Seksizam sa predumišljajem

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

1.

U stripu objavljenom na sajtu Sinfest 9. oktobra 2011. vidimo glavnu junakinju u nekoj vrsti matriksa, s time da se oko nje umesto brojki ređaju reči i fraze koje devojčicama, devojkama i ženama obeležavaju život. Lolita, princeza, sponzoruša, šminka, da li si dobra u krevetu?, peri čisti kuvaj, i tako dalje. Junakinja zbunjeno izlazi iz kuće i shvata da se to nalazi svuda. Prilazi joj osoba na motoru i kaže joj da je to patrijarhat i da on prožima celokupno društvo. Osoba na motoru joj dalje objašnjava da većina ljudi jednostavno ne primećuje patrijarhat, da su previše uronjeni u njega i da su samim time njegovi saučesnici. Junakinja zabrinuto pita da li je i ona bila, odnosno jeste, njegova saučesnica. „Svi jesu, ali ti si sada budna“, kaže joj osoba na motoru. Šta to znači za našu junakinju?

2.

Zahvaljujući slučaju bivšeg ministra Gašića, seksizam je postao veoma interesantan srpskoj javnosti. Čak smo imali prilike da vidimo vladajuću većinu kako napušta skupštinsko zasedanje rezignirana zbog, navodno, seksističkog tvita jednog poslanika. A ne treba pominjati u koliko tekstova je tema bio slučaj bivšeg ministra ili seksizam sam po sebi. Jedan takav tekst objavljen je u Nedeljniku od 11. februara. Tekst „Seksisti u našim redovima“1 nudi izjave, kako kažu, „političarki i političara, novinarki i novinara, profesorki i profesora“.

Sanda Rašković Ivić, liderka Demokratske stranke Srbije, tvrdi kako se tolerisanjem seksizma vređa ljudsko dostojanstvo, Slavica Đukić Dejanović, direktorka bolnice „Laza Lazarević“, zaključuje da je Srbija „istinski veliko mačo društvo“, dok Zorani Mihajlović, potpredsednici Vlade, smeta tretiranje žena kao objekata u medijima. Sa njihovim stavovima se slažu i Miloš Đajić, predsednik Upravnog odbora Centra modernih veština i Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka. Međutim, najveći prostor u tekstu dat je novinaru Nedeljnika Draži Petroviću.

U prvom delu teksta Petrović se osvrnuo na situaciju u kojoj je on sam bio prozvan za seksizam. Po njemu, feministkinje su ga napale jer nisu razumele tekst, koji naravno uopšte nije seksistički. Ta on je samo prokomentarisao noge autorke Danasa, ali jedino zato što ih je ona stavila u prvi plan, pri tome „misleći na njenu sliku iznad kolumne“. Da li je ona sama izabrala tu sliku ili je uredništvo odlučilo da bi takva slika bila najprimernija, Petrovića uopšte ne interesuje. Dalje u svoju odbranu prilaže činjenicu da „u tom tekstu nijedna žena koja po profesiji nije feministkinja nije primetila ništa sporno“. Kao prvo, volela bih da znam koja to firma zapošljava feministkinje, da se prijavim za posao. Kao drugo, žene kao takve nisu nužno senzibilisane po pitanju seksizma i mizoginije. I to nije ništa čudno. Žene, kao i muškarci, celog života žive u društvu koje im šalje signale da su seksizam i mizoginija prihvatljivi. Zašto očekivati od svake žene ponaosob da se osvesti, a zatim i pobuni? Zašto ne očekivati to isto i od muškaraca? Razlog je jednostavan. Na ovaj način krivica po potrebi može biti svaljena na žene. „Nisam ja kriv, žene su mi rekle da je to u redu“.

Petrović će nešto kasnije u tekstu krivicu za postojanje seksizma otvoreno svaliti na žene. „Ovo je društvo gde se preko televizija sa nacionalnom frekvencijom i estradnih strana tabloida promoviše prostitucija kao stepenik za uspeh u životu, i gde su profesionalne prostitutke medijske zvezde. Kako onda očekujete da prosečan konzument medija misli da je žena nešto u biti drugačije od seksualnog objekta?“ Eto žene, konačno ste čule! Same ste krive što se na stranicama dnevnih novina objavljuju fotografije (polu)nagih žena, same ste krive što političarke češće mogu da čuju kritiku za outfit nego za stav, same ste krive što vam na ulici dobacuju i zvižde. Petrović i ovde, kao i u slučaju autorke Danasa nije zainteresovan da dođe do suštine, već da jednostavno optuži žene. Zar se kao novinar, ako ne kao muškarac optužen za seksistički tekst, Petrović ne zapita ko odlučuje ko će se naći pred kamerama i u kakvom kontekstu? Ko je na poziciji moći, a ko je eksploatisan? Ko kosi, a ko vodu nosi?

U tekstu su se morali dotaći i slučaja Gašić. Pa kaže Petrović za Gašića: „On, duboko sam ubeđen, nije hteo da uvredi tu novinarku, jer se verovatno u okruženju u kome se on kreće takva vrsta komunikacije smatra za dobar štos“. Petrović je apsolutno u pravu, a to je kada kaže da je u Gašićevom okruženju takva vrsta komunikacije dominantna. To je tačno, a to okruženje se zove Srbija, iako bi Petrović voleo da misli kako to važi samo za prostorije Srpske napredne stranke gde se gledaju Kursadžije. Srpsko društvo je patrijarhalno, i ta vrsta komunikacije je sastavni deo paketa, bez obzira na pripadnost političkoj stranci. Naravno, veliki deo te komunikacije se dešava iza zatvorenih vrata i kada su kamere isključene, i gotovo sigurno je da najveći deo prolazi bez ikakvih pritužbi. Da li to može da bude opravdanje za bivšeg ministra? To što su njegove neprimerene šale ranije bile praćene smehom? Naravno da ne.

3.

Pitanje je naravno, šta se očekuje od osoba koje su dale seksističke izjave ili napisale seksistički tekst i ukaže im se na to? Šta se očekuje od onih koji nisu ni bili svesni u kakvom društvu žive, kao junakinja stripa sa početka ovog teksta? Da li se očekuju nekakva vešanja po banderama kako kaže Petrović, ili je izvinjenje dovoljno? Izvinjenje je svakako prvi korak. Od njih se dalje očekuje da se osveste, nalik junakinji stripa. Očekuje se da malo detaljnije pogledaju svoje okruženje, da se potrude da saslušaju pritužbe i da ih razumeju. Da prihvate da neke stvari ne znaju. Očekuje se da se prispitaju, a ne da brane seksizam u svom tekstu do poslednjeg slova. Jer zaista, i evo opet da se složim sa Petrovićem, „seksizam ne znači da je neko ološ“. Naravno da osoba ne postaje ološ nakon jedne seksističke izjave ili teksta, pa čak ni nakon dva-tri. Osoba postaje ološ kada od seksizma ne odustaje.

Peščanik.net, 18.02.2016.

________________

  1. Nejasno je ko je tačno autorka teksta. Na Nedeljnikovom sajtu piše da je autorka Zorica Marković, dok u štampanom izdanju jednostavno piše „istraživale Jovana Radovanović i Miljana Nešković“. Sasvim je moguće da stoji i jedno i drugo, to jest da su Radovanović i Nešković istraživale, odnosno prikupljale izjave, dok je Marković napisala sam tekst.