se Koštunica, iz dubine duše suprotstavljao, a naravno i njegova baza. A mislim da je Koštunica i pokazao šta mu je baza kada je sprečavao smenu Radeta Markovića tokom tri meseca do formiranja republičke vlade. Za to vreme se, prema iskazu jednog svedoka na suđenju, on 24 puta susreo sa Radetom Markovićem. U tom kratkom periodu od tri meseca. Šta je radio Rade Marković za to vreme? On je iskoristio to vreme da uništi dokaze o svim nezakonitim postupcima i svim zloupotrebama službe, čime je Koštunica zadužio celu Službu, i JSO, koji je svašta radio tokom devedesetih i vrhove vojske koji se provlače takođe kroz dokumentaciju Službe. Dakle, tu je on morao od tih struktura, odmah biti prepoznat kao čovek kome treba verovati.

Dragan Mićanović: /čita dopis RDB/ 7. oktobar 2000.godine. Šta treba uništiti od dokumentacije Državne bezbednosti: dosijea od 1998. do 2000. godine, a koja se odnose na lica iz DOS-a i Otpora. Njihove kartone iz kartoteke. Delovodnike i mikrofilmove za ovaj period. Izveštaje o proverama, pomoćna dosijea za ova lica, rukopise operativnih radnika i operativne dnevnike, polazne i dolazne depeše, saradnička dosijea i registre, očistiti harddisk u kriptozaštiti, uništiti dokumenta vezana za materijalno-finansijsko poslovanje, uništiti dokumentaciju vezanu za saradnike specijalnih namena. Dosijea lica nad kojima su vođeni složeni oblici operativnog rada, dosijea ratne saradničke mreže, duplikate izveštaja o proverama lica.

Žarko Korać: Mi smo tada tražili da krenu smene od načelnika bezbednosne službe, odnosno tadašnje Državne bezbednosti, Radeta Markovića i Pavkovića. Mi smo glasali više puta jednoglasno, bilo je uvek 17:1. Samo je Koštunica bio protiv. I tada je meni trebalo da postane mnogo jasnije da su razni dogovori napravljeni, da to ne može biti slučajno, da se u stvari sačuvaju ključni ljudi Miloševićevog terora, jer vojska u ratovima i državna bezbednost je ubijala. Ubila je Ivana Stanbolića, ubila je Ćuruviju, to je sve jasno, iako za Ćuruviju još nisu našli, na žalost, konkretne ubice, obrazac je isti, to je i detetu valjda jasno, da su to sve isti ljudi uradili, na isti način. Obojica inače, ljudi su osuđeni pravosnažno, jedan u Hagu, jedan u Beogradu. E te ljude je zadržao Koštunica. To ne može biti slučajno.

Znači neki dogovori su napravljeni. Znači imate dogovor neki sa Miloševićem, koji mi tačno ne znamo, imate neki dogovor sa Rusima – šta radi Ivanov sutra, zašto je on doleteo. Ministar spoljnih poslova Rusije. Zar nije bilo logično da on vidi lidere DOS-a? Ne, on se samo sa Koštunicom nalazi. To je neka specijalna veza. Već tada, sa Rusima. Posle toga imate dogovor sa Radetom Markovićem, imate dogovor sa načelnikom Generalštaba. Znači, imate četri ličnosti sa kojima se Koštunica praktično već dogovorio. Rusi, načelnik generalštaba, načelnik državne bezbednosti i Slobodan Milošević. Sve kasnije što se dešavalo i što javnost nedovoljno zna, to je opstrukcija, bukvalno Koštuničina, da Milošević bude izručen Hagu.

Srđa Popović: Jedan svedok je svedočio na sudu da je Gradimir Nalić, čovek vrlo blizak Koštunici i visoki funkcioner u to doba Demokratske stranke Srbije, bio doveden u Jedinicu za specijalne operacije, gde je održao jedan govor. Predstavljen je kao budući ministar unutrašnjih poslova, on je bio kandidat DSS-a, i koji je tom prilikom njima rekao, držite se vi Vojislava Koštunice, sa Koštunicom nema Haga.

Dragan Mićanović: /čita sećanje Zorana Đinđića/ Na inauguraciji Koštunice u Sava Centru sve je izgledalo glamurozno. Dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, razni izaslanici. Ali se osećalo da je sve fasada bez supstance. Osećalo se da tu nema vlasti i da sve može da bude vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustvo Aljendea, Gerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija, koje su počinjale narodnim entuzijazmom a završavale krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da ništa nije završeno i da vrlo brzo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu.

Tih noći nisam mogao da spavam. Imao sam osećanje mučnine da je sa svakim satom naša pozicija sve gora, mada u javnosti izgleda sve bolje. Mediji su bili puni priča o pobedi. A kad bi se čovek zapitao, šta je garant da ona opstane, shvatio bi da za to nema nikakve garancije. I kada se upita gde je vlast kada mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo mi na okupu. Kada se raziđemo, nje više nema. A kada se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu kada oni nisu tu, odgovor je, imaju. To je značilo da su praktično od 6. oktobra oni bili u prednosti u odnosu na nas.

Atentat – naša privatna stvar

Peščanik.net, 05.10.2018.