Spomenik u Jasenovcu, foto: Neda Radulović-Viswanatha
Spomenik u Jasenovcu, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Da li je logor u Jasenovcu uopšte postojao, pošto je „Dara iz Jasenovca“ ispala iz trke za Oscara? Pitanje nije logično, je l da? I sama pogodbena gramatika mu je sumnjiva. U kondicionalnim rečenicama obično se kaže – ako se ispuni uslov A, dogodiće se posledica B. Okolnost A: „Dara iz Jasenovca“ ispala je iz takmičenja – dogodila se, ali nije izvesno da je nastupila posledica B: Jasenovac se briše iz istorije. Sve zajedno, kada se ovako poređa, očigledno je besmisleno. A ipak, već par dana reditelj filma i državni funkcioneri uz pomoć nekih istoričara hoće da nas uvere da je baš to na stvari: pošto je film ostao bez Oscara, više nam niko neće verovati da se Jasenovac zaista dogodio, objašnjavaju oni.

Pođimo od onoga što se vidi golim okom. Logor u Jasenovcu je istorijska činjenica. Da „Dara iz Jasenovca“ nikada nije snimljena (pustimo sad Oscara), to ne bi ništa promenilo u statusu te činjenice. Samo se u uvrnutim mozgovima činjenice overavaju fikcijom. Čitava sa mnogo pažnje i resursa iskonstruisana afera oko filma, koji ovde, uzgred, praktično još niko nije video (a oni retki koji su ga videli vrlo su uzdržani u svojim javnim ocenama filma), vrti se oko te neverovatne zamene: tek pošto je snimljen film, može se govoriti o Jasenovcu. I još: nagrada za film bila bi konačna potvrda istine o jasenovačkom logoru.

To su idiotski izvodi iz novoradikalskih propagandnih premisa. Za novoradikale činjenice su nebitne. One ne obavezuju. Ako ih i ne odbacuju sasvim i ne zamenjuju golim lažima, novoradikali ih vide samo kao podesni materijal za oblikovanje stvarnosti po njihovoj sebičnoj meri. Tako je i istina o Jasenovcu iz ugla novoradikala manje važna od filma o Jasenovcu. Iskreno bih voleo da film ispadne dobar. Ali, što se domaće propagande koja ga prati tiče, važi sve ono što su strani kritičari zamerili filmu. Istina o Jasenovcu tek je instrument: njome se želi ulepšati, ako ne baš i sasvim promeniti rugobno zločinačko lice domaćih aktera u ratovima iz devedesetih.

Jeste, isti ti akteri danas su (opet) na vlasti u Srbiji. I nikako da shvate: činjenice su činjenice. Imamo istinu o istrebljenju u Jasenovcu i istinu o ratovima i zločinima iz devedesetih. Prva ne menja ništa na potonjoj. Kao što ni potonja ne može uticati na prvu. Ali, da ponovimo, novoradikali imaju revolucinarno shvatanje istine i činjenica. Sve to može da se menja, dovodi u vezu i prilagođava njihovim potrebama. Jednom kada zaposednu mesta za overavanje istine, može se čak učiniti i da su u pravu: iz dana u dan gledamo kako oblikuju slike života u Srbiji mimo realnosti. Jaz između stvarnosti i propagandnog privida ovde je postao nepremostiv.

Međutim, kada iskorače iz sveta koji drže pod apsolutnom kontrolom, novoradikali se nađu u čudu i krenu da zapomažu kao deca: Vidi, lažu. Vidi, to je neprijateljska i nefer propaganda. Vidi, rade nam sve isto što i mi radimo onima koji su slabiji od nas. Drugim rečima, nemoćni su i slepi da svet vide mimo svoje mere. Kada im stvari nisu po volji, oni za to optužuju neprijateljsku propagandu. „Neprijatelj“ laže jer i mi lažemo, rezonuju oni. U svemu tome, gnusno je što su u koloplet svojih laži uvukli istinu o žrtvama iz 2. svetskog rata. Ne odbija „svet“ da prizna i prihvati istinu o stradanjima Srba u 2. svetskom ratu; svet odbija da prizna i prihvati laž, to jest prevarne pokušaje novoradikala da se predstave drugačijima nego što jesu pod krinkom te istine.

***

Ima već tri dana kako se u američkom senatu sudi Trumpu. Iako više nije predsednik, Trumpa hoće da skinu sa mesta predsednika senatori iz redova demokrata. Donji dom kongresa već je opozvao Trumpa. Izvesno je da će republikanci sprečiti da to uradi i senat. Na jednostavno pitanje, zašto demokrate skidaju s vlasti sada već bivšeg predsednika, odgovor je takođe jednostavan: ako bi bio opozvan, makar i naknadno, Trump više ne bi mogao da se kandiduje za predsednike Sjedinjenih Država. Sedamdeset četiri miliona Trumpovih glasova na netom održanim izborima visi kao pretnja nad demokratskim kandidatom, ko god to da bude, na narednim predsedničkim izborima.

Sedamdeset četiri miliona Trumpovih glasova takođe čine i dragoceno nasleđe koga republikanci naprosto neće da se odreknu iako to znači da će još čitavu deceniju biti izloženi njegovim hirovitim ucenama. Senka Trumpa se tako i dalje moćno nadvija nad američkom politikom, iako je on sam, barem za sada, skrajnut. Trumpov uticaj mimo samoga Trumpa inače demonstrira moć privida u politici i javnom prostoru uopšte. Na tu moć reaguje i od nje se brani kako ko ume. Demokrate koriste institucionalnu moć ustava i zakona, polazeći od činjenica o Trumpovoj umešanosti u nasilje ispred zgrade kongresa i u njoj. Ako uspeju, što nije verovatno, bila bi to moćna poruka: trijumf istine nad lažju.

Neki drugi pak biraju da se protiv Trumpa bore na njegovom terenu, u svetu fikcije. U januaru ove godine pokrenuta je peticija da se iz čuvenog blockbustera „Home Alone 2: Lost in New York“ iz 1992. iseče scena sa Trumpom. Reditelj filma Chris Columbus priznao je da ih je Trump tada, pre tri decenije, ucenio: ako hoćete da snimate u mom hotelu (Plaza Hotel), ne samo da morate da platite nego i ja hoću da se pojavim u filmu, uslovio ih je. Nije stvar samo u tome što su producenti pristali na ucenu; luđe od toga je to što su na probnim projekcijama filma gledaoci reagovali klicanjem na Trumpov izlazak pred kamere. Hoću da kažem: Trump nije došao niotkuda.

On je dugo krčio svoj put do pobede na izborima (nešto o Trumpovom dugom jahanju na talasu mržnje može se videti i u izvanrednom dokumentarnom filmu o dvojici američkih novinara „Breslin and Hamill: Deadline Artists“ iz 2018) i na tom putu imao je strasne sledbenike. Posle poraza, jednom praktično magijskom intervencijom, isecanjem jednog filmskog kadra, Trump se ne želi izbrisati samo iz popularnog filma, on se hoće ukloniti i iz neprijatnog sećanja na učešće „običnih“ ljudi u njegovom ipak neverovatnom političkom usponu. Ako ga možemo izbrisati iz filma, možda bismo njegove četiri predsedničke godine mogli izbrisati iz stvarnosti, kao da razmišljaju peticionari.

***

Propagandni pokušaji sa „Darom iz Jasenovca“ na tragu su pomenute peticije. Filmom se hoće izbrisati sećanje na zločinačke devedesete. Reč je o pranju savesti tekućeg režima. O sticanju prava na novi početak, takozvani nulti čas, bez tereta zločinačke prošlosti. Kada sve to znamo, evo šta je pitanje: ko je više ugrozio sećanje na žrtve iz 2. svetskog rata i poštovanje za njih – američki kritičari samoga filma ili domaći režim koji je platio da se taj film snimi iz sasvim sebičnih propagandnih interesa?

Peščanik.net, 12.02.2021.

JASENOVAC

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)