Evo sad i naša sopstvena vlada hoće da nam iščupa srce. Naravno da ne mislim na Kosovo nego na krađu koja samo nepravdom nikada nije proglašena za srce Srbije, a svakako zaslužuje tu titulu više od ma kojeg dela teritorije.

Kako se desilo da krađa postane srce Srbije? Vremenom.

Početak tog procesa treba, po običaju i navici, tražiti u pet vekova pod Turcima tokom kojih je hajdučija postala društveno prihvatljiva, čak i društveno poželjna. Platiti manji danak, oteti tuđe, oštetiti osmanlije, preorati drumove samo da bi naudio putnicima, uzdizalo je počinioca na nivo junaka kojeg će opevati i slaviti vekovima. Bar da su im narodni pevači dopisali da su krali da bi podelili siromašnima, možda bi danas neko bio i darežljiv lopov,  kao što vidimo da se dešava ponegde u svetu. Ne znam kakve su nacionalne epove slušali ovi moderni Robin Hudovi, ali, izvinite, nas nisu učili da, ako već krademo, učinimo da još nekom, van uže porodice, bude bolje od toga.

Iz tog perioda kada je krađa bila ideal prosto smo se strmoglavili u period idealne krađe. U vremenu društvene, dakle ničije konkretno imovine, krađa i nije smatrana krađom. Ako se, na primer, fiktivno razvedeš da bi dobio još jedan stan, to nije bila krađa. Baš kao što i oni malobrojni koji su se odazvali na akciju ”imaš kuću, vrati stan” nisu smatrani normalnim.

U tom periodu čak ni krađa privatnih (dakle, vrlo i konkretno nečijih) automobila nije bila krađa – nego pozajmica. I, mada se oštećeni vlasnici nikako nisu slagali sa tim terminom, ”pozajmljivanje” je bilo zvanična verzija događaja. Kao što je i krađa firminih para vođena kao ”pozajmljivanje društvenih sredstava” (ni dan-danas to nije krađa nego ”zloupotreba službenog položaja”).

Posle vekova u kojima je krađa bila ideal i decenija u kojima se uzimanje ničijeg smatralo idealnom krađom, a uzimanje nečijeg pozajmljivanjem, tako sluđeni ušli smo u devedesete – period velike krađe ”iz ideala”. Krao je ko je šta stigao – kamione, avione, teritorije, izbore, belu tehniku, a sve pod potpaljivim izgovorom da je to za neko veće, a svakako naše dobro. Logično, bilo je za njihovo uvećano dobro, ali ni za to niko neće odgovarati. Nego će se, posle skoro šest vekova društveno prihvatljive i slavljene krađe, kola slomiti na nekima samo zato što su krali iz usko stranačkih ideala. (Ideali nisu sporni, stranka jeste.) Kako će se provesti oni koji su krali bez ideala, nije najavljeno.

Ako se stalne najave ministra vojnog o velikim hapšenjima krupnih riba ostvare, možda da razmislimo da i mi podnesemo neke tužbe. Da tužimo za to što su nam ukrali ideale, planove, uspomene, godine (nekome prvih dvadeset, nekome najboljih dvadeset, nekome poslednjih dvadeset godina). Mislim, pre nego što nam i nadu ukradu.

Peščanik.net, 10.09.2012.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)