Led Art/CZKD, foto: Zoran Raš
Led Art/CZKD, foto: Zoran Raš

Već dva dana se društvene mreže „pale“ negativnim komentarima na postavljanje vukovarskog tenka jugoslovenske vojske na novoizgrađenom navijačkom platou (iza severne tribine) na stadionu Crvene zvezde „Rajko Mitić“. Mene ovaj tenk posebno uznemirava i vraća u to vreme, jer sam iz njega potekla. Čudan eksponat (da li je maketa, kako kaže Vesić ili nije, ne menja na stvari) za koji Večernje novosti nemaju nikakvo objašnjenje sem gole informacije da se tenk odatle neće sklanjati. Šta god da je vukovarski tenk, on se čita kao nesnosno nadgornjavanje srpskih i hrvatskih nacionalista koji svoje bitke ovekovečuju pred izbore i tamo i ovde. Spasavaju se osvežavanjem prošlosti, bilo verbalno, bilo kao sada, postavljanjem tenka-spomenika velikosrpskoj agresiji u inat predsednici Hrvatske koja o tome prečesto govori. A tu su i batinanja Srba u kninskoj kafani koji gledaju utakmicu i navijaju za Crvenu zvezdu. A Zvezda (inače drugi dom našeg predsednika) je pod hitno odgovorila vukovarskim tenkom na svom stadionu, da tu večno ostane.

Hteli ili ne hteli, bar nekoga od nas (ja spadam u te) ovaj tenk vraća u vreme ratova, u čijim posledicama i danas živimo. Ratovi i velika istorija prekrivaju onu drugu, marginalnu istoriju, koja stvara svoje heroje, u kojoj heroji sami niču, pripadaju samo sebi i gotovo ih niko ne pamti. Njih sam se setila, na njih me je podsetio vukovarski tenk koji je vlast postavila na Zvezdin stadion.

Počelo je tako što su tenkovi JNA krenuli negde u ovo vreme, tačnije 24. avgusta 1991. Krenuli su iz Beograd da sruše Vukovar (i krenu dalje), što se onda zvalo oslobađanje. Posle nekoliko meseci nemilosrdnog granatiranja i uličnih borbi grad je bio do temelja uništen (da se više nikada ne oporavi), počinjeni su strašni zločini, mnogo je ljudi izginulo na obe strane. Agonija osvajanja Vukovara trajala je skoro tri meseca, sve do sredine novembra. Čekali smo ali nikad kraja, da se to „oslobađanje“ Vukovara završi. Da nije bilo toliko mrcvarenja, možda Vukovar ne bi bio jedna od najvećih ljaga na licu Srbije. Naročito kada se prisetimo da su mnogi Beograđani tenkove na putu ka Vukovaru obasipali cvećem. Kako to već biva, nisu samo oni, nego su i mnogi drugi to „cveća zla“ zapamtili kao neizbrisivu sramotu. Nelagodu veselja s „cvećem na tenkove“ majstorski je zabeležio Srđan Dragojević u svom filmu Rane.

Velike ratove i „veliku istoriju“ prati mala (paralelna) istorija koja svedoči o ljudima koji tada, kad je Vukovar bio aktuelan, nisu hteli da idu u rat van granica Srbije. Mnogima se u taj rat nije išlo, što je dovelo do masovnog dezerterstva i izbegavanja prisilne mobilizacije. Što god da je bilo u glavama oficira JNA koji su krenuli na Vukovar, njihovi razlozi nisu bili ubedljivi, zbog čega je mobilizacija u Srbiji podbacila. Takva situacija stvorila je najslavniji vukovarski tenk, čija je slika obišla ceo svet. Šta se zapravo dogodilo?

Ne brinući za posledice i sa zbrkom u glavi, tenkista Vladimir Živković iz Valjeva, inače nasilno mobilisan, rešio je da digne glas protiv besmislenog rata. Seo je u svoj tenk i vozio ga od ratišta do Narodne skupštine Srbije gde ga je parkirao 24. septembra 1991. U sred Beograda. Živkovića je kao dezertera uhapsila vojna policija i on je bio osuđen na godinu dana zatvora. Šta je bilo s njim, ondašnjim samoniklim junakom, nije poznato. On se savršeno uklopio u antiratni pokret u Beogradu, čiji su aktivisti (u koje sam i ja spadala) organizovali paljenje sveća za sve poginule u ratu (bez obzira na nacionalnost), tik ispod Miloševićevog prozora u Predsedništvu. Paralelno je tekla već spomenuta pobuna te 1991/92. protiv mobilisanja građana za rat na teritoriji Hrvatske. Beograđani su davali jaku podršku pobuni protiv mobilizacije, na čemu je radilo nekoliko antiratnih organizacija (jednu sam ja vodila). Podržavalo se antiratno raspoloženje, pa je od 8. oktobra 1991. do 8. februara 1992. godine svake večeri ispred Predsedništva Srbije stajalo veliko platno na kome je pisalo „Solidarnost sa pobunjenicima protiv rata“. Skupljali su se potpisi protiv rata, i u ono zlo doba, krajem 1991. i početkom 1992. godine skupljeno je 78.000 potpisa protiv odlaska u rat van granica Srbije. U arhivi nedeljnika Vreme našla sam podatak o krizi mobilizacije za rat u Vukovaru, u kojoj piše sledeće: „Mobilizacija u Srbiji kao poslednjoj regrutnoj bazi JNA, doživela je slom. Odziv u unutrašnjosti je bio 50 posto, a u Beogradu svega 15 posto. Pobune i napuštanje jedinica postali su pravilo, nikako izuzetak. Govorilo se i to: „Čim Srbija bude napadnuta, eto nas“.“

Tenkista Živković je zaboravljen, kao i antiratna istorija na margini velike ratne istorije. Kada je nastala histerija na društvenim mrežama zbog vukovarskog tenka na stadionu Crvene zvezde, setila sam se slavnog dezerterskog (vukovarskog) tenka koji je do Beograda dovezao tenkista Vladimir Živković.

Peščanik.net, 28.08.2019.

Srodni linkovi:

Nadežda Milenković – Svi marš na izbore

Saša Ilić – Made in Buđanovci

Ljubodrag Stojadinović – Tenkovska stadionska groznica

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).