Kad Nobel ide inovacijama – a Srbija ostaje zaglavljena
Ekonomski rast je Sveti Gral moderne ekonomije. On je alfa i omega, pitanje koje se stalno vraća u novim oblicima: kako društva mogu da proizvode više, bolje i za više ljudi? Da li je ta opsesija opravdana, ili uopšte moguća s obzirom na ekološka ograničenja, sasvim je drugo pitanje.
Ekonomski rast je veoma željen, ali i neuhvatljiv. Srpska putanja to potvrđuje: u periodu 2012-2024. BDP po stanovniku (EU27=100) porastao je sa 18 na 23. Grafikon 1 prikazuje prosečno godišnje smanjenje jaza u odnosu na EU27. Slovenija najbrže smanjuje razliku (oko 2,4% godišnje), slede Hrvatska (oko 1,8%), dok se Srbija i Crna Gora kreću oko 0,5%, ispred jedino Severne Makedonije (oko 0,3%). Drugim rečima, Srbija zaostaje daleko iza Slovenije i Hrvatske, na nivou je Crne Gore i nešto ispred Severne Makedonije.
Tim tempom jaz se smanjuje, ali sporo. Prema najjednostavnijem pokazatelju – prosečnom godišnjem rastu indeksa od oko +0,42 poena (uz EU27 fiksiran na 100) – Srbija bi pun paritet dostigla tek oko 2208. godine. Dakle, posle nekoliko tehnoloških era i makar par reformi azbuke (ako se nađe novi Vuk Karadžić). Pravac je dobar; vremenski horizont – generacijski besmislen. Da li je „balkanski tigar“ opet propustio priliku, kako pitaju Radonjić i Ostojić u upravo objavljenoj knjizi Mit o balkanskom tigru, koju toplo preporučujem.
Šta, dakle, objašnjava tako sporo sustizanje? Može li ovogodišnja Nobelova nagrada – koja je umesto institucija u prvi plan iznela inovacije i kulturno-istorijske uslove – pomoći da shvatimo zašto je srpska konvergencija tako skromna i šta bi bilo potrebno da se ubrza? Upravo to su pitanja kojima se bave naredne stranice.
Šta zapravo poručuje ovogodišnja Nobelova nagrada
Još mnogo pre Adama Smitha mislioci su tragali za mehanizmima ekonomskog širenja. Merkantilisti su snagu države poistovećivali s trgovinskim suficitima, fiziokrati su „prirodan“ višak locirali u poljoprivredi. Smith je debatu preusmerio ka specijalizaciji i podeli rada; Ricardo je formalizovao koristi od trgovine; Marx je ispitao akumulaciju i klasne odnose. Tokom dvadesetog veka teorije rasta pretvorile su te intuicije u modele: Solow je izdvojio ulogu akumulacije kapitala i tehničkog progresa, dok su „endogeni“ pristupi u centar postavili ljudski kapital, inovacije i podsticaje. Prošlogodišnja Nobelova nagrada Daronu Açemogluu, Jamesu A. Robinsonu i Simonu Johnsonu (ARJ) ponudila je sažet odgovor: rast zavisi od institucija – inkluzivna pravila podstiču ulaganja i inovacije. Kao što sam raspravljao u prethodnom tekstu, taj okvir je snažan, ali nedovoljan za slučajeve poput srpske političke ekonomije.
Ovogodišnja nagrada Joelu Mokyru, Philippeu Aghionu i Peteru Howittu nudi drugačiji odgovor na zagonetku rasta: rast se krije u inovacijama. Oni mu prilaze iz komplementarnih pravaca. Mokyr, kao ekonomski istoričar, pokazuje kako je kulturno i institucionalno okruženje koje je vrednovalo korisno znanje pomoglo da se zapali iskra industrijske revolucije i savremene „velike divergencije“, naglašavajući povratnu spregu između naučnog otkrića i tehnološke primene (njegova kapitalna knjiga nosi naslov A Culture of Growth). Aghion i Howitt, radeći u šumpeterijanskoj tradiciji, formalizovali su teoriju u kojoj preduzeća ulažu u nove proizvode i procese koji potiskuju postojeće kroz kreativno uništenje, čineći inovacije centralnim motorom dugoročnog rasta produktivnosti i dohotka (njihova ključna knjiga je The Economics of Growth). Veza s rastom je očigledna u njihovim glavnim tezama, sada nagrađenim za „objašnjenje inovacijama pokretanog ekonomskog rasta“, kako je to naveo Nobelov komitet.
U ovogodišnjoj interpretaciji, rast živi unutar inovacija. Suština ideje Aghiona i Howitta je jednostavna (kao i većina ekonomskih ideja – najteže je formulisati ih jednostavno): privrede napreduju jer ljudi i firme neprestano prave bolje verzije onoga što već postoji. Svako unapređenje gura jučerašnju tehnologiju u muzej, pa je zamena motor, a ne kvar sistema. Preduzeća se utrkuju ko će napraviti sledeći korak; ta trka ima dve strane. Novi proizvodi smanjuju profit postojećih firmi, što može da oslabi njihovu volju za investiranjem, ali sveže ideje se istovremeno šire, inspirišu i snižavaju troškove budućih otkrića, povlačeći napred sledeći talas. Za razliku od starijih modela u kojima je „tehnologija“ jednostavno padala s neba (kao kod Solowa), Aghion-Howitt čine inovacije endogenim. One reaguju na podsticaje, pravila, obrazovanje, finansije, konkurenciju i mogućnost da se rivali prestignu. Promenite te poluge – i promenili ste brzinu rasta.
Mokyr obezbeđuje duboku istorijsku logiku. Inovacije postaju sistematske tek kada se ukoreni kultura „korisnog znanja“: kada se ceni eksperiment, kada je debata otvorena, kada zanat i nauka razgovaraju, a praktično isprobavanje postaje legitimno. Institucije su važne, ali uglavnom kao skele za verovanja i preferencije. Bolja tržišta ili urednija pravila sama po sebi ne mogu objasniti moderni rast; kultura daje institucijama njihov sadržaj. Tu se nalazi raskid s institucionalnim pristupom ARJ-a: nije reč o „dobrim pravilima“ koja neposredno izazivaju rast, već o kulturi koja oblikuje institucije i tako održava inovacijama vođen razvoj. Evropa je, po Mokyru, napravila taj skok kada je odbacila kontemplaciju znanja i prihvatila uverenje da je napredak moguć, koristan i legitiman – verovanje da svet može i treba da bude preobražen naukom i tehnologijom.
Političke implikacije su očigledne: treba održavati konkurenciju na tržištu da bi novi igrači mogli da izazovu stare; finansirati osnovna istraživanja i smanjiti rizik privatnog istraživanja i razvoja (I&R); ulagati u ljudski kapital koji kombinuje naučno-tehnička znanja s rešavanjem problema; obezbediti da finansije dopru do mladih i rizičnih firmi; podešavati prava intelektualne svojine tako da nagrađuju otkrića, ali ne guše konkurenciju; graditi sisteme difuzije koji prenose ideje s tehnološkog fronta kroz sektore i regione. Za privrede koje sustižu, poput Srbije, to znači prelazak s imitacije na domaću inovaciju kako se približavaju granici produktivnosti – u duhu dijagnoze „zamke srednjeg dohotka“ povezane sa šumpeterijanskom literaturom. A pošto kreativno uništenje stvara i gubitnike i dobitnike, ovu dinamiku treba upariti s politikom konkurencije, aktivnom podrškom tržištu rada i socijalnim osiguranjem, kako bi politika inovacija ostala održiva.
Taj skup politika zvuči zdravorazumski i, iskreno, prilično očigledno: podržite ideje, finansirajte umove, držite tržišta otvorenim, ne dozvolite da monopoli okamenjuju sistem i pomozite novim firmama da se razviju. Nije iznenađenje što je nagrada dočekana s opštim odobravanjem u akademskim i političkim krugovima. Prvi komentari hvalili su komplementarne snage trojke – Mokyrovu istorijsku dubinu kulture korisnog znanja uz čistu šumpeterijansku mehaniku Aghiona i Howitta – i pozdravili praktične poluge koje njihova teorija osvetljava. Komentatori su istakli i aktuelnost tema, od usporavanja produktivnosti do zamke srednjeg dohotka, tvrdeći da nagrada potvrđuje razvojni recept koji je i teorijski utemeljen i operativno primenljiv.
Marx, koji je tehnološki napredak smatrao lokomotivom istorije, teško da bi se prepirao s pro-inovacionim osnovama poput finansiranja istraživanja i razvoja, naučno-tehničkog obrazovanja, inkubatora za startape i podrške difuziji. Rast zasnovan na inovacijama nije vezan isključivo za kapitalizam: u principu je sistemski neutralan. Ono što zahteva jesu tri teška uslova koje svaki poredak mora da obezbedi. Prvo, disciplinovanu selekciju – sposobnost da se neuspeli projekti brzo okončaju, a ljudi i resursi preraspodele. Drugo, decentralizovano eksperimentisanje s iskrenom povratnom informacijom i centralizovanim učenjem – mnogo paralelnih pokušaja, transparentne metrike i kanale koji prenose loše vesti bez kazne. Treće, kredibilne nagrade koje podstiču rešavanje problema bez zatvaranja znanja – vremenski ograničene rente ili nagrade, stepenice napredovanja i javne nabavke koje plaćaju rezultate, ali održavaju visoku difuziju.
Ta sistemska neutralnost inovacija stoji u nezgodnom kontrastu s prošlogodišnjom Nobelovom nagradom. Okvir ARJ je naizgled agnostičan, ali njihovi „inkluzivni, razvojno podsticajni“ aranžmani zapravo su kanonski kapitalistički paket: snažna privatna svojina, izvršenje ugovora, duboka privatna finansijska tržišta i mehanizmi kontrole koji štite vlasnike od eksproprijacije. Taj paket može biti povezan s rastom u kapitalističkim okvirima, ali nije nužan za inovacijama vođen rast kao takav. Ako su ispunjena tri navedena uslova – disciplinovana selekcija, decentralizovano eksperimentisanje s iskrenom povratnom informacijom i centralnim učenjem, te kredibilne, vremenski ograničene nagrade uz visoku difuziju – onda bi nekapitalistički poredak, makar u teoriji, mogao da generiše šumpeterijansku dinamiku bez uvoza celog ARJ-ovog institucionalnog okvira.
Ti uslovi, međutim, nisu bili ispunjeni u „realnom socijalizmu“, ni u SSSR-u ni u Jugoslaviji. Alokacija resursa bila je vođena političkim prioritetima i koalicionim potrebama, a ne performansama; meki budžeti su oslabili selekciju; ministarske i partijske intervencije (često po republičkoj liniji) izobličavale su signale; neefikasnosti su se gomilale, proizvodeći tehnološku stagnaciju izvan nekoliko odbrambenih ostrva (kao što sam već argumentovao drugde). Drugi, komplementarni mehanizam dodatno je pogoršao problem: strukturno-tehnološko neslaganje. Model koji se pokazao delotvornim u forsiranoj industrijalizaciji nije uspeo da se prilagodi naučno-tehnološkoj revoluciji, gurajući socijalizam u strukturno zaostajanje. Hronični nedostaci nisu bili samo posledica mekih budžeta već i „procesa kompenzacije“: uskraćeni sektori su ugrađivali nekvalitetne inpute u svoje tehnologije, prekomerno trošili masovne resurse i indirektno iscrpljivali napredne sektore.
Ništa od toga, međutim, ne dokazuje da je socijalizam neizvodljiv – naprotiv, kao što podseća i naslov knjige Aleca Novea Ekonomika izvodljivog socijalizma, to samo pokazuje šta u njemu mora biti izgrađeno. U tom okviru, koncept rasta zasnovanog na inovacijama pokazuje kako bi socijalistički sistem mogao da funkcioniše kao inovaciono bogata privreda ako institucionalizuje disciplinovanu selekciju, iskrenu povratnu informaciju i kredibilne, difuziji naklonjene nagrade.
Srbija pod Nobelovim sočivom
Na prvi pogled, Srbija izgleda sasvim dobro. Na regionalnim lestvicama često izgleda odlično. OECD-ov Izveštaj o konkurentnosti Zapadnog Balkana za 2024. rangira Srbiju iznad proseka WB6 zemalja u 13 od 15 oblasti politika i na prvom mestu u pet njih: investicione politike, nauke-tehnologije-inovacija (STI), digitalno društvo, poljoprivreda i pristup finansijama. Izvoz IKT usluga postao je simbol te slike: zvanični podaci beleže 3,44 milijarde evra u 2023. – gotovo desetostruko više nego 2012. godine – i sada predstavlja najveću neto-izvoznu „industriju“ u zemlji.
Ali, kao što sam ukazao u svojoj analizi srpskog javnog sektora, sistem je majstor u tome da izgleda dobro. Zvanična naracija pažljivo je ispeglana i prikriva nekoliko neprijatnih činjenica koje su presudne za dugoročni inovacioni kapacitet.
1. Inovacioni ulazi Srbije nadmašuju izlaze.
Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) redovno objavljuje Globalni indeks inovacija. Taj indeks pokazuje da Srbija sistematski ostvaruje manje inovacione rezultate nego što bi se moglo očekivati s obzirom na nivo ulaganja. U 2024. Srbija je imala bolji rang po ulazima nego po izlazima; pregled za 2025. godine pokazuje izvesno približavanje, ali i dalje bez proboja u komercijalizaciji i difuziji. Kao što pokazuje Grafikon 2, Srbija pretvara inovacione ulaze u izlaze s koeficijentom 0,61, iza Hrvatske (0,706) i Slovenije (0,673), a daleko od Nemačke (0,903), koja predstavlja granicu EU. Slaba je uteha što Srbija neznatno nadmašuje Severnu Makedoniju (0,589), Crnu Goru (0,561) i Bosnu i Hercegovinu (0,543). Okviri nisu neuspešni, ali i dalje nema skoka u komercijalizaciji i difuziji. Drugim rečima, kada bi Srbija imala efikasnost Hrvatske, njen sadašnji nivo ulaganja davao bi rezultat od oko 27,8 umesto 24,1 poena, dok bi dostizanje EU granice značilo približno 35,6. Dakle, Srbija ne „udara iznad svoje kategorije“; ona stoji bliže dnu evropske inovacione lestvice.
2. Intenzitet ulaganja u istraživanje i razvoj nizak je po evropskim merilima i zaostaje za susedima.
Najuspešnije inovacione ekonomije izdvajaju više od 2% BDP-a za istraživanje i razvoj. Srbija je 2023. trošila 0,88% BDP-a, naspram 2,26% u EU-27 i 1,39% u Hrvatskoj (koja nije ni blizu najboljih EU performera). Nakratko je dostigla 0,95% 2021, potom se vratila naniže. Struktura je takođe slabija: preduzeća u Srbiji sprovode oko 43% istraživanja i razvoja, naspram oko dve trećine u EU; javni sektor učestvuje više relativno, ali je u apsolutnim iznosima tanak. Taj jaz nije kozmetički – on ograničava laboratorije, opremu, doktorske programe i istraživačke tokove u firmama. Povezano s tim, državne budžetske aproprijacije za istraživanje i razvoj kreću se oko 0,4% BDP-a, što pokazuje koliko je sistem zavisan od ograničenog javnog finansiranja i ad hoc projekata.
3. Izvozna mašina je uska.
Digitalne usluge dominiraju inovacionom pričom, što je sjajno – dok traje. Izvoz IKT usluga porastao je sa 1,42 na 4,13 milijarde evra između 2019. i 2024. godine, povećavajući svoj udeo u ukupnim uslugama sa 20% na skoro 29%, a u ukupnom izvozu robe i usluga sa manje od 5% na više od 9%. Time je ovaj sektor postao najbrže rastući izvor deviznih prihoda, ali i dalje predstavlja relativno uzak deo izvozne strukture. Snažna oslonjenost na izvoz IKT usluga znači da je ekosistem nagnut ka ugovornom softveru i SaaS modelima (Software as a Service – aplikacije u oblaku koje se koriste putem interneta uz pretplatu, umesto da se lokalno instaliraju). Većina tog izvoza su ugovorne usluge za velike (i manje) strane firme: softver i održavanje služe sistemima lociranim izvan Srbije; domaći doprinos su pretežno rad i znanje, dok vlasništvo nad intelektualnom svojinom, proizvodni standardi i skaliranje proizvoda ostaju napolju. Novac pritom stiže kroz honorare i plate, ali su domaći spilloveri ograničeni. Ovaj model brzo uvećava korisnike i prihode, ali obično proizvodi manje patentabilne, naučno zasnovane intelektualne svojine od „dubokih tehnologija“, inženjerskog hardvera ili naučno zasnovane proizvodnje. Podaci o patentima to potvrđuju: domaće prijave patenata u Srbiji iznose oko 20 na milion stanovnika, što je skroman nivo po evropskim standardima; u 2024. Danska, Švedska i Holandija prijavile su po približno 431, 405 i 389 EPO prijava na milion stanovnika.
4. Izvozni profil odražava usku, montažno-intenzivnu strukturu.
Čak i unutar napredne industrije, izvozom dominiraju srednje-visokotehnološki segmenti poput vozila i električne opreme, dok visoka tehnologija (farmacija i elektronika zajedno) čini oko desetinu izvoznog portfelja 2024. godine (Grafikon 4). Elektronika brzo raste, farmacija dobija zamah, ali su obe i dalje skromne u odnosu na vozila i električne uređaje. To odražava širu sliku: srpska „inovacija“ leži u IKT uslugama i ugovornom radu, ne u dubokoj, patentno bogatoj industrijskoj osnovi. Dok se kanali od laboratorije do fabrike ne uvećaju, visokotehnološki proizvodi ostaće propratna pojava, a ne motor rasta. Dok se izvozni miks ne proširi i ne izgrade čvršće veze između nauke, inženjerstva, preduzeća i tržišta, srpska „inovacija“ ostaće više koderska nego tehnološka – orijentisana na usluge i ugovore, a ne na vlasničku intelektualnu svojinu, kompleksne tehnološke proizvode i rast produktivnosti. Iako su se visokotehnološki izvozi Srbije gotovo udvostručili između 2019. i 2024. (slika 3), nisu nadmašili rast srednjetehnološkog izvoza, koji i dalje počiva na lancima snabdevanja nemačke automobilske industrije. Struktura se produbila, ali se nije diverzifikovala.
5. Finansiranje rasta i skaliranja ostaje plitko.
Kasne faze rizičnog kapitala plitke su širom centralne i istočne Evrope, a Srbija nije izuzetak. Regionalni obim VC ulaganja naglo je pao 2023, a iako je „ekosistemska vrednost“ Beograda i Novog Sada porasla, lokalni investicioni „tiketi“ i naknadno finansiranje i dalje su ograničeni, posebno za kapitalno intenzivne naučne poduhvate. Javne inicijative i nova pravila pokušavaju da pokrenu fondove, ali dubina još sustiže potrebe. Struktura domaće potrošnje na istraživanje i razvoj naglašava ograničenje: uloga države ostaje skromna, dok privatni sektor nosi veći teret. Izdaci privrede za istraživanje i razvoj skoro su se udvostručili – sa oko 0,21% na 0,41% BDP-a između 2014. i 2023. – dok su javni izdaci ostali oko 0,25% BDP-a. Rezultat je sistem koji može da finansira kodiranje i rane prototipe, ali teško obezbeđuje sredstva za skupa laboratorijska istraživanja, opremu i skaliranje naučno zasnovanih poduhvata.
Regionalna priznanja uglavnom odražavaju okvire i planove; često promašuju suštinsko pitanje – da li pravila zaista deluju i da li javno finansiranje, javne nabavke i evaluacija zaista nagrađuju inovacione rezultate. Srbija briljira u vidljivom prednjem delu reformi, ali su mehanizmi pretvaranja u stvarni rast produktivnosti znatno slabiji. I sami OECD materijali, kao i širi pokazatelji upravljanja, ukazuju na taj obrazac: formalna usklađenost napreduje brže od implementacije koja nosi posledice.
Od smitovskog reda do šumpeterijanskih skokova
Posmatrano kroz ovogodišnje Nobelovo sočivo, Srbija pada na ispitu. Poruka laureata glasi da prosperitet sledi onda kada institucije učine da inovacije zaista „zagrizu“ – kada pravila, podsticaji i sposobnost države guraju ideje kroz preduzeća u produktivnost. Srbija radi suprotno: usavršava ceremonijalni prednji deo, dok mehanizmi pretvaranja ostaju meki. A po Mokyrovom okviru, Srbija je zaglavljena u smitovskom rastu (uređene razmene, postepene efikasnosti) umesto u šumpeterijanskom rastu (novim, naučno zasnovanim skokovima). Tokom protekle decenije, Srbija nije proizvela nijedan prelomni tehnološki iskorak, niti je uspostavila institucionalnu infrastrukturu koja bi takav iskorak umela da proširi ako bi se i pojavio. Izvozni miks i dalje se oslanja na montažno intenzivne, srednjetehnološke lance; patentna intenzivnost je niska; kasnofazni kapital je tanak; javne nabavke i evaluacija retko nagrađuju rezultate. Ukratko, zemlja je popravila manire, ali ne i tehnološki metabolizam. Položaj zavisnosti u odnosu na jezgro EU se, ako išta, učvrstio: više integracije u tuđe granice, a ne izgradnje sopstvenih.
I tu dolaze protesti. Ako se zaustave na „nova lica, stari podsticaji“, ništa se neće promeniti. Ako iznude transparentne, na rezultatima zasnovane javne nabavke, nezavisnu evaluaciju s budžetskim posledicama, brz ulazak i izlazak koji slabi veto položaj postojećih aktera i koordinaciju komplementarnih elemenata (testiranje/standarde, finansiranje rasta, specijalizovane veštine, izvozne sertifikate), oni će prepisati matricu dobitaka koju je upravo istakla ovogodišnja Nobelova nagrada. To, naravno, podrazumeva i politički dogovor s današnjim gubitnicima promena – jer će oni u suprotnom nastaviti da blokiraju preraspodelu. Učini li se to, periferna zavisnost, koja karakteriše srpsku ekonomiju, prestaje da bude sudbina: Srbija još uvek može da izgradi usko fokusirane, na intelektualnoj svojini zasnovane niše unutar evropskog sistema i da odatle akumulira rast. Ako ne, sledi isti smitovski red bez šumpeterijanskih skokova, isti montažno-teški izvoz i ista spora konvergencija – ekonomski tačna, ali istorijski beznačajna.
Peščanik.net, 22.10.2025.
