Moj govor na ceremoniji otvaranja sajma knjiga u Frankfurtu dva puta je prekinuo Uve Beker, nemački državni sekretar za evropske poslove i poverenik za antisemitizam, a onda je izazvao lavinu napada na mene – zašto?
Najpre, neke činjenice o mom govoru. Prvo sam napisao potpuno drugačiji govor, ali dan-dva nakon napada na Hamas kontaktirao me je Jurgen Boos, direktor sajma knjiga u Frankfurtu, koji je tražio da u svom govoru pomenem i rat. (Verovatno se očekivalo da se samo pridružim horu onih koji pružaju bezuslovnu podršku onome što radi izraelska država).
Novi govor je unapred poslat slovenačkim organizatorima i Frankfurtu (uključujući i Boosa) i predloženo mi je da promenim neke formulacije (što sam i uradio)… Ukratko, u mom govoru nije bilo nikakvog iznenađenja: zainteresovani su bili upoznati s tim.
Otkud onda napadi na mene?
Trebalo mi je neko vreme da to shvatim: ne zato što sam bio previše ekstreman, već upravo zato što sam bio veoma uravnotežen i umeren – strahovalo se da bi takav pristup mogao da zavede neke koji nisu do kraja sigurni u punu podršku Izraelu, pa da shvate da postoji i palestinska patnja.
Lako je osuditi nekoga ko skandira „Smrt Izraelu“, mnogo lakše nego onog ko, mada bezuslovno osuđuje napad Hamasa, ukazuje na njegovu pozadinu. Moje kritičare je iznerviralo i to što sam kao (pozitivne) primere navodio isključivo jevrejska imena (Moše Dajan, Simon Vizental, Marek Edelman…).
Na suprotnoj strani, mnogi Palestinci sa Zapadne obale su ljuti na mene što nisam eksplicitno rekao da i oni takođe imaju pravo na bes. Moj bes je u ovom trenutku više usmeren na ljude poput Uvea Bekera, koji u ime Nemačke preuzimaju najodvratniju strategiju: oni koji su izvršili holokaust, sada pokušavaju da se iskupe tako što podržavaju nepravde koje Izrael nanosi drugima!
Da se vratimo na moj govor, evo tipične medijske reakcije na to:
„Popularni slovenački filozof i kulturni kritičar Slavoj Žižek izazvao skandal na ceremoniji otvaranja. Žižek osudio teroristički napad palestinskog islamističkog pokreta Hamas na Izrael i istakao potrebu da se ‘saslušaju Palestinci i razmotri njihova prošlost’.“
Prvo (kao što je često slučaj ovih dana) ove reči NISU citat iz mog teksta, iako su tako predstavljene. Drugo, da, bio je skandal, ali da li sam ga zaista ja izazvao? Nije li pravi skandal bilo to što je moj govor dva puta brutalno prekinut, drugi put čak tako što mi je uljez prišao na bini, a sve to zbog čega?
Zbog konstatacije očiglednog, onoga što svakodnevno čitamo u našim medijima: da nema rešenja za bliskoistočnu krizu bez rešavanja statusa Palestinaca. Da biste stekli predstavu o očaju običnih Palestinaca na Zapadnoj obali, dovoljno je setiti se nasumičnih samoubilačkih napada pojedinaca na ulicama (uglavnom) Jerusalima pre desetak godina: običan Palestinac bi prišao Jevrejinu, izvukao nož i ubo ga, znajući dobro da će i sam odmah biti ubijen.
Mada osuđujem takve postupke, moram da napomenem da u njima nije bilo poruke, niti uzvika „Sloboda za Palestinu!“; iza njih nije stajala neka značajna organizacija (čak ni izraelske vlasti to nisu tvrdile), nijedan veliki politički projekat, samo očaj.
Bio sam u to vreme u Jerusalimu i moji jevrejski prijatelji su me upozorili na ovu opasnost, savetujući me da, ako vidim napadača, glasno uzviknem „Ja nisam Jevrejin!“ Jasno se sećam da sam se duboko stideo takvog ponašanja, znajući dobro da nisam siguran šta bih zaista uradio u takvoj situaciji…
Glavni kandidat za glupost godine je, po mom mišljenju, naslov nedavnog teksta u časopisu Die Zeit: „Zlo Hamasa nema kontekst“. Šta to znači postalo je jasno u tvrdnji koju sam u više navrata čuo u Frankfurtu: „Ovde ne postoje dve strane. Postoji samo jedna strana.“ U redu, ali to možemo da tvrdimo samo ako razmotrimo svako „ali“ i vidimo kako na njih odgovara „jedna“ strana.
Jedna od panelistkinja na ceremoniji otvaranja čak je otvoreno izjavila da mrzi reč „aber“ (nemački: ali) – no, nije li „ali“ ljubazan način da se izrazi neslaganje u dijalogu? „Razumem i poštujem vašu poentu, ali…“
Analiziranje konteksta NE implicira izgovor ili opravdanje – do danas je napisano nebrojeno analiza o tome kako su nacisti preuzeli vlast, a one ni na koji način ne opravdavaju Hitlera, već opisuju konfuznu situaciju koju je Hitler iskoristio da preuzme vlast.
Hitler nije izašao iz vakuuma: on je još 1920-ih i 30-ih godina ponudio antisemitizam kao narativno objašnjenje problema običnih Nemaca: nezaposlenost, moralno propadanje, socijalni nemiri… iza svega toga stoji Jevrejin, tj. svi se problemi objašnjavaju „jevrejskom zaverom“ uz pomoć proste „kognitivne mape“.
Nije slučaj da savremena mržnja prema multikulturalizmu i imigrantima funkcioniše na homologan način? Događaju se čudne stvari, dolazi do finansijskih slomova koji utiču na naš svakodnevni život, ali sve te događaje pratimo kao krajnje nerazumljive, dok objašnjenje koje za sve krivi multikulturalizam unosi lažnu jasnoću: strani uljezi su ti koji remete naš način života…
No, vratimo se na moj govor: jedino poređenje koje evociram jeste čudna sličnost između Hamasa i radikalnog stava poslednje Netanjahuove vlade – evo citata u narednim pasusima:
„Ismail Hanije, lider Hamasa koji udobno živi u Kataru, na dan napada je rekao: ‘Za vas imamo samo jednu poruku: napolje iz naše zemlje. Bežite nam s očiju… Ova zemlja je naša, Al-Kuds [Jerusalim] je naš, sve [ovde] je naše… Za vas nema mesta ni bezbednosti.’
Jasno i odvratno. Ali zar izraelska vlada nije rekla nešto slično o tim Palestincima u Gazi, mada manje brutalno? Evo prvog od zvaničnih „osnovnih principa“ aktuelne izraelske vlade: ‘Jevrejski narod ima ekskluzivno i neotuđivo pravo na sve delove zemlje Izrael. Vlada će promovisati i razvijati naseljavanje svih delova zemlje Izraela – Galileje, Negeva, Golana i Judeje, i Samarije.’ Ili, kako je rekao Benjamin Netanjahu, izraelski premijer, ‘Izrael nije država svih svojih građana’ već ‘jevrejskog naroda – i samo njega’.
Zar ovaj ‘princip’ ne isključuje ozbiljne pregovore? Država Izrael nikada nije ponudila Palestincima nadu ili pozitivnu viziju za njihovo mesto u društvu.
U osnovi svih polemika o tome ‘ko je veći terorista’ krije se masa palestinskih Arapa koji su decenijama držani u limbu, izloženi svakodnevnom uznemiravanju naseljenika i izraelske države. Možda prva stvar koju treba uraditi jeste da se jasno prepozna ogroman očaj i zbunjenost koji mogu da izrode dela zla – ukratko, neće biti mira na Bliskom istoku bez rešavanja palestinskog pitanja.“
Ovde su mi zamerili što sam ignorisao ključnu činjenicu: izraelska vlada nije samo rekla istu stvar na civilizovaniji način, razlika je i u sadržaju – ona ne zahteva (i ne sprovodi) nasumično ubijanje protivnika.
Moj odgovor: tačno, ali dok Hamas i njegovi saveznici zahtevaju izbacivanje Jevreja iz izraelske zemlje, Izrael to sada efektivno radi; postepeno, ali neumoljivo lišava Palestince na Zapadnoj obali njihove zemlje.
Čak su i SAD izrazile zabrinutost zbog napada naseljenika sa Zapadne obale na Palestince – državni sekretar Entoni Blinken je „preneo zabrinutost“ zbog toga i, kako se očekivalo, dobio je principijelna obećanja da će Izrael to ispitati.
Nejasno je kako će se to uraditi sa Itamar Ben Gvirom kao ministrom za nacionalnu bezbednost. Ben Gvir je 7. oktobra 2023. objavio da njegovo ministarstvo kupuje 10.000 pušaka za naoružavanje civilnih bezbednosnih grupa, posebno onih u gradovima blizu granica Izraela širom zemlje, kao i u mešovitim jevrejsko-arapskim gradovima i naseljima na Zapadnoj obali.
Dok, koliko znam, niko nije osporio nijednu činjenicu koju navodim u svom govoru, glavni kontraargument je bio da sada, kada Jevreji masovno umiru, nije pravi za širu analizu – nisam mogao da verujem svojim ušima kada sam čuo ovaj argument: u tom trenutku (10 dana posle napada Hamasa) kada je mnogo više Palestinaca umiralo nego Jevreja.
Ali zašto sam ignorisao užase koji su se dešavali u Gazi? Podsetimo se poslednjih stihova Brehtove Opere za tri groša:
Denn die einen sind im Dunkeln
Und die andern sind im Licht.
Und man sieht nur die im Lichte
Die im Dunkeln sieht man nicht.
Ovo je (možda više nego ikada) naša situacija danas, u doba savremenih medija: dok su veliki mediji donedavno bili puni vesti o ukrajinskom ratu, o najsmrtonosnijim ratovam na svetu nije se izveštavalo.
Sada kada su reflektori usmereni na Bliski istok, ne može se ne primetiti da su oni gotovo isključivo usmereni na Gazu, a ne na Zapadnu obalu, gde se možda dešava nešto mnogo važnije. Da ne bi došlo do nesporazuma: naravno da sam zaprepašćen kako bombardovanje Gaze koje sprovodi izraelska vojska uzrokuje više „kolateralne štete“ civilima nego snagama Hamasa, ali mislim da Izrael ne želi da ponovo okupira Gazu – pravi događaj dešava se na Zapadnoj obali: postepeno „etničko čišćenje“ palestinskog stanovništva.
Ne mogu, a da se ne složim sa Džudit Batler: „Od sistematske zaplene zemlje do rutinskih vazdušnih napada, od proizvoljnih pritvora do vojnih kontrolnih punktova, od prinudnog razdvajanja porodica do ciljanih ubistava, Palestinci su primorani da žive u stanju smrti, ujedno spore i iznenadne.“
Sa dolaskom nove Netanjahuove vlade, ovaj višedimenzionalni pritisak raste skoro eksponencijalno, od direktnih ubistava od strane naseljenika, do birokratsko-administrativnih mera. Među desetinama video klipova, dozvolite mi da pomenem samo jedan, daleko ne najnasilniji, ali, barem za mene, najdepresivniji.
On prikazuje naseljenika koji maltretira grupu palestinskih farmera koji rade na svojoj zemlji, ponižava ih i zlostavlja, tvrdeći da ta zemlja nije njihova; provokativno se unosi u lice nekim Palestincima i urla na njih: „Zašto me ne udariš? Da li si ti čovek?“ – sve to uz tiho prisustvo izraelskih vojnika u pozadini koji ništa ne rade… Možemo li zamisliti šta bi se dogodilo da je palestinski farmer ovo uradio grupi naseljenika?
Ali ovo je detalj – dešavaju se mnogo gore stvari. Evo jednog slučaja: dva Palestinca su ubijena nakon što su izraelski naseljenici otvorili vatru na pogrebnu povorku u blizini grada Kusra na Zapadnoj obali, južno od Nablusa.
„Kola hitne pomoći su nosila tela četvorice Palestinaca koji su ubijeni dan ranije, navodno od strane izraelskih naseljenika, kada su naseljenici stigli na mesto događaja i pokušali da zaustave pogrebnu povorku“. Haaretz je citirao jednog od vozača hitne pomoći koji je rekao da su „naseljenici tamo već čekali“.
„Blokirali su kapiju, počeli da pucaju na nas i druge ljude koji su došli na sahranu.“
Izraelska vojska je saopštila da je prijavljen veći broj palestinskih žrtava nakon sukoba između naseljenika i Palestinaca u selu u kojem je trebalo da se održi sahrana i da je incident pod istragom.
Usamljeni incident?
Bilo je čestih incidenata tokom protekle godine kada su mladi naseljenici nasilno upadali u sela, kada je ubijeno nekoliko Palestinaca, a mnogi su povređeni i učinjena je značajna materijalna šteta.
Napadači se retko hapse, a kamoli procesuiraju za svoja dela. Ako ovo nije oblik terora, onda ta reč uopšte nema značenje.
Sve dok je tradicionalna sekularna cionistička naseljeničko-kolonijalna ideologija preovlađivala, država je (ne tako) diskretno privilegovala svoje jevrejske građane u odnosu na Palestince; međutim, ulagala je velike napore da održi privid neutralne vladavine prava: s vremena na vreme je osuđivala cionističke ekstremiste za njihove zločine nad Palestincima, ograničavala je nelegalna nova naselja na Zapadnoj obali itd.
Presudan akter u toj ulozi bio je Vrhovni sud – nije ni čudo što je Netanjahuova vlada, koja je preuzela vlast 2022, progurala reformu pravosuđa koja Vrhovni sud lišava autonomije.
Država Izrael, koja voli da se predstavlja kao jedina demokratija na Bliskom istoku, sada se de facto pretvorila u „halahičnu teokratsku državu“ (ekvivalent šerijatskom zakonu). U lakanovskim okvirima, opsceno nasilje je višak uživanja koje dobijamo kao nagradu za našu potčinjenost ideološkom zdanju, za žrtve i odricanja koje ovo zdanje zahteva od nas.
U današnjem Izraelu ovaj višak uživanja više ne živi u opscenom podzemlju, otvoreno se predstavlja. „Višak uživanja“ (kao što je ubijanje Palestinaca, spaljivanje njihovih domova, iseljavanje iz njihovih domova, konfiskacija njihove zemlje, izgradnja naselja, uništavanje njihovih stabala maslina, judaizacija Al-Akse itd.) postaje eksplicitno artikulisana. Dok su se ovi oblici viška uživanja ranije smatrali izuzetkom u zvaničnom cionističkom diskursu, sada se smatraju normom.
Ima li direktnog dokaza za to? Na TV panelu 25. avgusta 2023. Ben Gvir, ministar za nacionalnu bezbednost, rekao je: „Moje pravo, pravo moje žene, pravo moje dece da se slobodno kreću putevima Judeje i Samarije (Zapadne obale) važnije je od prava Arapa.“
Zatim se okrenuo panelisti Mohamadu Magadliju, jedinom Arapinu, i rekao: „Izvini Muhamede, ali ovo je realnost.“ I bio je u pravu: da, ovo JESTE stvarnost na Zapadnoj obali. Ukratko, država više ni formalno ne osuđuje antipalestinsko nasilje.
To nije mesto za analizu mračnog porekla Hamasa kojeg je, prema mnogim izvorima, prvi podržao Izrael kako bi podelio Palestince između sekularnije PLO i islamističkog Hamasa: „Uglavnom je izraelska politika bila da tretira palestinske vlasti kao problem, a Hamas kao priliku“.
Prema različitim izveštajima, Netanjahu je izneo sličnu poentu na sastanku frakcije Likuda početkom 2019, kada je rekao da oni koji se protive palestinskoj državi treba da podrže transfer novca u Gazu, jer bi održavanje distance između Palestinske uprave na Zapadnoj obali i Hamasa u Gazi sprečilo uspostavljanje palestinske države.
Izrael je ovde napravio istu grešku kao i SAD u Avganistanu, podržavajući radikalne islamiste poput Osame bin Ladena da poraze režim koji podržava Sovjetski Savez.
Istoričar Juval Harari s pravom naglašava da glavni cilj napada Hamasa nije bio samo ubijanje Jevreja, već i sprečavanje bilo kakvih šansi za mir u doglednoj budućnosti – to je bio rat započet sa ciljem da sam rat traje večno.
I Harari je u pravu kada dodaje da bi Izrael trebalo da izbegne ovu zamku koju je postavio Hamas, jer će „mira biti samo ako Palestinci budu mogli da žive dostojanstveno u svojoj domovini“.
Važno je naglasiti poslednje reči – „u svojoj domovini“ – pošto Harari time prihvata da je zemlja koju je okupirao Izrael ujedno i palestinska domovina. Svesno naivno rečeno: Izrael treba da tretira svoje palestinske građane kao svoje građane.
Na užas mnogih mojih „levičarskih“ kritičara, slažem se sa centralnom tvrdnjom pisma koje je Harari potpisao zajedno sa Davidom Grosmanom i drugima: „Nema kontradikcije između čvrstog suprotstavljanja izraelskom potčinjavanju i okupaciji Palestinaca i nedvosmislene osude brutalnog nasilja nad nedužnim civilima. Zapravo, svaki dosledni levičar mora da drži obe pozicije istovremeno.“
U svom govoru sam izneo potpuno istu tvrdnju: „Treba ići do kraja u OBA pravca, u odbrani palestinskih prava kao i u borbi protiv antisemitizma. Dve borbe su dva momenta iste borbe. Oni koji misle da u ovom mom stavu postoji ‘protivurečnost’, trpe potpunu moralnu dezorijentaciju.“
Pronašao sam grafit na zidu u Ljubljani, mom rodnom gradu: „Da sam Palestinac sa Zapadne obale, i ja bih poricao holokaust“. Upravo to je logika koju treba izbegavati po svaku cenu, ako ni zbog čega drugog, jer reprodukuje cionistički argument: „Onaj ko je preživeo holokaust ima pravo da ignoriše manje nepravde koje država Izrael čini protiv Palestinaca.“
Jedan od katastrofalnih efekata tekućeg rata na Bliskom istoku je i to što su neke ključne razlike zamagljene: proizraelski Zapad (posebno SAD) sada predstavlja odbranu Ukrajine od ruske agresije i odbranu Izraela od Hamasa u trenucima istog globalnog rata, kao da je Izrael isto što i Ukrajina.
Na suprotnoj, pseudolevičarskoj strani već postoje tvrdnje da su napadi i Rusije i Hamasa opravdane mere odbrane koja je eksplodirala nakon duge istorije ugnjetavanja – ukratko, Donjeck je ruska Zapadna obala…
Ali zašto koristim termin „pseudolevičari“? Jer, u staroj marksističkoj tradiciji, tvrdim da levica strukturno NE MOŽE da bude antisemitska, jer zna da se antisemitizam oslanja na osnovnu ideološku operaciju transponovanja imanentnih društvenih antagonizama na spoljni agens koji treba likvidirati. Dobro sam svestan da definitivno IMA antisemitskih tendencija kod današnje levice, ali to su pouzdani signali da nešto duboko nije u redu sa ovom levicom i to važi od Staljina do Uga Čaveza.
Setite se Andersa Brejvika, norveškog antiimigrantskog masovnog ubice: bio je antisemita, ali pro-izraelski, pošto je u državi Izrael video prvu liniju odbrane od muslimanske ekspanzije, čak je želeo obnovu Jerusalimskog hrama – ali je u svom „Manifestu“ napisao: „Nema jevrejskog problema u zapadnoj Evropi (sa izuzetkom Velike Britanije i Francuske) jer ih u zapadnoj Evropi imamo samo milion, dok 800.000 od tih milion živi u Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. S druge strane, SAD sa više od šest miliona Jevreja (600 posto više od Evrope) zapravo imaju značajan jevrejski problem.“
Sam Rajnhardt Hajdrih, organizator holokausta, napisao je 1935:
„Moramo razdvojiti Jevreje u dve kategorije, cioniste i pristaše asimilacije. Cionisti ispovedaju striktno rasni koncept i kroz emigraciju u Palestinu pomažu u izgradnji sopstvene jevrejske države.“
Cionistički antisemitizam u svom najčistijem i najjasnijem obliku… Da li je ovo samo stvar prošlosti? Evo šta neki rabini predaju na Eli akademiji (koju finansira država), elitnoj školi u kojoj se obrazuju mnogi vojni oficiri:
„Uz božiju pomoć, ropstvo će se vratiti. Ne-Jevreji će želeti da budu naši robovi. Ti ljudi oko nas imaju genetske probleme. Pitajte prosečnog Arapina šta želi da bude. Želi da bude pod okupacijom… Oni ne znaju kako da vode državu ni bilo šta drugo… Da, mi smo rasisti. Mi verujemo u rasizam. Rase imaju genetske karakteristike. Zato moramo razmisliti kako da im pomognemo. Da, mi smo rasisti. Mi verujemo u rasizam. Rase imaju genetske karakteristike. Zato moramo razmisliti kako da im pomognemo. Nije Holokaust ubijanje Jevreja. Gluposti. A to što je bio sistematičan i ideološki čini ga moralnijim od nasumičnih ubistava. Humanizam, sekularna kultura – to je Holokaust. Pravi Holokaust je pluralizam. Verovati u čoveka – to je holokaust. Nacistička logika je bila interno dosledna. Hitler je rekao da je određena grupa u društvu uzrok svog zla na svetu i da se zato mora istrebiti… Godinama je bog vikao da je dijaspora gotova, ali Jevreji ne slušaju. To je njihova bolest koju Holokaust mora da izleči… Hitler je bio najpravedniji. Naravno da je bio u pravu u svakoj reči koju je rekao. Njegova ideologija je bila ispravna… Jedina greška nacista bila je ko je bio na kojoj strani…“ (Vesti izraelskog Kanala 13, 19. april 2019.)
Ukratko, ekstremni užas Aušvica nije uspeo da pročisti preživele žrtve u etičke ne-egoistične subjekte. Naprotiv, deo užasa Aušvica je bio i to što je mnoge svoje žrtve dehumanizovao, pretvarajući ih u brutalne neosetljive preživele, nesposobne da rasuđuju uravnoteženo ili etički.
Dakle, opet, lekcija koju ovde treba izvući je veoma tužna: moramo da napustimo ideju da postoji nešto emancipatorsko u ekstremnim iskustvima, da nam ona omogućavaju da raščistimo nered i otvorimo oči za konačnu istinu situacije.
Iz istih razloga, takođe mislim da čitavu debatu o holokaustu i kolonijalizmu, koja je cvetala pre nekoliko godina u Nemačkoj (šta je gore od ta dva?) treba odbaciti kao nešto duboko opsceno. Holokaust je bio jedinstven zastrašujući mega-zločin; kolonijalizam je izazvao nezamislivu količinu smrti i patnje.
Jedini ispravan pristup jeste da se na borbu protiv antisemitizma i protiv kolonijalizma gleda kao na dva aspekta jedne te iste borbe.
Oni koji kolonijalizam odbacuju kao manje zlo, uvreda su i za same žrtve Holokausta, pretvarajući nečuveni užas u monetu za geopolitičke igre. Oni koji relativizuju jedinstvenost Holokausta, uvreda su i za same žrtve kolonizacije.
Holokaust nije jedan u nizu zločina, bio je jedinstven na isti način na koji je moderna kolonizacija jedinstveni horor koji oduzima dah, učinjen u ime civilizovanja drugih. Sve su to neuporedive monstruoznosti koje se ne mogu i ne smeju svesti na puke primere za „upoređivanje“ – svaka od njih je u nekom smislu „apsolutna“ u svom zlu.
Peščanik.net, 28.10.2023.
IZRAEL / PALESTINA
