Čovek čije ime odbijam da upotrebljavam bio je idealni evropski građanin, premda je građanin zemlje koja nije članica EZ: školovan, uspešan biznismen koji je zarađivao internetskom prodajom, takoreći samoodrživ (self-sustainable), ekolog, društveno uklopljen, posebno u forumima igrača poznate internetske igre, uspešan autor na drugome (globalnom) jeziku, teoretičar sa usvojenim žargonom, fizički pripremljen i lepši od monaškoga princa, sa pametnom upotrebom granične farmaceutike, zainteresovan za modne trendove, posebno u vojnim i paravojnim uniformama: udavače iz Slovenije, Slovačke i Srbije, njegove tri omiljene zemlje, morale su virtualno uzdisati i masovno se javljati na njegove pozive, da ih je (ako ih je) bilo. Mogao bi se, bez većih teškoća, sastaviti spisak mentora na evropskim i američkim univerzitetima koji bi prihvatili da vode njegovu doktorsku disertaciju o kritici frankfurtske škole i mogućnosti upotrebe lakanovske teorije u dekonstrukciji pisanja Hane Arent o banalnosti zločina, odnosno koji bi videli izazovnost u njegovim stavovima. Samo da nije poubijao omladinu njemu trenutno neodgovarajuće političke stranke, i srušio glavne upravne zgrade u prestonici! Groteskno? Ni najmanje: voditelji njegovih omiljenih stranaka u inostranstvu su upravo potvrdili tvrdu realnost groteske, jedan, holandski, ograđujući se, jer postupak u ovome trenutku ne koristi globalnom anti-islamskome pokretu (inače bi, u drugoj prilici i boljim sredstvima), drugi, slovenački, optužujući odmah svoje lokalne protivnike za zaveru protiv svega nacionalnog, staru najmanje dvadeset godina: pojam “nacionalno” je time toliko zloupotrebljen, da je pitanje može li se još upotrebljavati. Drugačiji postupak, drugačiji trenutak, i postupak zločinca bi dakle bio opravdan – a uostalom uvek jeste, jer su grehovi liberalnih mekušaca večni, i uvek isti: protiv bilo kojeg istrebljenja.

Ceo paket, koji se polako odvija pred našim očima, govori o tome da je groteskna farsa gotova, i da je najavljen početak smrtno ozbiljne istorije. Za desetak godina (dodajte po volji deceniju više ili manje, dakle možda sutra), kada budete sedeli, držeći se za ruke i drhteći od straha u zatamnjenim sobama, čekajući da posebna policija pokuca na vaša vrata, premda ste uklonili nezgodna imena sa njih (i sa poštanskog sandučeta), dok po ulicama podmladak jedine stranke peva koračnicu posvećenu norveškome heroju, setite se kako groteskno je izgledalo na početku.

Što se odnosa reči i dela tiče, urađeno je logično: prvo reči, opis, objašnjenje, kontekst, pa onda dela. Pokopana i blažena, naša učenja o arbitrarnosti autorstva. Sprega je mogla biti spasonosno rastavljena, zločin je mogao biti sprečen, da je neka služba (ili stručno opremljen pojedinac) odmah po postavljanju pročitala 1500 strana na Internetu, razumela poruke i dekodirala neophodne pojedinosti: drugim rečima, da se Internet uzima ozbiljno, a još ozbiljnije brzina koju zahteva, za kompjuterom i u realnome životu. To bi značilo neophodnost da policije zaposle ili kao deo profesionalnih mogućnosti od nekih svojih ljudi zahtevaju veštinu brzoga čitanja: sa petnaest čitača bi se tekst razumeo za četvrt sata. To bi značilo i da brzi čitači izvan državnog aparata budu savesni građani, a da neodgovorna, nepismena i neartikulisana brbljivost ne bude glavna i daleko najveća osobina internetskog sporazumevanja – tu smo već blizu utopiji. Sve to, na mnogo gori način, urediće ona nova vlast na istorijskom horizontu: budimo sigurni da će, posle faze plaćanja Interneta, sprovesti ograničenje, i konačno ukidanje Interneta za druge: neće, valjda, dozvoliti da se islamisti služe njime? U našem svetu, ostaje pitanje kako je tekst ubice sa najavom mogao stajati u virtualnom oblačku bar tri sata, neprimećen i nepročitan. Nije li u Sloveniji suđeno pojedincu koji je na Internetu “pretio” američkome predsedniku?

Među rečima koje skidaju glave nalaze se i one koje se odnose na zemlje, društvena uređenja i političke prakse. Među omiljenim državama, najviše stoje Slovenija i Srbija, kao evropski uzori pravilnog postupanja prema Romima, muslimanima, i prema užasu multikulturnosti – Srbija herojski, Slovenija sistemski. Sa iskustvom državljanstva u obe pomenute države, mogu samo da potvrdim. Pravo pitanje, koje delim sa svim sugrađanima sveta je, međutim, imam li još prava na zabrinutost. EZ, premda je svojim ustavom obavezana, nije sprovodila niti sprovodi preventivnu antifašističku politiku; kandidatske države nisu ni obavezne. Tekst nikada nema samo jedno značenje: može li se iz toga izvući pouka, iz teksta zločinca, da je brljiva i zaboravna tolerancija netolerantnosti odgovorna koliko i aktivna podrška? Još nešto izlazi iz toga teksta – zločinac nije norveški, on je naš, evropski i globalni, svi smo odgovorni za ono što je uradio: Internet nema granica, svi čitaju engleski. Kada bi antifašistička straža funkcionisala u glavama građana sveta, neko bi korisno upotrebio ona tri kobna sata. Takva vrsta kontrole Interneta bila bi bolja od institucionalne, jer bi zavisila od stepena građanske svesti.

U širem poredbeno-istorijskome kontekstu, sličan autor, čije je ime doživelo pravičnu i zasluženu upotrebu – kvisling – i iz istoga kraja, takođe tvorac kvazi-filozofskoga teksta od preko 1500 strana, kojim je propovedao svoj pravac mišljenja i vladanja, “universizam”, dočekao je smrtnu kaznu. U to doba, neposredno posle drugog svetskog rata, drugačija kazna nije bila mogućna. Novome zločincu u Norveškoj sve je išlo lakše, naročito objavljivanje, a ići će mu lakše i ubuduće. Pametan sistem će zabraniti svaki kontakt sa javnošću, njegova psihička nestabilnost, ako je ustanove, zatvoritće ga za duže vremena i verovatno još sigurnije. Institucija će verovatno uraditi svoje na rehabilitaciji osobe, i na sistematskome zaboravljanju njegovih ideja i odgovarajućih tekstova. Ljudsko pravo na informisanje i komunikaciju bi mu moralo biti suženo do granica zakonskih mogućnosti. U svakome slučaju, biće zdrav, negovan, lečen, hranjen, zbrinut: bar neće biti materijal za mučenika.

Izvan svega toga, izvan logike dobro uređenoga društva, kome se samo može poželeti da policajci i ubuduće ne nose oružje, izvan logike širenja mera protiv stranaca, koju danas opravdavaju vođe država, tako da ih internetski frikovi i ulični batinaši mogu citirati, a oni dobijati izbore, ostaje sudbinsko pitanje: koliko smo sposobni za građansku odbranu od fašizma? Termin nije istorijski ni pojmovno potpuno opravdan – možda bi bolji bio nacizam – ali ima nesumnjivu prednost u prepoznavnosti, koja je sasvim dovoljno kontekstualizovana. Dosadašnje vaspitanje, školovanje i komunikacijska priučenost nisu dali rezultate na koje se u novom antifašizmu možemo osloniti. Ostaje možda još nesistemsko i često nepredvidljivo delovanje kulture, kamo i inače bežimo čim zagusti, bar da nađemo nove reči za dela koja nas proganjaju.

Peščanik.net, 28.07.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.