Foto: Predrag Trokicić
Evropska unija (EU) je div koji na sopstvenim nogama ne može da izdrži postojeći teret, a kamoli da ga povećava u vidu novih članica zemalja Zapadnog Balkana koje i dalje plivaju u nacionalističkom diskursu devedesetih godina prošlog veka. Da ne pričamo o tome da su ove zemlje autokratski režimi, slični onima u Poljskoj i Mađarskoj, koji iznutra izjedaju evropski politički model liberalne demokratije.
Ovdašnje vođe su, po receptu Erdogana i Orbana, preduzeli niz mera kako bi se u praksi sve svelo na njihov kult ličnosti, a građansko društvo ostalo mrtvo slovo na papiru Ustava. Taj model suštinski podrazumeva antagonizaciju društva, podelu na sve one koji su patrioti – njihovi glasači – i sve druge koji su izdajnici i predstavnici stranih agentura. Ti drugi su u prethodnom mandatu razorili i opljačkali državu i od nje napravili raj za korupciju. Sa njima nema šta da se razgovara i pregovara zbog čega je i parlament ostao mrtvo slovo na papiru – kroz višesatno usvajanje dnevnog reda, gomilu besmislenih amandmana i česte vanredne parlamentarne izbore obesmišljava se njegova uloga mesta konstruktivne rasprave pozicije i opozicije u cilju donošenja zakonskih propisa koji su u interesu svih građana, a ne samo u skladu sa partikularnim interesima vladajuće klike. Osim zakonodavne, srušena je i nezavisna sudska vlast i čitav niz institucija koje bi u svom delovanju trebalo da budu nezavisne – centralna banka, ombudsman, mediji, poverenik za informacije. Na taj način je sahranjen princip političke podele moći i odgovornosti čiji je cilj ne samo da zaštiti većinu od manjine, već i manjinu od većine. Umesto toga, ovdašnji ustoličeni diskurs je da samo vlast i niko drugi predstavlja volju naroda, što je svojevrsna besmislica u modernim, kompleksnim i pluralističkim demokratijama – gde se društva sastoje od različitih grupa sa divergentnim ciljevima. Stabilna demokratija podrazumeva snažne institucije sa zadatkom da putem kompromisa usklade interese različitih društvenih grupa.
Lokalna politička arena je poput rijalitija u kojem, kad god je nekom od ovdašnjih vođa ugrožena vlast ili u javnost izbije neka afera koju bi da zataškaju, oni u saradnji sa nekim drugim vlastodršcem iz okruženja insceniraju verbalne sukobe kako bi rasplamsali nacionalistička osećanja sa ciljem da se u drugi plan stave realni problemi građana. Sve podseća na Ajnštajnovo upozorenje da rat započinju oni koji se poznaju i u njemu ne učestvuju, a vode ga oni koji se ne poznaju i u njemu stradaju. Ali na kraju krajeva, da nastavim sa Ajnštajnom, svet neće uništiti oni koji čine zlo već oni koji sve to posmatraju sa strane i ne čine ništa. Tako je i kod nas – lokalne vođe jedni drugima nabacuju loptu na volej, a građani stradaju ne čineći ništa.
EU ima problem autokratije iznutra i nema mehanizme kako da se sa time nosi. Ne postoji mogućnost izbacivanja članice iz EU i, iako postoje neki vidovi sankcija i iako je doneta odluka da se one primene na Mađarsku i Poljsku, ona nema kapacitet da ih sprovede.
Važno je napomenuti da autokrati iz EU nisu došli na vlast ili zauzeli značajan broj mesta u parlamentu iznebuha. Dovela ih je velika finansijska kriza koja je 2009. izbila u evrozoni kada su njene države članice odlučile da spasu gigantske banke koje su se suočavale sa velikim gubicima. Zbog toga su, kroz proces privatizacije profita i socijalizacije troškova, njihova nenaplativa potraživanja pretvorena u državni dug. Socijalizacija troškova je izvršena kroz nametanje mera štednje koje su za posledicu imale veliki rast nezaposlenosti i pratećeg siromaštva. Teret pokrivanja moralnog hazarda evropskih banaka je pao na srednji sloj i siromašne, jer su se sa jedne strane smanjivali porez na dobit i nasledstvo i poklone, dok se sa druge strane povećavao PDV što najviše pogađa upravo ove slojeve stanovništva. Recimo, u Francuskoj je bunt žutih prsluka nastao kao posledica najave povećanja akciza na gorivo. Finansijska kriza je dovela do masivne preraspodele u korist najbogatijih, što je izazvalo ogroman gnev srednje klase i siromašnih. Potom su se na veliku preraspodelu nadovezale migrantska kriza i teroristički napadi, koji su velikim delom posledica ratova u severnoj Africi i na Bliskom istoku, koje su, opet, u značajnoj meri izazvani delovanjem velikih EU članica (Velika Britanija, Italija, Francuska, Poljska, Španija).
Populisti su uleteli u taj vakuum i kroz opravdano svaljivanje krivice na establišment, provukli svoju agendu antagonizacije društva, potpaljivanja nacionalističkih emocija, rasizma, verske netrpeljivosti, ksenofobije, antiimigrantske politike, homofobije itd. Funke, Schularick i Trebesch (2015) su na osnovu proučavanja političkih posledica finansijskih kriza u periodu od 1870-2014. u 20 razvijenih zemalja i 800 izbornih procesa zaključili da nakon finansijskog kraha primat preuzima politička neizvesnost, jer vladajuća partija gubi većinu dok polarizacija u društvu narasta. Prema ovom istraživanju, najveći dobitnici nakon izbijanja finansijske krize su političke partije desnice – u tom periodu one u proseku povećavaju svoj udeo u biračkom telu za 30%. Prema istom istraživanju, partije levice, za razliku od partija desnice, ne profitiraju u finansijski nestabilnim vremenima. Dakle, tajna uspeha desničara su razočarane mase koje ne razmišljaju glavom već emocijama. Razočarani reaguju na ono što desničari nude – potkazivanje krivaca i jednostavna instant rešenja za kompleksne probleme. Dobar primer je brexit za čiji su referendum antievropske snage uspele da regrutuju 3 miliona apstinenata. Sa druge strane, Kameron je bio nadmen i sasvim ubeđen da će proevropska opcija dobiti. Na kraju se brexit pretvorio u sveopšti cirkus.
Isto tako, evropski establišment je tokom krize kršio sopstvena ekonomska pravila – spasene su banke koje su bile generator krize, Evropska centralna banka kojoj je zabranjeno kupovanje državnih obveznica ih je masivno kupovala kako neke države, usled spasavanja moćnih banaka, ne bi propale, a i redovno su kršeni limiti udela budžetskog deficita i javnog duga u BDP-u. Dakle, EU nije u stanju da odbrani osnovne demokratske principe na kojima se zasniva i kršila je sopstvena ekonomska pravila kako bi od propasti spasila najbogatije, koji su u periodu pre krize puno zarađivali, i to na štetu onih koji niti su profitirali od ovog finansijskog cunamija niti su ga svojim delovanjem izazvali ali, i tu se još jednom vraćamo na Ajnštajna – nisu ništa prethodno učinili da spreče veliku preraspodelu.
Bliže se izbori za Evropski parlament koji će biti održani krajem maja 2019. i postoji ozbiljna pretnja da će desničari na njima osvojiti veliki broj glasova. Dovoljno je reći da oni čak ne moraju da osvoje većinu. Oni trenutno u Evropskom parlamentu drže oko 15% mesta. Dovoljna im je trećina da dođu u poziciju da blokiraju mnoge važne odluke, recimo vezane za evropski budžet ili donošenje odluke o primeni sankcija protiv zemalja koje krše evropske normative, ili da miniraju neke spoljnopolitičke odluke ili međunarodne trgovinske aranžmane.
Ovo su sve, naravno, ozbiljne opasnosti i postavlja se pitanje šta će EU u ovom času novi balkanski autokrata, kada ne može da kontroliše ni ove koje već ima. Naša vlast je verbalno za Evropu, ali ako bi u nju ušla, sasvim je moguće da bi se ponašala isto kao Mađarska i Poljska. To EU naravno neće i sve se vraća na početak, barem kada smo mi u pitanju. Formiranje EU je započeto 1951. osnovanjem Zajednice za ugalj i čelik. Cilj je bio da se spreči novi rat između Francuske i Nemačke. Čini se da na isti način EU razmišlja kada smo mi u pitanju – važno je sprečiti da se poubijamo jer to podriva političku stabilnost i ekonomske interese EU. Njima je naša stabilokratija prihvatljiva sve dok smo van EU, pa nas pomoću štapa i šargarepe pritiskaju da potpišemo sporazume u cilju očuvanja regionalnog mira. Ali evropskim zvaničnicima ni to ne uspeva, što i nije za čuđenje jer nisu u stanju da reše ni svoje unutrašnje probleme, a kamoli naše. Rečju, oni nas sutra, čak i da rešimo pitanje Kosova, ne bi primili sa ovim političkim ustrojstvom. Ne veruju nam jer znaju da na papiru mi možemo da svoje zakonodavstvo do u slovo uskladimo sa evropskim standardima, ali da u stvarnom životu, kao što to pokazuju primeri Poljske i Mađarske, EU nema mehanizme da bilo koga natera da u praksi poštuje svoje zakone. Ona na primer nije u stanju da navede Prištinu da poništi takse i vrati Srbiju i Kosovo za pregovarački sto.
Zbog unutrašnjih slabosti i prioriteta bezbednosti, EU ne primećuje građanske proteste u Srbiji. Ona nema poverenja u opoziciju koja se značajnim delom sastoji od desničara i evrofoba, a iz nekog razloga, ne naročito racionalnog, veruje da će im ova vlast, takođe desničarski orijentisana, isporučiti obećano. To je malo verovatno, jer se sve lokalne vođe ovde na vlasti održavaju kroz podgrevanje verbalnog konflikta pomoću koga manipulišu emocijama glasača. Zbog toga građanski orijentisani stanovnici Srbije gube poverenje u EU kojoj je prihvatljiva i diktatura – samo da je mir.
Drugi značajan faktor slabljenja podrške EU je opet EU – veliki broj građana emigrira, najvećim delom u EU, zbog loše ekonomske situacije i domaće autokratije. Naime, veliki broj građana Mađarske i Poljske je, pošto su njihove zemlje pristupile EU, rešenje za svoje materijalne probleme našao u emigraciji u razvijene zemlje EU. Po prirodi stvari, upravo su ovi emiganti većinom proevropski orijentisani, čime se kroz unutrašnje pražnjenje značajno smanjio demokratski proevropski kapacitet njihovih zemalja. Tome su se pridodali teroristički napadi i migrantska kriza, što je doprinelo uspostavljanju i jačanju tamošnjih autokratskih režima. I u našem regionu je, počevši od devedesetih godina prošlog veka, zbog ratova i loše ekonomske situacije intenzivirana emigracija. Ovoj emigraciji se u poslednjih nekoliko godina pridružila i sve vidljivija politička emigracija – ljudi koji nisu ekonomski ugroženi već ne žele da žive u autokratskim i pravno neuređenim sistemima. Time se dodatno smanjio demokratski potencijal regionalnih zemalja, što je opet dodatno doprinelo učvršćivanju nacionalistički orijentisanih autokratskih režima koji su to iskoristili da bi pojačali svoj juriš na građanske slobode i demokratske institucije čime se dalje, u jednom poročnom krugu, multiplikuju problemi ekonomske, političke i pravne nesigurnosti u ovim zemljama.
Sve u svemu, evropska perspektiva nam je na ledu. Ali oduvek je i bila. To i nije neka novost za nas. Dobra vest je da građani protestuju, jer je nakon toliko godina napokon sazrela svest o značaju i važnosti snažnih, demokratski uspostavljenih institucija. Drugo je pitanje dokle ćemo tako stići, ali sve dok se krećemo dobro je, jer je to jedini način da pronađemo izlaz. Mada kretanje u pravcu zgrade Pinka ne deluje kao dobar pravac izlaska iz močvare „Budućnosti Srbije“.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 03.04.2019.
