Nikada ranije nije bila tako preplašena, tako da više ne zna za sebe. Ona ne zna, ali njen predsednik zna.
Odlučio je da joj odrubi glavu, bez ikakve milosti, ili da bude još suroviji: razbiće joj maljem lobanju. (Ovo je bio citat.)
Namenska vojna industrija koja proizvodi najmodernije ubilačke maljeve, pravi posebno dizajnirani malj za predsednika sa ugraviranim inicijalima.
Posle presudnog udarca u glavu mafije, predsednik će ga nositi sa sobom, a za tu potrebu otvara se formacijsko mesto maljonosca u rangu Nikole Selakovića.
U doba Knjaza taj je imao drugo zvanje. Nećete valjda da predsednik bude sam svoja vucibatina?
Maljonosac će se truditi da drži predsednikovu močugu tako da mu ona uvek bude pri ruci.
Predsedniku bez malja nedostaje najvažniji deo rukovodećeg tela. Bez ćuskije nema čime da donosi odluke. Malj, ćuskija, toljaga, lanci, šipke, Sima Spasić. To su u Srbiji mislene imenice.
Egzekucija mafije udarcem u glavu biće javna.
Već je počelo hvatanje mafije po Srbiji.
Predsednik je želi živu.
Nema jakog utiska ako mu za egzekuciju dovedu mafiju koja je precrkla od straha, smeha, ili je neko ubio iz nehata.
Iz raznih krajeva zemlje javljaju da je mafija viđena i da se nalazi na svom mestu.
Izgleda da ne mari za predsednikove pretnje.
Mafija zna da je njena glava na ramenima predsednika i nastavlja u ime naroda.
To, gde je glava mafije je državna tajna, ali su je strani plaćenici otkrili. Razbijanje mafije specijalnim maljem, to bi bio udar na ustavni poredak, državu i sistem. To bi bio atak na Vučića i njegovo pregalaštvo u napretku Srbije, kaže se u saopštenju izvršnog odbora vladajuće mafije.
Ne može se zbog obične mafije ugroziti njena država.
Zašto onda mafija želi da digne ruku na sebe?
Kako će maljem trijumfalno razbiti svoju glavu?
Zar mafija nema drugi izlaz nego da joj njen vrh preti fatalnim smlaćivanjem samog vrha?
Kako to da mafija koja je u punom cvatu, nije našla bolji izlaz od iznenadnog samoubistva?
Šta će mafija posle sebe, bez sebe, ako je ona jedino što imamo?
Kako će opstati nacionalni heroj koji toj satani razbije glavu i tako ostane bez svoje, kao poslednji, nezaštićeni svedok?
Kad mafija bude konačno mrtva, hoće li on koji hoda bez glave biti živ nad svojom nevinom žrtvom? Može li i mrtav da dovrši svoje životno delo.
Od čega će živeti oni koji nikome nisu pripadali?
Od turizma. Ovde će dolaziti Sicilijanci, Kolumbijci, Čikažani (tako li se kaže?), da vide čistu zemlju, koju je mafija ogolila do koske, a onda bila ubijena maljem. I preživela tako mrtva, življa no ikad.
Kako ste to uradili? – pitaće uvažene strane delegacije.
Koza nostra, reći će predsednik, noseći malj. Naša stvar. Hoćete da vam poklonim po jedan? Selakoviću, zapakuj.
Čekajte, odakle vi ako mafije više nema? Čija vam je to glava?
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.
