Makedonski opijum između dva svetska rata
Privodeći kraju istraživanja u Arhivu Jugoslavije naleteo sam na feljton „Rana Balkana“ francuskog publiciste Albera Londra iz 1931. koji je objavljen u vodećim pariskim listovima, a koji je, s obzirom na izrazito projugoslovenske stavove autora, prevela i tadašnja beogradska Politika. Radi se o tekstu zasnovanom na „terenskom istraživanju“ Londra koji je izvesno vreme proveo u Bugarskoj, u želji da otkrije mehanizme finansiranja VMRO. Jedan od njegovih glavnih zaključaka poslužio mi je kao motiv da istražim pitanje opijuma i u međuratnoj Jugoslaviji.
Nije mi bilo potrebno puno vremena da na osnovu dostupnih podataka o produkciji i izvozu izračunam kako su proizvođači opijuma u Povardarju između dva svetska rata zadovoljavali 43% potražnje legalne svetske prerađivačke industrije, dok je kasnija tursko-jugoslovenska kooperacija pokrivala čak 80% svetskih potreba! Ono što me je naročito interesovalo bio je politički kontekst u kome se odvijala proizvodnja i trgovina takvih razmera, tim pre što se radilo o najnerazvijenijem području Jugoslavije. O makedonskom opijumu i gajenju maka nema analitičkih radova u istoriografiji (ako izuzmemo uzgredne osvrte na monopolsku politiku) što je bio dodatni podsticaj.
Iz puščane cevi na tikvešku zemlju
Zahvaljujući geološkim predispozicijama makedonskog zemljišta i specifičnoj klimi gajenje maka je još početkom 19. veka postalo perspektivna delatnost u kojoj su Turci videli „prečicu“ za ekonomsko pokretanje Makedonije i povećanje rentabilnosti turskih poseda. Prvi mak je zasejan 1835. u okolini Štipa, a anegdota kaže da je makovo seme doneto u puščanoj cevi. Kao prvi uzgajivači maka se pominju kočanski barjaktar Abdul Hešan Halil i izvesni Ali Simon Zade koji je prvo seme zasejao u Kavadaru.
Osamdesetih godina 19. veka seljaci u štipskom kraju su prema instrukcijama solunskih trgovaca odnegovali biljku, pobrali katran i dobro ga unovčili. Vest o čudnoj biljci se brzo raširila, pa su se kotlina Tikveša i Rajac zabeleli od nepreglednih polja cvetova. S obzirom da je makedonska podvrsta maka nastala ukrštanjem belog i ljubičasto-sivog maka, mnogi zaključuju da je kod podizanja prvih eksperimentalnih polja aktivno učestvovao i neki stručnjak. Dobra strana gajenja maka ogledala se i u tome što se posle njegove žetve mogao zasejati još koji usev, pa da se iste godine sa istog prostora dobiju dve žetve.
Prvi statistički podaci govore da je 1880. u dolini Vardara proizvedeno 70 tona, da je samo 1893. preko solunske luke izvezeno 19 tona, a da je naredne godine proizvodnja dosegla 79 tona sirovog opijuma. U tadašnjoj Osmanskoj carevini samo je na prostoru Povardarja uzgajano 28% celokupne turske proizvodnje, mada je još tada zapažena navika proizvođača da težinu robe povećavaju raznim dodacima, dodavanjem prženog hleba, žumanceta, kuvanog skroba i slično.
Zona gajenja opijuma jugoslovenske kraljevine zahvatala je 14.000 hektara u 40 opština Povardarja. Makedonski opijum je zahvaljujući pogodnom tlu i rečnim nanosima bio među najkvalitetnijim u svetu jer je sadržao 14-16% morfina. Primera radi, kineski je imao svega 3-5% morfina. Francuski botaničar Emil Pero je prilikom svog boravka u Skoplju izjavio kako „mak iz Južne Srbije daje najbolji opijum“, pa nije čudo što je bio veoma tražen u Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Najveći procenat morfina sadržao je opijum odgajen u okolini Kavadara, Strumice i Velesa, dok je nešto siromašniji bio u prilepskom i kočanskom kraju.
Pored opijuma, iz maka se dobijalo i šarlagansko jestivo ulje koje je činilo polovinu makovog semena. Kultura maka zahtevala je dobru pripremu zemljišta ali i precizan “tajming” i striktno pridržavanje rokova: od sejanja krajem avgusta, plevljenja i razređivanja početkom marta, do prašenja biljke krajem marta i zasecanja čaura početkom juna meseca. Proizvodni troškovi za kulturu maka iznosili su oko 5.000 dinara po hektaru sa koga se dobijalo 10-20 kg opijuma. Osim zakonskih ograničenja (o kojima će biti reči) prinosi makove smole su periodično izostajali i zbog loših klimatskih uslova, spiranja smole i najezde skakavaca.
Otkup u rukama političke elite
Opijumski odsek Privilegovanog izvoznog društva (PRIZAD) sa sedištem u Beogradu bio je zadužen za otkup opijuma od makedonskih proizvođača. Ekspertiza je u početku vršena u Beogradu, sve dok hemijska laboratorija pri skopskom Institutu za tropske bolesti nije osposobljena da izdaje validne izvozne sertifikate.
Prema tvrdnji sofijskog lista Makedonija, osnivanje pomenutog privilegovanog društva imalo je za cilj da sav izvoz poljoprivrednih proizvoda (uključujući i opijum) stavi u državne ruke. Na čelu njegove skopske filijale stajao je beogradski trgovac Davidović, a u upravi su sedeli ambiciozni kolonista i novopečeni industrijalac Boško Žerajić, kontroverzni direktor Saveza agrarnih zadruga Vaso Šaletić, trgovac i političar Milan Čemerikić i prizrenski “srboman” Patrnogić. Sektorom za opijum formalno je rukovodio Dimitrije Krajničanac ali su sve odluke donošene mimo njegovog znanja, pa i ona da se sav opijum tržišne vrednosti 80 miliona dinara otkupi od makedonskih proizvođača za svega dva miliona!
Pored takvih mahinacija, svaki ekspert Društva je dobijao po 2% od prometa, uz platu i honorare. Na ove privilegovane položaje postavljani su ljudi odani Živojinu Laziću, banu Vardarske banovine i potonjem ministru unutrašnjih dela. Prema pisanju Makedonije, upravo je Lazić diktirao nepovoljne otkupne cene preko svojih ljudi u monopolskoj upravi.
Neposrednim proizvođačima i trgovcima opijumom nije odgovarao paušalni otkup, već plaćanje prema procentu morfina koji je sadržao. Umesto toga, PRIZAD je utvrdio fiksnu naknadu od 200 dinara po kilogramu što je štipske proizvođače primoralo da svoju robu prodaju na okolnim pijacama znatno ispod cene. Dolaskom Milana Stojadinovića na vlast, situacija se donekle promenila: proizvođačima je obećano 20 dinara po procentu morfina, ali im je istovremeno potcenjivan kvalitet opijuma. Čak je i nadaleko čuveni tikveški afion obezvređivan, pa je navodno imao svega 10% morfina. Glavni krivac za lažnu i “amatersku” procenu kvaliteta makedonskog opijuma bio je izvesni Raja Tucaković, član beogradske centrale PRIZAD-a.
Ženevska konvencija kao noćna mora
Na inicijativu Društva naroda za suzbijanje „opiomanije“ u Ženevi su potpisane međunarodne konvencije o opijumu (1925), ograničenju proizvodnje i uređenju podele opojnih droga (1931), kao i konvencija za suzbijanje nedozvoljene trgovine opojnim drogama (1936). Konvencija je stupila na snagu krajem septembra 1928. a Jugoslavija je bila među 36 zemalja-potpisnica, na opšte nezadovoljstvo proizvođača makedonskog opijuma. Istina, mnoge države su kršile njene odredbe sve do oktobra 1939. kada je na snagu stupila uredba koja je predviđala drakonske kazne za trgovce i posednike droge. Inače, od ukupne svetske proizvodnje samo je 42% išlo u medicinske svrhe, dok je ostatak konzumiran kao opijum za pušenje na Dalekom istoku i u Severnoj Americi.
Beogradska Stalna komisija za opojne droge je procenjivala da je čitava svetska industrija mogla apsorbovati 250 tona sirovog opijuma, a da je samo u Povardarju proizvođeno i do 70 tona. Prema tadašnjim statistikama, na jednog Kineza je u proseku dolazilo 50 grama opijuma, a na Evropljanina tek četvrtina grama. Jedni su opijum pušili, drugi pili, dok su ga neki unosili intravenski „smatrajući da je to otmenije i dostojnije bele rase“. Podaci Opijumske komisije o potrošnji droga u Jugoslaviji 1930. bili su sledeći: koka-lišće 30 kg ili 2,2 mg po stanovniku, indijska konoplja 14 kg (1 mg/st), medicinski opijum 143 kg (9,9 mg/st), morfin 67 kg (4,9 mg/st), heroin 2 kg (0,15 mg/st), eukodal 1 kg (0,07 mg/st) i kokain 25 kg (1,5 mg/st).
***
U Jugoslaviji je pristupanje Ženevskoj konvenciji primljeno sa opštim negodovanjem. Mihajlo Čučković je 1939. kritikovao „neetičke“ motive Konvencije, patetično sažaljevajući „znoj našeg vrednog zemljoradnika“ koji se slivao u trezore evropskog kartela opijata. Za njega je Južna Srbija bez opijuma bila isto što i Francuska bez vinograda, Brazil bez kaučuka, Amerika bez petroleja. Drugim rečima, „spasavanje Japanaca i Kineza od toksikomanije koja je vekovima kod njih vladala“ nije bilo vredno uništavanja čitave jedne pokrajine.
Ženevska konvencija je uticala da otkupne i prodajne cene budu u stalnom padu, kao i prihodi proizvođača. Zanimljivo je da drastični pad cene sirovog opijuma (sa 107 miliona 1928. na 4,5 miliona dinara 1932. godine) nije izazvao i pojeftinjenje finalnih proizvoda – naprotiv, njihova cena je utrostručena zbog kartela fabrika alkaloida.
Od jula 1931. u skopskoj opijumskoj zoni počelo je gomilanje neizvezenog opijuma, tako da je Jugoslavija krajem leta 1935. raspolagala izvoznim količinama opijuma za četiri naredne godine. Protiv pristupanja Jugoslavije Konvenciji se izjasnila i Kulturna liga u Skoplju na čelu sa univerzitetskim profesorom Milivojem Pavlovićem koji je smatrao da je opijumsko pitanje trebalo po svaku cenu rešiti u korist proizvođača. Viškovi sirovog opijuma su dostizali i 150 tona, budeći kod jugoslovenskih proizvođača želju da se Ženevska konvencija hitno otkaže. Uviđajući nerentabilnost poljoprivredne proizvodnje kolonisti iz Karađorđevca su pored maka počeli masovno sejati i indijsku konoplju, ali je već u vreme prve žetve njeno gajenje zabranjeno pomenutom konvencijom.
Malverzacije i krijumčarenje
U svim berbama makedonskog opijuma između 1920. i 1932. godine dobijeno je 1.029.000 kg čiste opijumske mase, dok je u istom periodu izvezeno 808.505 kg. Događaji iz marta 1933. kada se u pritvoru našlo pet članova Upravnog odbora Privredne banke za Južnu Srbiju mogu posredno ukazati na to šta se desilo sa ostatkom neizvezenog opijuma. U pritvoru je završio i direktor banke R. Lajtmanović jer je utvrđen manjak deponovanog afiona od 32 tone čime je Državna hipotekarna banka bila oštećena za 7,5 miliona dinara. Tokovi opijumske afere nisu mimoišli ni rukovodstva Veleške i Viničke banke, pa je tako zbog lombardovanja izmišljenih količina opijuma kod filijale Državne hipotekarne banke u Skoplju uhapšen i Dimitrije Krajničanac. Predmet istrage bio je samo manjak od 32 tone, dok preostalih 150 tona nedostajućeg opijuma nije ni uzeto u razmatranje. Pošto je do suđenja pušten na slobodu, Krajničanac je sa porodicom preko Rima emigrirao u Sofiju.
Trgovački magnati u opijumskom poslu bili su izričito protiv monopolisanja izvoza. Među njima je prednjačila solunska firma Šaloma čiji su glavni nakupci bili Salvator Musafija, Menahem Levi i kontroverzni narodni poslanik Vlada Puzderlijević. Za ovog poslednjeg je komandant jugoslovenske žandarmerije V. Tomić raspolagao dokazima da je bio glavni naručilac ubistva generala Mihaila Kovačevića u Štipu 1928. godine. Kao veletrgovci opijumom pojavljuju se Sava Obradović i senator Spira Hadži Ristić, koga je krajem 1938. u Skoplju iz revolvera ubio jedan poverilac.
S obzirom da su profiti evropskih fabrika opojnih droga u kartelu premašivali 400% u odnosu na proizvodne troškove, u Turskoj su počeli da razblažuju zalihe i pretvaraju ih u opijum za pušenje koji je potom krijumčaren u Kinu. Viškovi makedonskog opijuma takođe su se kretali ilegalnim kanalima pa su jugoslovenski graničari plenili pasulj filovan opijumom, hlepčiće od afionske smole u ohridskim jeguljama i šarplaninskom kačkavalju i sl. Tokom zimskih meseci 1930-ih za krijumčarima opijuma i duvana bezuspešno su jurili žandarmi-smučari koji su obučavani na stazama Šar-planine i Kopaonika.
Jugoslavija i Turska udružuju snage
Najveći evropski proizvođači opijuma bili su Turska, Jugoslavija i Bugarska, dok su u Aziji dominirali Kina, Persija, Indija i Japan. S obzirom da je Ženevska konvencija prepolovila potrošnju opijuma u industrijski razvijenim zemljama, ali i smanjila prihode proizvođača na četvrtinu, rodila se ideja o jugoslovensko-turskoj opijumskoj saradnji. Pored toga, loša klima, slaba berba i katastrofalni pad cena ubrzali su realizaciju ideje.
Početkom aprila 1931. ideja o kartelu proizvođačkih zemalja je izložena turskom poslaniku u Beogradu, a realizovana već sredinom istog meseca u Ankari gde je potpisan preliminarni tekst sporazuma. Kamen spoticanja predstavljao je “ključ” učešća dva partnera. Jugoslovenski delegati su zahtevali četvrtinu, ali je kompromis pronađen tako što je jugoslovensko učešće u obrazovanju kontigenta sirovog opijuma bilo 22%, dok je u prihodima iznosilo 26%, s obzirom da je makedonski opijum bio kvalitetniji u pogledu sadržaja morfina.
Usled odugovlačenja sa pregovorima Konvencija o prodaji jugoslovenskog opijuma Turskoj, koja je imala čitav kartel fabrika za njegovu preradu, usvojena je u Narodnoj skupštini tek novembra 1932. Tom prilikom je bivši četnički vojvoda, a tada aktuelni narodni poslanik i duvanski magnat Vasilije Trbić podsetio da su Kina, Japan i Egipat bili protiv međunarodnih ograničenja, sugerišući time vladi istupanje iz Ženevske konvencije.
Dr Dragutin Kostić je na istom mestu izneo ideju da se i makedonski opijum poput turskog izvozi na Istok kao opijum za pušenje, uz “zanimljiv” trgovački rezon: “To, gospodo, ne znači da mi hoćemo našim opijumom ceo svet da otrujemo, već da samo želimo da ga naviknemo na njega!” Nedugo zatim, utvrđen je ključ za participiranje Jugoslavije u izvozu opijuma za pušenje na Daleki Istok, koji je iznosio 14:86 u korist turskih izvoznika.
Nije slučajno što su najžešće kritike ovakvog sporazuma stizale baš iz jugoslovenskog Senata. Pomenuti senator i trgovac Hadži Ristić je u svojim vatrenim govorima ponavljao kako je time naneta velika šteta proizvođačima u Vardarskoj banovini, te da je realno učešće Jugoslavije u zajedničkoj proizvodnji trebalo da bude 39%, imajući u vidu kvalitet opijuma. On je posebno bio iritiran basnoslovnim profitom švajcarskog industrijalca Hofmana Laroša koji je ostvario na preparatima spravljanim na bazi morfina.
Bez obzira na ove kritike, jugoslovensko-turska saradnja je krenula. U sastav mešovitog carigradskog Centralnog biroa za opijum ušla su dva turska i jedan jugoslovenski delegat, zbog čega je i tim povodom izražena sumnja u nepristrasnost budućih odluka. Osim toga, Turska je bila jedna od 14 zemalja koje nisu ratifikovale Ženevsku konvenciju pa bi i u tom faktu trebalo tražiti motive njenog ulaska u kooperaciju sa Jugoslavijom.
Početak rada Centralnog biroa tempiran je za januar 1934. kada se očekivao nagli skok cene opijuma. U međuvremenu, Turska je pod pritiskom nekoliko moćnih trgovaca i političara neoprezno izvezla sve stare zalihe, ali se ispostavilo da će upravo one biti na tržištu glavna konkurencija zvaničnom jugoslovensko-turskom opijumu! Ovaj propust ipak nije puno umanjio zajedničku zaradu koja je trebalo da bude iskorišćena za otkup nove berbe. Umesto toga, PRIZAD je makedonske proizvođače ponovo prepustio ljudima iz solunske kompanije Šaloma koji su opijum otkupljivali 70% ispod tržišne cene.
Podređeni položaj Jugoslavije u odnosu na Tursku, u kojoj su se nalazile sve fabrike za preradu opijuma, jugoslovensko Ministarstvo trgovine i industrije je rešilo da popravi avgusta 1935. odobrivši podizanje fabrike za proizvodnju derivata opijuma kraj puta Skoplje-Veles. Ono što je iznenadilo stručnu javnost, bilo je to da je dozvolu dobilo preduzeće iz Galičnika koje se do tada bavilo proizvodnjom mlečnih proizvoda. Braća Ognjanović, vlasnici firme sa jakim političkim vezama, postala su legalni proizvođači opojnih droga, uključujući kokain i preparate od indijske konoplje, iako to nisu bili derivati opijuma. Uzaludni su bili protesti Hemijskog društva Kraljevine Jugoslavije što se takav posao poverava nestručnim ljudima, jer je već sredinom oktobra 1936. skopski mitropolit osveštao novu fabriku čiji je kapacitet iznosio 35 tona sirovog opijuma, ili polovinu celokupne jugoslovenske godišnje produkcije.
Bugarski opijum i VMRO
Kao što sam nagovestio na početku ovog teksta, opijumsko pitanje je bilo podjednako intrigantno i sa druge strane porozne jugoslovensko-bugarske granice. S obzirom da je VMRO sve do 1934. bio svojevrsna paradržavna tvorevina koja je na svom „budžetu“ imala hiljade ljudi, pomenuti francuski novinar i istraživač Alber Londr je zaključio kako je mehanizam finansiranja bio u neraskidivoj vezi sa krijumčarenjem droge i duvana.
Bugarska je označena kao centar krijumčarenja opijuma u izveštaju direktora Centralnog informacionog biroa za droge Rusel-paše što je bilo povod za seriju tekstova u jugoslovenskoj štampi kojima se likovalo nad oficijelnim razotkrivanjem „javne tajne“ – da je profitom od bugarskog opijuma finansirana kupovina oružja za VMRO, što je svojevremeno preneo i dopisnik New York Times-a iz Sofije. Štaviše, na udaru javnosti našli su se srpski političari koji su održavali veze sa čelnicima VMRO, među kojima je bilo nekoliko zvučnih imena sa juga.
Inače, u Bugarskoj je radilo devet ilegalnih fabrika droge od kojih je najveća bila smeštena u Radomiru i bila vlasništvo Metodija Lazova. Za svega dva meseca od osnivanja (1932) ova fabrika prozaičnog naziva Balkanska proizvođačka kompanija je proizvela tonu i po heroina koji je potom u koferima švercovan preko najvećih evropskih luka u SAD. Otuda i pojačano interesovanje vodećih američkih listova za makedonsku gerilu i trgovinu opijatima. Plasiranjem sintagme „balkanska Kolumbija“, koja se odnosila na opijumsku zonu Vardarske i Pirinske Makedonije, američki dopisnici sa Balkana su skretali pažnju ravnodušnih evropskih zvaničnika na eskalaciju problema koji se itekako ticao Evrope.
Više o ovoj temi i korišćenim izvorima u:
Vladan Jovanović, „Makedonski opijum: o finansijskim i političkim razmerama fenomena (1918-1941)“, Godišnjak za društvenu istoriju, XVI/3, Beograd 2009, str. 69-79.
Peščanik.net, 30.06.2013.
MAKEDONIJA
