Foto: Konstantin Novaković

Foto: Konstantin Novaković

Pored sve nesreće koja već godinama potresa Ukrajinu, na njenoj teritoriji su se u samo jednom danu (23. marta 2017) dogodila dva teroristička napada. Oba se mogu pripisati Rusiji. Prvi se dogodio u gluvo doba noći, u skladištima raketne vojne tehnike u blizini grada Balakleja u Harkovskoj oblasti. Od snažnih eksplozija je teško ranjena jedna žena, a stanovništvo u radijusu od 5 klimetara je hitno evakuisano. Drugi se dogodio u centru Kijeva, ispred hotela Premijer-Palas gde je usred bela dana ubijen bivši poslanik ruske državne Dume Denis Voronjenkov. On se krajem 2016, zajedno sa svojom suprugom Marijom Maksakovom (takođe bivšom poslanicom), preselio u Kijev, primio ukrajinsko državljanstvo i prihvatio obaveze da svedoči u procesu protiv svrgnutog proruskog ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča.

Voronjenkov je na mestu ostao mrtav, a njegov telohranitelj je ranjen. On je u kratkoj razmeni vatre uspeo da teško rani napadača koji je kasnije preminuo u bolnici. Ukrajinski pravosudni organi vode istragu oslanjajući se na dve verzije događaja koje se međusobno ne isključuju: likvidiranje važnog svedoka u procesu protiv Janukoviča i priču o pripadnicima ruske Federalne službe bezbednosti (FSB) koji vršljaju po Ukrajini i izvode svoje operativne zadatke uz ličnu podršku predsednika Putina.

Ovoj drugoj verziji je sklon i jedan (takođe) bivši ruski parlamentarac Ilja Panamarjov, čovek s kojim je ubijeni Voronjenkov baš toga dana imao zakazan sastanak. Panamarjov misli da iza tog ubistva stoji general FSB-a Oleg Feoktistov (poznatiji pod nadimkom General Faks), onaj isti koji je s ubijenim Voronjenkovim tokom njegovog službovanja u Federalnoj službi za kontrolu trgovine narkoticima (2004-2007) bio u teškom sukobu.

Predsednik Ukrajine Pjotr Porošenko je ovaj zločin okarakterisao kao akt „državnog terorizma“ i optužio Rusiju da je izvršilac i glavni organizator ubistva. Rusija je na ovu izjavu (što se uostalom i moglo očekivati) odreagovala „poluzvanično“. Putinov portparol Dmitrij Peskov je povodom ubistva Voronjenkova prvo napravio začuđeno lice praveći se da ne razume zašto se uopšte njemu obraćaju za komentar, a onda se kao sabrao i tobože ljutito odbrusio da je „dovođenje Rusije u bilo kakvu vezu sa ovim ubistvom apsurdno“, da bi potom, setivši se kako ne bi trebalo propuštati priliku da se uzgred malo pljune po Ukrajini, dodao sledeće: „Ovo ubistvo svedoči o tome da država Ukrajina nije bila u stanju da obezbedi odgovarajuću zaštitu Voronjenkovu“. I tu je gotovo nemoguće protivrečiti Peskovu, mada sama konstrukcija njegove rečenice nedvosmisleno ukazuje i na izvor ovog zločinačkog čina. Jer ako je Ukrajina bila ta koja je trebalo da obezbedi zaštitu bivšem odbeglom ruskom parlamentarcu (a kao što vidimo nije), to znači da su smrtonosni meci doleteli iz neke druge zemlje. Iz koje – nije teško pogoditi.

Što se istrage tiče, zasada se sa stopostotnom sigurnošću može tvrditi samo jedno: ubistvo je bilo naručeno. Jer gotovo je nemoguće pretpostaviti da je 28-godišnji građanin Ukrajine Pavel Paršov, ubica koji je nakon zadobijenih rana preminuo u kijevskoj bolnici, imao bilo kakvog razloga da ubije bivšeg deputata ruske Dume Voronjenkova. Tako su u javnosti počele da kruže razne egzotične priče o mogućem naručiocu ubistva. Na primer da se u ranjenoj duši bivšeg muža Marije Maksakove, zakonom zaštićenog lopova (вор в законе) Vladimira Tjurina zvanog „Tjurik“, iznenada razgoreo strasni plamen ljubomore. A pošto smo čuli i šta Voronjenkova tašta misli (nedostojno citiranja – prim. autora) o svom poginulom zetu, nema sumnje da će biti i onih koji će s radošću i nju staviti na spisak osumnjičenih inspiratora ovog ubistva.

Osnovno pravilo pristojnog novinarstva je da do podizanja optužnice, ili makar do završetka istražnog postupka, ne treba pisati o detaljima i karakteru zločina. Međutim, problem sa zlodelima ovakve vrste je da se nakon identifikovanja ubice istraga ili obustavlja (a ubica Voronjenkova ne samo da je identifikovan nego je i ubijen), ili se pak ulazi u vrzino kolo beskrajnih političkih prepucavanja u kojima jedna strana kategorički optužuje, a druga odlučno odbija da prihvati bilo kakvu vezu sa inkrimisanim događajem. To je sudbina svih političkih ubistava, kako u Rusiji – od mučkih ubistava Dmitrija Holodova i Larise Judine, do hladnokrvnih smaknuća Ane Politkovske i Borisa Nemcova – tako i u Ukrajini – od ubijenog pa spaljenog Georgija Gongadzea u jesen 2000, do ubistva poznatog beloruskog i ukrajinskog novinara Pavela Šeremeta 2016.

I sad, ako odbacimo sve egzotične interpretacije „maštovitih pomagača i dobročinitelja“, ostaju tri verzije koje bi mogle da ukažu na stvarni motiv ubistva Denisa Voronjenkova. Prva je likvidiranje svedoka u sudskom procesu protiv bivšeg svrgnutog ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, druga je odstranjivanje starog protivnika koji poseduje dokaze o prestupnoj delatnosti visokih zvaničnika u ruskoj Federalnoj službi bezbednosti, ne isključujući ni Putina i treća – osveta za verolomni postupak, to jest izdaju. Sve tri verzije ukazuju na Rusiju kao terorističku državu, koja je obnovila tradicije NKVD-a i KGB-a, a saglasno kojima politički oponenti imaju sledeći izbor: ili će otići u zatvor ili pobeći preko granice gde će ih stići ruka najamnog ubice.

No i pored toga, valjalo bi priznati da se Putinova Rusija u par važnih detalja ipak razlikuje od sovjetske. Jedan od njih je svojevrsna uloga državne televizije. Današnja ruska televizija radi po principu „što je kuli Moskovskog Kremlja na umu, to je ostankinskom (televizijskom) tornju na drumu“. Teško je zamisliti situaciju u kojoj Pravda iz staljinskih vremena piše o tome kako je već krajnje vreme da Pavel Anatoljevič Sudoplatov dokrajči Solomona Mihajloviča Mihoelsa ili pak daje direktne sugestije i uputstva Staljinu kako bi trebalo likvidirati Trockog. A ruska zvanična televizija upravo to čini. Ona neprestano daje direktive Kremlju, Lubjanki i ministarstvu odbrane šta bi trebalo preduzeti, koga bombardovati, koju zemlju okupirati i koga i kako ubiti. Čitalac može da pogleda par emisija Solovljova i u njima će videti kako njegov stalni gost Bagdasarev već mesecima priziva našu vlast da u Ukrajini, na Bliskom istoku, u Evropi ili Americi primeni iskustva njegovog ljubimca Sudoplatova, vrhunskog sovjetskog eksperta za organizaciju diverzantskih grupa i terorističkih ubistava.

Neprestano emitovanje mržnje i učestali pozivi na teror, rat i ubistva, imaju čitav niz negativnih posledica. Prva je da i najgnusnije zločine društvo počinje da prihvata kao normu. Ako tako govore na državnoj televiziji, onda to mora biti ispravno i dobro. Druga posledica je da sve to utiče i na samu vlast. Ona je ta koja je kreirala baš takvu televiziju, ona je ta koja je tako izdašno finansira, ali vremenom ta huškačka televizija počinje da utiče i na ponašanje same vlasti. I na kraju, treća posledica je goli strah, krajnje neprijatan osećaj da imamo posla sa bandom kriminalaca i ubica, a ne sa rukovodstvom velike evropske zemlje. Na internet portalu Gordonia.com je pred samo njegovo ubistvo bio objavljen razgovor s Voronjenkom u kome on izjavljuje sledeće: „Ima se utisak da cela Rusija razjareno zahteva od Ukrajine da me uhapsi i zameni za Sušćenka, a ako pregovori o primopredaji negde zapnu, onda me kao Banderu prosto treba ubiti“.

Već celih 15 godina se kod nas i u svetu stvara (a čini mi se da se u poslednje 2-3 godine i definitivno stvorila) neka vrsta nove realnosti. Svi misleći ljudi u svetu znaju da Rusijom upravlja zatvorena i opskurna grupa ubica i terorista. Članovi te grupe takođe znaju da svi misleći ljudi u svetu znaju ko su oni. Međutim, problem je u tome što ova smrtonosna „igra žmurki“ zahteva novi jezik, nove znake sporazumevanja sa aktuelnom kremaljskom bandom. Ali niko u Ukrajini, Evropi ili ruskoj opoziciji još uvek nije uspeo da formuliše taj jezik. A njegovo iznalaženje bukvalno postaje pitanje života ili smrti.

Ежедневный журнал, 24.03.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 03.04.2017.

TEMA – UKRAJINA