Ko bi rekao da će srpski radikali za svega nekoliko dana postati hit sezone. Čak, po mnogo čemu, spektakularniji nego, recimo, ratifikacija SSP ili energetskog sporazuma sa Rusijom.

Kako god se radikalski čvor ostavkom Tomislava Nikolića na kormilo SRS raspleo, ili Šešeljevom “zarđalom kašikom” prepolovio, očigledno je da je Srbiji bila preko potrebna još jedna radikalska politička predstava, čiji je krajnji ishod neće učiniti (ne)srećnijom. Osim što ćemo se po ko zna koji put pitati zašto se “raskolu” u jednoj ekstremno nacionalističkoj, primitivno populističkoj političkoj grupaciji pridaje toliko važnosti u medijskoj i “ekspertskoj” javnosti. Pa i ničim izazvanoj, još manje valjanim argumentima potkrepljenoj proceni da će sukob Šešelj-Nikolić blagotvorno, terapetski takoreći, uticati na “dalji tok nezaustavive demokratizacije i evropeizacije” Srbije.

Zato se valjda u nekim ovdašnjim krugovima – po principu “što je babi milo, to joj se i snilo” – požurilo sa “utemeljenim spoznajama” da će Nikolićev “udar” na lik i delo svog političkog učitelja (“Sve što znam u politici naučio sam od Šešelja”) iz ševeningenske pritvorske jedinice, biti početak kraja srpskih radikala. Samim tim i (samo)uklanjanja poslednje prepreke koja ometa “zdrave snage” da Srbiju upristoje i civilizuju. U tom i takvom prebrzom trčanju, kragujevački “borac protiv demokrature”, kako radikali imaju običaj da nazivaju svoje političke rivale, dosadašnji neprikosnoveni Šešeljev zamenik i nepopustljivi sledbenik njegove ideologije srpskog nacionalizma, postao je sinonim za “demokratiju” i “reformatorstvo” istog časa kada je, poslavši poslednji pozdrav svom “prosvetitelju”, u maniru šumadijskog šereta i prepredenjaka, “negde zaturio blanko-ostavke” svojih poslanika.

Pa će nas oduševljenje zbog njegove “dovitljivosti” čime krenuti na “prvog vojvodu” i pritom ostati na nogama, ograničiti u podsećanju na dosadašnje još sveže retoričke i neke “nešto drugačije” izlive radikalskog poimanja demokratije i tolerantnosti: od one više puta ponovljene izjave da mu “nije žao što je Ćuruvija ubijen” i “duhovite” opomene Đinđiću da je “i Tito pred smrt imao problema s nogom”, preko “ekskluzivno” prostačkog ruganja poslanicima (u saveznoj skupštini) “a vi ste ovo govno (Vuka Draškovića) izabrali za ministra inostranih poslova”, do najnovijeg “podviga” proglašenja Borisa Tadića za “ustašu” i zagovaranja uvođenja vanrednog stanja u onih nekoliko dana “slave” koje mu je priredio Vojislav Koštunica promovišući ga u predsednika “sabornog” parlamenta.

Kako, po običaju, nada, u stvari priželjkivanje da najnoviji radikalski “slom” bude i odlučujući u njihovom nestajanju, umire poslednja, tako se i obmanjivanje javnosti, započeto pre koju godinu u ideološkoj kuhinji Vojislava Koštunice, kako je SRS “relevantan demokratski faktor”, neodvojiv deo “opšteg nacionalnog konsenzusa”, odnosno plemenskog “sabornog” okupljanja nacionalista, održava i gaji k`o retka i dragocena vrsta. Pa će se i s leva i s desna u Nikolićevom iznenadnom “moralnom” distanciranju od Šešelja, i njegovoj naprasnoj lojalnosti evropskim integracijama prepoznati čin “političkog pragmatizma”, što se kako tako može podneti, ili, pak, pokušaj da “vetrovi modernizacije” zapljusnu i redove jedne dokazano primitivne i nasilničke političke grupacije, što je apsolutno neizvodljivo i nepojmljivo.

Nikoliću takvi i slični komplimenti i te kako prijaju, ako ni zbog čega drugog ono bar zbog prilike da osnuje još jednu partiju srpskih radikala, u kojoj će on biti “prvi vojvoda” i koja će se od postojeće, zemunske, po nazivu minimalno, a po suštini, ideologiji ekstremnog nacionalizma, uz određene kozmetičke prepravke, maksimalno – poklapati. Tako će Srbija, umesto jedne, dobiti dve ideološke toljage, koje će joj stalno visiti nad glavom, a po potrebi je, bogme, i mlatiti.

Zašto bi se egzekutori ratnozločinačke politike, etničkih progona, autori monstruoznih zakona o informisanju i univerzitetu, progona i terora nad nepodobnim medijima i političkim protivnicima pre 5.oktobra, a i glavna poluga postmiloševićevskog održavanja političkog i nacionalističkog primitivizma u životu, drastično menjali ako im to, kratkoročno ili dugoročno, ne bi omogućilo da budu ono što jesu – odraz političke nekulture i nasilja. I što je, po pravilu, u ekonomski i socijalno umrtvljenim slojevima stanovništva, dakle, među tzv. tranzicionim gubitnicima, izuzetno profitabilan politički zanat.

Priča o Nikolićevoj, Pelevićevoj, Delićevoj, možda i Vučićevoj opsesiji da Srbiji “daruju” “ozbiljnu i odgovornu modernu desnicu”, zapravo je još jedan providan manevar da se, s jedne strane, amnestira radikalski doprinos u “istorijskom” upropašćavanju Srbije i njenog okruženja, a s druge, omogući “slobodnim radikalima” da se neometano razvijaju i šire, nastave štetočinsko podrivanje zemlje. Bez obzira da li će im baza biti u Kragujevcu ili Zemunu, ili i tamo i ovde.

Ta medijska i “stručna” ofanziva ko će pre i “originalnije” proniknuti u “dalekosežnost” još jednog drastičnijeg unutaradikalskog “previranja”, u suštini, govori o nameri određenih centara političke i državne moći (dojučerašnjih i sadašnjih) da radikale, takve kakvi jesu, ili u nekoj ublaženoj varijanti, održe, čak i konzerviraju na političkoj sceni Srbije. Njihov opstanak biće dovoljno snažan motiv da se i dalje eskivira pravi odgovor na pitanje – jesu li radikali u proteklim godinama (i danas) toliko jaki zato što im je ideologija privlačna i propulzivna ili je njihov prodor naprosto rezultat nesposobnosti ili nepostojanja iskrene namere postpetooktobarskih “demokratskih” vladajućih garnitura da Srbiju ozbiljnije povuku napred. Iz tog prethodnog iskustva, naravno, sledi logičan zaključak da su radikali bili i ostali predmet svakojakih političkih kalkulacija, upotrebljivi u ovom ili onom obliku od svake vlasti, što bi, u krajnjoj konsekvnci, trebalo da znači da bi njihov eventualni nestanak malo kome odgovarao.

Bez jakih radikala, u jednoj ili više partija, teško je namaći “nacionalni konsenzus” kad god nekome zatreba (Ustav, Kosovo, antizapadnoa retorika), ali je još teže naći neki drugi izgovor za sve ono što vlast nije u stanju da uradi. Oni ostaju bauk kojim će se i dalje plašiti domaća javnost i međunarodna zajednica.

Valjda nam se neće desiti da u trenutnoj “opštenacionalnoj brizi” za sudbinu Srpske radikalne stranke, osvane bilbord “nepoznatog autora” sa porukom “Čuvajmo slobodne radikale k`o zenicu svog oka”.

 
Peščanik.net, 12.09.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Ivan Torov

Latest posts by Ivan Torov (see all)