Most na reci Yangtze, Nanjing, foto: Konstantin Novaković
Most na reci Yangtze, Nanjing, foto: Konstantin Novaković

Predsednik Vučić je tokom Foruma „Pojas i put“ u Pekingu, održanom od 25. do 27. aprila, u jednom od svojih javljanja – uzgred, niko od inače mnogobrojne delegacije sa puno ministara nije prozborio ni reč, govorio je samo Vučić – rekao, malo parafrazirano, da će posle sporazuma koje je potpisala sa Kinom Srbija „krenuti kao raketa“.1 Moguće je da je tu metaforu upotrebio jer mu je u glavi još bila „kineska varijanta“ (inače ruske) rakete „S-300“ (kineska oznaka FK-3) „koju razmišljamo da kupimo“, ali to predsednikovo po ko zna koji put ponovljeno obećanje privrednog uzleta zbilja nameće pitanje kakav je efekat kineskih „investicija“ na razvoj Srbije.

Međutim, upravo kad su pomenute investicije, kao prethodno pitanje se postavlja da li se uopšte radi o investicijama, kao što inače „nepogrešivo“ govore predstavnici aktuelne vlasti. Recimo, nedavno je uoči samita „16+1“ u Dubrovniku (12. aprila) premijerka Ana Brnabić izjavila „da su ukupne kineske investicije u projekte koji su već realizovani, na kojima se radi i koji se planiraju dostigle 10 milijardi evra“.

Međutim, kao što već i vrapci znaju, to nisu investicije. To su, uglavnom, krediti. Naime, od ukupno oko dve milijarde evra koliko je iz Kine ušlo u Srbiju, jedno tri četvrtine zapravo su krediti, a svega jednu četvrtinu, dakle oko 500 miliona evra stvarna kineska ulaganja. Toliko su, otprilike, do sada uložili Hestil u Železaru Smederevo, Ziđin u RTB „Bor“, Meita u Barič, Ling Long u Zrenjanin… da ne navodimo baš svaki evro.

Takođe, po onome što se trenutno pominje, ako (i kada) bude realizovano tih 10 milijardi (dolara ili evra, jer jedni govore u dolarima a drugi u evrima, svejedno), odnos između kredita i investicija biće otprilike isti. Dakle, lavovski deo novca koji iz Kine stiže u Srbiju čine krediti. A nazivati kredite investicijama je, blago rečeno, netačno. Nema sumnje da Ana Brnabić to zna, a zna se i kako se zove kada neko svesno ne govori istinu.

Ali, da se vratimo na pitanje: kakav je efekat silnog kineskog novca i „čeličnog prijateljstva“, što je već postala metafora koju kao papagaji ponavljaju svi ovdašnji političari kada govore o odnosima Srbije i Kine. Koliko sve to doprinosi razvoju naše zemlje? Odnosno – može se na to gledati i iz drugog ugla – kako se i da li se uopšte razvijaju zemlje koje sa Kinom nemaju tako neverovatno prijateljske odnose?

Pa evo, onako, na prvu loptu, kad pogledamo robnu razmenu između dve zemlje, i to u poslednjih nekoliko godina, od kada počinje njen uspon, vidimo da je ona porasla sa oko milijardu i 550 miliona dolara 2015. na 2,3 milijarde dolara prošle godine. Pri tome, kineski izvoz u Srbiju porastao je za oko 700 miliona dolara, tj. sa nešto preko 1,5 na 2,2 milijarde dolara, dok je izvoz Srbije porastao sa 20 miliona 2015. na stotinak miliona dolara 2018. Dakle na tom čisto spoljno-trgovinskom planu Kina je imala mnogo više koristi nego Srbija.

Uzmimo drugo merilo. Ekonomski razvoj. U našem regionu, na zapadnom Balkanu, Srbija sa prosekom od 1,9 odsto u poslednjih pet godina (Albanija je imala 3,1 odsto; Bosna i Hercegovina 2,7; Kosovo 3,5; Makedonija 2,6; Crna Gora 3,4 odsto) beleži ubedljivo najnižu stopu privrednog rasta. Ni kada malo proširimo vizuru pa se uporedimo sa zemljama centralno-istočne Evrope, situacija nije ništa bolja, jer je Srbija od svih njih imala niži rast. Posle Srbije najgora Hrvatska imala je rast od 2,3 odsto. Dakle, svih tih petnaestak zemalja napredovalo je mnogo brže od Srbije, iako praktično uopšte nisu imale kineske „investicije“.

Takođe, ako pogledamo unapred, tj. u budućnost Srbije, da li prognoze(ri) rasta, koji svakako obračunavaju i uticaj Kine, u narednim godinama predviđaju neki ubrzani, da ne kažemo baš strelovit, uspon naše zemlje? Pa – ne. Prema jednoj sasvim svežoj proceni Svetske banke, recimo, Srbija će sa prosečnim rastom od 3,7 odsto u 2019. i 2020. praktično biti na proseku regiona. Ni druge prognoze ne donose ništa spektakularno. Niko ne predviđa da će Srbija u narednih pet godina ostvarivati prosečan rast bruto domaćeg proizvoda od 4,5-5, a kamoli 6 odsto.

Pre manje od mesec dana bilo je na ovim stranicama reči o razlozima ekonomskog zaostajanja Srbije i ogromnoj šteti koju je time Vučićeva vlast za poslednjih pet godina nanela građanima. Glavni uzrok tom gubitku – kako su, da podsetim, u svom radu za Kopaonik biznis forum naveli Pavle Petrović, Darko Brčerević i Mirjana Gligorić – leži u vrlo lošem kvalitetu institucija. I to ne samo onih koje neposredno utiču na investicioni ambijent, poput „privredno-sistemskih zakona“, nego i onih koji se odnose na ukupne društvene i političke prilike, posebno na tzv. vladavinu prava.

Najbolji pokazatelj, da tako kažem, tog i takvog ambijenta, jesu visoke subvencije za (uglavom) strane investitore. Naime, pošto je sam ambijent vrlo neprivlačan, onda država, tj. aktuelna vlast, mora da na neki način prosto podmiti strane kompanije da bi došle u Srbiju.

Ono što se ne vidi

Da se sad i ja poslužim jednom metaforom. Znamo iz iskustva da je u sportu najbolji onaj sudija „koji se ne vidi“. Jer, tada su u prvom planu igrači i utakmica se odvija nesmetano, a publika može da uživa u igri. Slično je i u ekonomiji. Najbolje je kad država dopušta da se igrači razmašu, ali istovremeno sankcioniše prekršaje. U srpskoj ekonomiji, međutim, vidi se samo Vučić. Drugi akteri „tržišne utakmice“ dođu mu gotovo kao marionete. Što je najgore, naš predsednik se time ponosi. Evo, i pre neki dan, na onom mitingu (19. aprila) je rekao kako je „otvorio“ preko 100 fabrika. Za pet godina, to je zapravo jako malo.

I tu je u stvari ključni problem. Mi, tačnije birači, njima je to i namenjeno, vide Vučića koji „otvara“ fabrike, ali ne vide hiljade onih koji fabrike nisu otvorili, a hteli bi to da urade. Svi vide one koji su dobili subvencije i, što je važnije, onoga koji te subvencije daje, ali niko ne vidi hiljade onih od kojih je novac za subvencije uzet. Ne vide se, takođe ni oni koji subvencije nisu dobili, kao ni poslovi koji zbog neravnopravnog položaja na tržištu nisu pokrenuti.

Tako, recimo, vidimo i da je Kina kupila Železaru, ali ne vidimo građane Srbije koji to subvencionišu preko nerealno niske cene struje, zbog čega Elektroprivreda Srbije nema sredstava da sama podiže nove objekte, nego mora da od Kine uzme kredit (700 miliona dolara) za izgradnju nove termoelektrane (350 megavata) u Kostolcu, koja će kineskim investitorima u Smederevu jeftino prodavati struju.

Kad se to ima u vidu, nije čudo što Vučića u Pekingu dočekuju sa svim tim protokolarnim đinđuvama i staklićima. Pa ni što mu daju, jedinom, da govori dva puta, drugi put na završnom zasedanju. Teško se moglo očekivati, recimo, da kineski (doživotni) predsednik takav poziv uputi direktorki Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard, koja je svoje vreme iskoristila da upozori naročito male zemlje da bi „partnerstvo“ sa Kinom „moglo da dovede do problematičnog porasta njihovog zaduženja“. Jer, „kineske državne razvojne banke i druge institucije zapravo daju ogromne zajmove za gradilišta pokrenuta u zemljama na Putu svile, do te mere da rizikuju da ih dovedu do neodržive finansijske situacije. Tako je Šri Lanka, koja je uzela velike zajmove od Kine da izgradi luku, bila primorana da pod teretom rastućeg zaduženja zvanično preda kontrolu nad tom infrastrukturom Pekingu“, rekla je Lagard založivši se za „investicije koje bi bile više zajedničke“ i za njihovu „veću transparentnost“. Šri Lanka je samo jedan slučaj, sličnih primera ima još, naročito u Africi. Ta je pojava u međunarodnim krugovima već dobila ime – dužnička diplomatija.

S druge strane, predsednik Vučić je, prema sopstvenim rečima, „na okruglom stolu poslednjeg dana foruma Pojas i govorio o tome kako zapadne zemlje izmišljaju pravila i pribegavaju protekcionističkim merama, jer ne znaju kako da se izbore sa rastućom kineskom ekonomijom“, kako „u zapadnim zemljama govore da kineske kompanije nisu transparentne samo kako bi zaštitile svoja tržišta i svoje ekonomije od rasta kineske privrede“ te da je „nakon govora koji je održao cela sala ustala da mu čestita, jer je govorio istinu“.

Evropska unija, međutim stvari vidi praktično dijametralno suprotno. Na samitu EU-Kina, održanom 9. aprila u Briselu, od Kine su traženi „poštovanje ljudskih prava, pravednija trgovina i pristup evropskih firmi tamošnjem tržištu… Ako Kina koristi pogodnosti slobodnog evropskog tržišta, onda ne treba da ograničava mogućnosti evropskih firmi koje bi da rade u Kini“. A po rečima Melanije Gabrijele Čiot, rumunske ministarke za evropska pitanja, „ključno je dostizanje jednakih pravila igre, jednakih uslova za investicije i fer tretmana evropskih preduzeća aktivnih u Kini“.

Srbija u Africi

Sve u svemu, kako je primećeno u jednom komentaru, tu nije bilo „ni traga od raspoloženja koje je vladalo na samitu Kine i – pazite sad – afričkih država gde se prošlog septembra govorilo o ’porodičnom okupljanju’, ’zajedničkim snovima’ i ’večnom prijateljstvu’“.

Ispada da je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić mnogo bliži ovom afričkom nego evropskom stanovištu o odnosima sa Kinom. To posebno zbunjuje ako se ima u vidu da se predsednik Vučić upravo spremao za razgovore – doduše, drugim povodom, ali ipak – sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom (29. aprila) u Berlinu. Šta su mogli da pomisle Merkel i Makron? Da AV ne zna šta govori, ili da je neiskren, ili nešto treće? Svejedno – ali da je Srbija nepouzdan i nesolidan partner zaključiće svakako. A sa takvim partnerima niti treba raditi niti ih treba primati u društvo.

Srbija, navodno, hoće u Evropu, ali u sporovima Evrope sa Rusijom drži stranu Rusiji, a u sporovima Evrope sa Kinom drži stranu Kini.

Kad se sve sabere, dakle, priliv kineskog novca u Srbiju uopšte nije slučajan. Njemu odgovara zemlja u kojoj nema pravila, u kojoj su institucije slabe i u kojoj se poslovi završavaju sa jednim čovekom. S druge strane, sipajući novac u tu represivnu mašinu Kina je podmazuje – i bukvalno i figurativno, visokom korupcijom – podržava je i održava u životu odlažući neophodan remont. Već je na ovom mestu bilo reči (Svilen konac ili svilen gajtan, Da li je Srbija Kini kupila Železaru, Putevi svile) o negativnim posledicama angažmana kineskih kompanija – pre svega preko nerealno skupih i infrastrukturnih projekata i zajmova za njihovo finansiranje – ali ove su verovatno i najvažnije i dugoročno najopasnije.

Zato mi vidimo kineske „investitore“, ali ne vidimo hiljade drugih koji ne žele ili ne mogu da rade u takvim uslovima.

Tako, evo i najnovijeg primera: sad vidimo kinesku kompaniju Huavei koja će da realizuje projekat pametnih gradova u Srbiji – i to u tri najveća: Beograd, Novi Sad i Niš – ali ne vidimo hiljade mladih i sposobnih aj-tijevaca i drugih stručnjaka koji bi mogli da urade isto to, možda i za manje pare. A koje uskoro ni bukvalno nećemo moći da vidimo, jer će poći za takođe hiljadama onih koji su iz istih razloga već napustili ovu i ovakvu zemlju.

Pametne i poštene vlasti bi takav jedan državni projekat možda iskoristile i da malo poguraju razvoj domaćih visoko-tehnoloških kompanija. Ali i ne moraju da ih guraju, dovoljno bi bilo da im pruže jednake šanse. Jer, da ne bude zabune, nije ovde problem to što je posao dobila strana kompanija, kineska ili bilo koja druga. Problem je u tome što je posao dodeljen bez javnog konkursa, bez pravila, direktnom pogodbom sklopljenom negde u državnom vrhu, „netransparentno“. Upravo onako kako Evropa misli da ne treba. Ali predsednik Vučić za to i ne haje.

Što, naravno, ima svoju cenu. Jer će se Srbija i u narednih pet godina razvijati znatno sporije nego što bi mogla. Neka to opet (kao u istraživanju tria Petrović, Brčerević, Gligorić) bude svega dva odsto godišnje – a bilo bi i više kada bi kao reper uzeli prosečan godišnji rast od 6 odsto što bi zaista značilo da Srbija „kreće kao raketa“ – to je, s obzirom da je BDP Srbije 2018. bio oko 43 milijarde evra, dodatno izgubljenih oko 4,5 milijardi. Kada se to sabere sa gubitkom u prethodnih pet godina (oko 3,5 milijardi), dolazimo do štete od oko 8 milijardi evra. Otprilike onoliko koliko bi na jedan ili drugi način – mnogo manje kroz direktna ulaganja, mnogo više kroz kredite – u ovom razdoblju trebalo iz Kine da uđe u Srbiju. A što će Srbija na svaki način morati da vrati. Inače – ode Kostolac. Sa sve Viminacijumom.

Peščanik.net, 01.05.2019.


________________

  1. Potpisano u Pekingu aprila 2019: 1. Ugovor o izgradnji industrijskog parka u Borči (1.000 kompanija, 10.000 radnih mesta); 2. Ugovor o izgradnji pruge Novi Sad-Kelebija (ukupno 1,162 milijarde dolara, kineski kredit 85 odsto sredstava); 3. Sporazum o finansiranju autoputa Preljina-Požega (ukupno 523 miliona dolara, Kina daje kredit od 445 miliona USD); 4. Sporazum o izgradnji pruge Beograd-Niš-Preševo; 5. Protokol o saradnji na projektu fruškogorskog koridora (Novi Sad-Ruma); 6. Memorandum o razumevanju na izgradnji beogradskog metroa; 7. Memorandum o razumevanju na izgradnji obilaznice oko Beograda, deonica Bubanj potok-Pančevo. O izvozu neke robe iz Srbije u Kinu nema ni reči. Ni pileće nogice, ni jagnjeće džigerice… Ništa.
The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.