Boraviti u Grčkoj dok se u Sloveniji stvara narodni otpor prema ni demokratski izabranoj, ni razumno opredeljenoj vlasti, izgleda kao nezaslužena nagrada: u jednoj od mnogih poruka za organizovanje otpora koje svakodnevno dobijam, neko objašnjava da otpor u Grčkoj ne uspeva jer ga domaći mislioci “ne premišljaju”: ma premišljaju ga, ali niko ne čita grčki, kao što niko ne čita ni slovenački, i umesto provincijalne nadutosti, mogli bismo možda obaviti osnovni posao čitanja, prevođenja, ukratko znanja. Primer: Leonida Hadziprodromidis, autor jedne od najboljih knjiga o raspadu Jugoslavije, nedavno je objavio moćno ubedljivu kritiku pet-šest Žižekovih dela prevedenih na grčki, u Athen’s Review of Books (na grčkom), sa velikim odjekom u domaćim medijima; slovenački mediji su registrovali samo još jedan trijumfalni Žižekov nastup u Atini. Leonida misli da je osnovni problem Syrize to što nema ozbiljan program, i što vođe i predstavnici nemaju dovoljno znanja. Što se tiče slovenačkog otpora, smatra da upravo neočekivanost i inovativnost mogu da donesu rezultate. Posle noćne debate sa Leonidom, očekivano, počinje strašna oluja. U naredno, kristalno čisto jutro, putujemo u Tebe.

Tebe (po današnjem izgovoru Tive) su jedan od najživljih gradova Grčke: jutarnji metež se može porediti samo sa metropolama; čuju se razni jezici, vrlo često pandžabi, kojim govore Pakistanci. U Tebama je i jedna od najvećih gradskih populacija Roma u Grčkoj. Druga, jesenja, sveže zelena trava je pokrila grobove “Ojdipove dece” – to je gradski park; ceo grad je izgrađen na antičkom gradu, i nema načina da ga ponovo vidimo. Pre nekoliko godina je firma Hewlett-Packard ponudila ogromnu sumu gradu, da se naprave temeljna iskopavanja. Ona bi bila značajna jer se pod Tebama izvesno nalaze palate, svetilišta, arhivi pisani Linearom B – jedan deo je i nađen. No, grad nije pristao. Onakav kakav je danas, ružan, improvizovan, sa ponekom otkrivenom ruševinom, grad možda još jače udara u glavu svakoga ko je čitao Ajshilove, Sofoklove i Euripidove tebanske tragedije. Tebanskih sedam vrata, koja su napadali sedmorica junaka, mogu se naći u gradu, ponekad kao okrečeni stub ugrađen u mizernu kućicu. “Ojdipova česma”, nekada slabo oslikana betonska grozota, danas je diskretniji arhitektonski kompleks. No ništa kao kraljevske, nedemokratske Tebe nije atinskim građanima, odnosno pozorišnoj publici, davalo bolje primere konstrukcije i dekonstrukcije građanskog (muškog) identiteta: dogodilo se u Tebama, pripada svetu mita i sjaja, a odnosi se na nas. Kada sam u Atini, radim i istražujem, kada sam u Tebama, dajem naslove svojim knjigama. Dok manje srećni od mene završavaju poslove po tebanskim sudovima, arheološkoj i katastarskoj upravi, ja biram lokal da se ugnezdim. Kafana od prošle godine je zatvorena, ostaje jedan od dva restorana-taverni na glavnoj pešačkoj ulici. Sve je završeno ranije, ostaje vremena za ručak. I tu se pojavljuje on – šef. Mlad je, mali, ljubak, ugodnoga glasa. Ima preciznu ideju kako sastaviti skroman obrok za dvoje. I onda, čudo: svaki sastojak ove siromaške hrane je savršen, priprema prevazilazi najviše standarde. Jela su uobičajena i domaća, ali svako ima notu koja odaje vrhunskog majstora-šefa, koji i služi. Sa ponosom ističe da on vodi tavernu (tačan naziv lokala je “prodavnica mezeluka”) pre podne. Samo jedno pravo jelo, po njegovoj preporuci, ostalo su salate i dodaci: to je “saganaki” sa rakovima, “na belo”. Smela kombinacija pečenog sira i rakova dopunjena je safranom zbog boje, pehtranom, i zvezdastim anisom. Takve kombinacije začina mogao se dosetiti samo kuvarski genije. Živimo u opsesivno pop-kulinarsko doba: sem kanala sa receptima najantipatičnijih tipova i najnespretnijih kuvarica iz beloga sveta, i sve lokalne televizije su poplavljene samoproglašenim “šefovima”. Ništa novo, od antičkoga helenističkoga doba se u urbanoj kulturi pojavljuje novo lice, kuvarski umetnik, “šef”, koji zadovoljava razmaženost moćnika i bogataša u gradovima, a i pozorišnu publiku, kao omiljeni komični lik. Taj danas nedostaje – zato je moj omiljeni kuvar “švedski šef” iz Mapeta…

Tebanski šef koji je pokazao pravu virtuoznost se razotkriva – drugih gostiju i nema. “Pretpostavljam da vidite da nisam odavde”, kaže on uz osmeh. Nismo ni mi, odgovaramo. “Ja sam Albanac”, kaže, “iz Valone” (danas Vlore, na jugu Albanije). Školovao se u socijalističkoj školi, tačno zna gde se nalazi Ljubljana, i koji su susedi Slovenije. Ima porodicu, dvoje starije dece je u školi, treće je još malo. Prepoznajemo tipsku priču: mali Albanci, bolje motivirani od svojih grčkih parnjaka, obično vode po uspehu u osnovnim školama. Malo-malo, pa u medije dođu novosti o rasističkom incidentu koji su izazvali roditelji, jer je neki mali Albanac izabran da, recimo, recituje patriotsku pesmu na školskoj priredbi… Šefovi roditelji su se možda još bojali da pred starijim Grcima govore albanski, jer bi ih oni razumeli: on se više ne boji staraca i starica sa zabranjenim poreklom. Boji se jedino nove grčke omladine – vrlo specifične grčke omladine. Reč je o Zlatnoj zori, neonacističkoj partiji, koja je ušla i u parlament. Svetski mediji vole da obaveštavaju o njima, većina voli da ih mrzi. Grčki zlatozorci mlate slučajno odabrane ne-Grke na ulicama, vode slabašne starce i starice do banaka, donose im stvari iz samousluge, obećavaju nezaposlenima, samo “čistim Grcima” posao, hoće da daju krv samo za Grke, što bolnice zasada odbijaju, rado se kreću u grupama, sa bakljama, u paramilitarnim kostimima, urlaju i usklađeno mašu tetoviranim rukama; no posebno vole da pretuku pažljivo izabranog vlasnika i još unište sav posao uspešnom negrčkom preduzetniku: tebanski šef dobro zna koga treba da se boji. Upravo je zakazan veliki protestni skup 15. decembra u Atini – tiha šetnja od parlamenta do Akropolja. Peticiju evropskog društva za borbu protiv rasizma (EGAM) potpisalo je mnogo slavnih, i u njoj se zahteva direktna akcija za izbacivanje neonacističkih poslanika (okarakterisanih kao gangsteri u tekstu), iz grčkog parlamenta; proces izbacivanja zlatozorske poslanice iz Evropskog saveta je već počeo. Neke partije su odmah prihvatile akciju, kao Syriza i PASOK: u javnim raspravama, javljaju se uobičajeni mudraci koji bi prekršaje i zločine istraživali i kažnjavali pojedinačno, bez veze sa partijom čiji su ih članovi počinili. To je ključna greška, koja se može uskoro osvetiti svima, ne samo Grcima. Još je besmislenije razmišljati o društvenim uslovima koji dovode do glasanja za ovakve partije: njihovim ukidanjem se društvene okolnosti obespravljenih i deprivilegovanih poboljšavaju, lakše je razmišljati o obuhvatnim merama, javni govor nije kontaminiran. Društvo koje želi da se reši krize ne sme dozvoliti nikakvo unutarnje komuniciranje sa takvim grupama i partijama, jer ugrožavaju ljudska prava. Oni nisu nikakav simptom nečega drugog, već zlo namenjeno uništavanju osetljivog tkiva društva – svakog društva. Posebno samoniklih, maštovitih, svakome društvu dragocenih ljudi, kao što je naš tebanski šef.

Peščanik.net, 06.12.2012.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)