Uz pitanje ko je bio Rade Neimar upravo imamo još jednu aktuelnu nepoznanicu: čija je firma Rade neimar d.o.o? Ili možda to i nije baš nepoznanica, jer kako saznaje Kurir – građevinska kompanija Rade neimar d.o.o, iza koje stoji Srpska pravoslavna crkva, odnosno Eparhija raško-prizrenska i episkop Artemije, osnovana je bez znanja crkve i, kako je utvrđeno, u obnovi svetinja na Kosovu poslovala je nezakonito (26.08.2008). U svakom slučaju ova misterija će se uskoro, verujemo, svakako razrešiti.

Pa da se vratimo lepšoj prošlosti. Dakle, ko to beše neimaru Rade? Najkraće, u pitanju je, kako čitamo u rečniku Narodne književnosti (R. Pešić i N. Milošević-Đorđević), “stajaće ime u epskim pesmama za vešta graditelja kakvog manastira ili grada (Ravanice, Skadra)”. Tu se još dopušta i mogućnost da bi to moglo biti i istorijsko sećanje, zapamćeno u narodnoj pesmi, na graditelja Ljubostinje. A crkvu ovog manastira – zadužbinu kneginje Milice – gradio je, kako to svedoči na pragu unutrašnjeg portala crkve uklesano ime, protomaistor Borovik Rade (natpis je nešto istrven). Ne zna se da li je bio samo graditelj crkve ili je njegovo delo takođe plitko reljefna dekoracija sastavljena od prepleta i biljnih ornamenata. Ljubostinjska crkva verovatno nije jedina koju je Borović sagradio. Ona pripada velikoj grupi stilski jasno određenih arhitektonskih spomenika u moravskoj Srbiji iz poslednje četvrtine XIV i prve polovine XV veka (poznatoj Moravskoj školi). Za narodnog pevača Rade neimar je graditelj i manastira Ravanice (a zna se da nije bio); otuda, valjda, što je kao grobnica kneza Lazara i matica njegovog kulta Ravanica ostavila daleko snažniji trag u narodu od Miličine Ljubostinje.

Poreklo Rada Borovića nije poznato; po imenu i prezimenu zaključuje se da je iz Zahumlja (Humske zemlje, u srednjem veku naziv oblasti između Neretve i dubrovačke međe) ili Zete, odakle su u Srbiju pristizali vrsni zidari i kamenoresci. Dovodi se u vezu sa porodicom Boroja Radojevića iz Dubrovnika, poreklom iz Bara.

Iako reči protomajstor i majstor (od srednjelatinskog magister, pa moistor, majstor) i danas žive u našem savremenom jeziku, uz ime slavnog graditelja veoma rano probio se turcizam neimar. Tačnije, u pitanju je balkanski turcizam arapskog porekla (mimar); arapsku reč (mi’mar)preuzeli su Turci, a potom je prihvaćena u srpskom, zabeležena kao »majmar,majmor,meimar,naimar,neimaru značenju graditelj, arhitekta.”

A put u epiku svih balkanskih naroda trebalo bi da je vodio, pretpostavlja S. Gacović, preko makedo-rumunskog izraza majmare. Pa se tako u lirskim narodnim pesmama (manje u narodnim pripovetkama i zagonetkama) “kod Grka, Makedorumuna, Srba, Muslimana, Hrvata, Bugara i Albanaca, pored ostalog pominju lična imena graditelja i njihove titule, kao npr. Manojlo majmare, Giani maimarlu, Rajko majmarin, naimar Davor, neimar Rade, neimar Marko, neimar Đura, neimar Mitra”.

U današnjem jeziku reč neimar,uzgraditelj,arhitekta, građevinski inženjer,znači i glavni majstor, starešina majstora koji rukovodi gradnjom, zidanjem, zidar, građevinar,patvorac, stvaralac (“umetnici moraju biti neimari duše”).

I ova tuđica ima, kao i obično, svoje izvedenice: neimarka(žena neimar, kao i vrsta ptice koja se ističe umešnošću građenja svojih kućica od šiblja),neimarstvo(“prava strast bili su mu matematika i neimarstvo”), neimarski,neimariti(“Gospodin Dorit… je imao čime da zaposli duh neimareći svoj zamak”). Zabeležena su i prezimena Neimarević,odnosnoNeimarović.

I jedan masonski časopis (pokrenut u Beogradu 1914. godine) “namenjen obaveštavanju šire javnosti o ciljevima i organizaciji slobodnog zidarstva” nosi naziv Neimar.Tako se naziva i jedan lep kraj Beograda, a imamo i Ulicu Rada Neimara.

Republika, 474-475, 1-30.04.2010.

Peščanik.net, 12.04.2010.