Žena drži transparent Black lives matter
New York, 9. juna 2020, foto: Al J. Thompson

Koautorka ovog teksta je Anna Case.

Pre izbijanja pandemije Covida-19 jedna druga epidemija je već harala Sjedinjenim Državama. Samo u 2018. odnela je više američkih života nego što je to dosad učinio korona virus. „Smrt iz očaja“ – samoubistvo, oboljenja jetre povezana sa alkoholom, predoziranje opijatima – u konstantnom je porastu od polovine 90-ih godina 20. veka. Od 65.000 slučajeva godišnje, koliko ih je bilo 1995, stigli smo do celih 158.000 u 2018.

Porast broja smrtnih ishoda u ovoj epidemiji gotovo isključivo je ograničen na Amerikance bez fakultetskih diploma. Dok opšta stopa smrtnosti za populaciju sa fakultetskim obrazovanjem opada, za manje obrazovane Amerikance ona raste. Očekivani životni vek za sve Amerikance opadao je od 2014. do 2017, što je prvi zabeleženi slučaj pada očekivanog životnog veka tri godine zaredom posle pandemije španskog gripa 1918-19; uz dve epidemije koje besne u isto vreme, očekivani životni vek će verovatno nastaviti da se skraćuje.

Iza podataka o smrtnosti kriju se jednako mračni ekonomski pokazatelji. Kao što smo pokazali u našoj knjizi, realne zarade američkih muškaraca bez fakultetske diplome (uz uračunatu inflaciju) smanjuju se već 50 godina. U isto vreme, dohodovna premija od fakultetskog obrazovanja porasla je na zapanjujućih 80 odsto. Pošto slabije obrazovani Amerikanci sve teže dolaze do posla, udeo muškaraca u najproduktivnijim godinama u ukupnoj radnoj snazi opada već nekoliko decenija. Učešće žena u radnoj snazi takođe je u padu od 2000. godine.

Obrazovani Amerikanci su sve udaljeniji od slabije obrazovane većine, ne samo u pogledu dohodovnih već i zdravstvenih ishoda. Bol, usamljenost i radna nesposobnost češći su u populaciji bez fakultetskih diploma.

Takva je bila situacija u Sjedinjenim Državama pre nego što je počela pandemija Covida-19. Dolazak virusa jasno je pokazao već postojeće nejednakosti.

Pandemije su kroz istoriju obično donosile više jednakosti. Najpoznatiji primer je epidemija kuge koja je u Evropi 14. veka ostavila za sobom veliki manjak radne snage i tako poboljšala pregovaračku poziciju radništva. Kasnije, u 19. veku, epidemije kolere doprinele su otkriću mehanizma prenošenja bolesti, čime je pripremljen teren za produžetak životnog veka u moderno doba, prvo u bogatim zemljama, a posle Drugog svetskog rata i u ostatku sveta. Posle dugog perioda ogromnih razlika u očekivanom životnom veku, nastupio je period velikog ujednačavanja.

Međutim, u Sjedinjenim Državama te razlike su u poslednje dve generacije ponovo u porastu, a Covid-19 će sigurno produbiti postojeći jaz u dohotku i zdravlju. Efekti virusa su stratifikovani prema nivou obrazovanja, jer ljudi sa višim kvalifikacijama verovatnije mogu nastaviti da rade i zarađuju od kuće. Ako ne pripadaju krugu visokoobrazovanih radnika u zdravstvu ili drugim sektorima koji su na prvoj liniji odbrane, mogu ostati kod kuće, opustiti se i gledati kako im rast berzanskih indeksa uvećava vrednost penzija.

S druge strane, dve trećine radnika bez fakultetskog obrazovanja pripada ili grupi neesencijalnih zanimanja, što ih izlaže riziku da ostanu bez posla, ili grupi esencijalnih zanimanja, u kom slučaju rizikuju infekciju. Dok fakultetski obrazovani uglavnom mogu sačuvati i bogatstvo i zdravlje, slabije obrazovani će morati da rizikuju ili jedno ili drugo.

Otuda se jaz u dohotku i životnom veku na koji trend smrti iz očaja ukazuje dodatno produbljuje. Slabije obrazovani belci podneli su najteži udar epidemije beznađa, dok afroamerička i latinoamerička populacija imaju disproporcionalo veliki broj žrtava u sadašnjoj pandemiji. To je dovelo do obrtanja prethodnog trenda ujednačavanja očekivanog životnog veka za crnu i belu populaciju.

Više je razloga koji proizvode takve disparitete i oni mogu uključivati stambenu segregaciju, manjak životnog prostora i organizaciju javnog prevoza. To su faktori koji su naročito snažno delovali u Njujorku, dok su u nekim drugim mestima bili manje izraženi. U Nju džersiju, na primer, disproporcionalno visoka stopa smrtnosti za afroameričku i latinoameričku populaciju nije primećena.

Preskupi sistem zdravstvene zaštite u Americi pojačava efekte pandemije. Mnogi od desetina miliona Amerikanaca koji su ovog proleća ostali bez posla izgubili su i zdravstveno osiguranje koje plaća poslodavac, a mnogi nemaju nikakvu alternativu.

Tretman se ne uskraćuje nikome ko ima simptome infekcije, ali zaraženi koji nemaju osiguranje verovatno ga neće ni tražili. U trenutku pisanja ovog članka, u Americi je već umrlo najmanje 113.000 ljudi i više od 200.000 je hospitalizovano. Mnogi od njih neće moći da pokriju bolničke troškove (čak ni sa više osiguranja), što im može uništiti kreditni rejting za čitav život. Farmaceutske kompanije su u međuvremenu dobile od države milijarde dolara za rad na vakcini, ali zahvaljujući lobistima nisu im postavljani uslovi u pogledu cene ili obaveze da patent za vakcinu stave u javni domen.

Takođe, pandemija će doprineti daljoj konsolidaciji najvećih kompanija jer daje prednost gigantima e-trgovine u odnosu na već ugrožena mala preduzeća. Udeo rada u BDP-u – veličina za koji se dugo verovalo da je konstanta – u poslednje vreme opada, a jedan od razloga može biti upravo dominacija velikih kompanija sposobnih da manipulišu cenama na tržištima roba i rada. Ako stopa nezaposlenosti u dolazećim godinama ostane visoka, odnos snaga između rada i kapitala ponovo će se promeniti u korist kapitala, pa se može očekivati trend suprotan onom posle epidemije kuge, što donekle objašnjava optimizam trgovaca na berzama uprkos najavama katastrofe.

I pored svega, ne verujemo da će postpandemijska ekonomija doneti skok broja smrti iz očaja. Osnovni uzrok ove epidemije, prema rezultatima naše analize, nisu ekonomske fluktuacije po sebi, već dugotrajni proces nestajanja načina života bele radničke klase u Americi. Zanimljivo je da je broj takvih smrti bio u porastu kako pre finansijske krize 2008, tako i tokom Velike recesije, kada je nezaposlenost u Sjedinjenim Državama porasla sa 4,5 na 10 odsto, a zatim i u periodu oporavka, kada je nezaposlenost opadala dok nije svedena na 3,5 odsto, neposredno pred početak pandemije. Ako veza između nezaposlenosti i broja samoubistava postoji, ta veza u Americi više nije uočljiva.

Ipak, već poznati trendovi pokazuju da generacija koja će na tržište rada izaći u narednoj deceniji može očekivati da tokom čitavog radnog veka zarađuju manje nego prethodne generacije i to bi moglo doprineti beznađu koje vodi u samoubistvo, alkohol ili zavisnost. Ukratko, najverovatnije je da se Amerika posle pandemije neće mnogo razlikovati od Amerike pre pandemije, osim što će nejednakost i disfunkcionalnost biti još očigledniji.

Istinu govoreći, gnev javnosti povodom policijskog nasilja ili nedopustivo skupe zdravstvene zaštite mogao bi dovesti do strukturnog sloma. Ako se to dogodi, možda ćemo dočekati da vidimo neko bolje društvo. A možda i nećemo. Jer ono što raste iz pepela ne mora uvek biti feniks.

Project Syndicate, 15.06.2020.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 02.07.2020.

BLACK LIVES MATTER
KORONA