Šta je pokazalo ubistvo Olivera Ivanovića

natpis Kosovo je Srbija

Foto: Predrag Trokicić

Pročitala sam gotovo sve što su domaći i strani mediji pisali o ubistvu Olivera Ivanovića. Na osnovu toga može da se nacrta pejzaž, odnosno prilično jasan ambijent koji je odgovoran za ubistvo Olivera Ivanovića. Krivci za ovu profesionalno obavljenu likvidaciju nisu poznati i ne mogu se nagađati. Kako sad stoje stvari, oni verovatno neće biti otkriveni, uhvaćeni i izvedeni pred lice pravde. Zato to nije moja tema. Moj cilj je da opišem ambijent u kome je to ubistvo bilo moguće i prikažem sliku Srbije na kojoj se kristalno jasno vidi da je ona dubinski destabilizovana i spolja i iznutra. Zbog spoljnopolitičke dezorijentacije i sudaranja različitih spoljnopolitičkih ciljeva – s jedne strane strateški cilj Srbije je članstvo u EU, a s druge se javnost pumpa obožavanjem Putina i Rusije i zaklinjanjem na vernost bratskom ruskom narodu – Srbija danas stoji na staklenim nogama.

Ova neudobna pozicija špage je posledica nerazrešenih starih „apisovskih pretenzija“ o tome kolika je Srbija i da li su u njoj na okupu svi Srbi i „sveta zemlja Kosovo“. U toj staroj priči leži osnova za ubistvo Olivera Ivanovića. Ona ne suprotstavlja samo spoljašnje okruženje Srbije, nego deli i suprotstavlja zemlju iznutra na dva nepomirljiva politička bloka sa njihovim vizijama o budućnosti zemlje. Jedan deo intelektualne i političke elite, koju podržavaju Srpska pravoslavna crkva i frakcije tajnih službi, ne odustaje od „apisovskih“ ambicija i Miloševićeve svesrpske politike. Drugi, slabiji deo elite traži da se Srbija ustavno konstituiše u demokratsku i pravnu državu u svojim nespornim granicama, kako bi se razrešio problem Kosova, uspostavili prijateljski odnosi sa susednim zemljama i Srbija pripremila za članstvo u EU i NATO. Ove unutrašnje razlike se poklapaju sa podrškom zapadnoj, odnosno ruskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji.

Ubistvo Olivera Ivanovića odslikava ovaj stari politički ambijent spoljašnjih i unutrašnjih sukoba, koji se u Srbiju vratio na velika vrata krajem 80-ih godina prošlog veka ratnom politikom Slobodana Miloševića i raspadom Jugoslavije. Da bismo stigli malo dalje, do pronalaženja onog parčenceta koje nedostaje za razrešenje celokupne puzzle u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića, potrebna je analiza ne samo starih nego i nekih novih momenata koji obeležavaju stanje u današnjoj Srbiji i na severnom Kosovu.

Glavni element koji je zaista nov je teror Vučićeve vlasti i za njega karakteristična politika neprijateljstva prema bilo kakvoj kritici. On jednostavno ne podnosi primedbe i želi da vlada samo uz pohvale. Svako ko podigne glas dobija status neprijatelja, uz paletu pretnji i satanizujućih etiketa koje prenose mediji pod Vučićevom kontrolom. To je sistem u kome se lako avanzuje do statusa mete za odstrel. Svaka tako označena osoba postaje kolateralna šteta nekog kriminalnog ili političkog obračuna, koji se čak ne mora nužno odnositi na nju. Vučić i njegovi trabanti javno prozivaju ljude, što je samo po sebi zastrašujuće, jer osobe na vlasti raspolažu državnom silom. Građanin ima pravo da misli i greši, ali vlast nema pravo da ga zbog toga proziva. To Vučić jednostavno ne shvata. Ta politika netrpeljivosti je destabilizovala Srbiju iznutra, jer se vlast ne libi da koristi kriminalne strukture za zastrašivanje i ućutkivanje građana.

Zato se mora glasno reći da Vučićeva vlast ne može da izbegne odgovornost za ubistvo Olivera Ivanovića. Odgovorna je zbog njegove satanizacije, zastrašivanja i neprijateljske kampanje koja je protiv njega vođena iz Beograda i od kriminalnih struktura u Kosovskoj Mitrovici. Time ne želim da kažem da je vlast organizovala njegovo ubistvo i da se tu nalazi krivac, ali ona jeste odgovorna, jer je od Ivanovića napravila slobodnu metu, pa kome ustreba – tu je! Da li Rusiji da destabilizuje Balkan i podriva zapad, da li srpskim nacionalistima da obustave briselski dijalog, da li Albancima da spreče nastanak suda za ratne zločine nad Srbima, da li zato što je neko stao na žulj kriminalcima, zbog osvete itd.

Vučićeva vlast ne priznaje odgovornost za neprijateljstvo, satanizaciju i progon Olivera Ivanovića. Ne priznaje odgovornost za pretvaranje države u mafijašku organizaciju, gde kriminalci sa Kosova u vozilima bez tablica zastrašuju ljude u Pećincima, a oni iz Kruševca ljude u Mitrovici ili Mionici. Pa ipak, najveća nebezbednost vlada na severu Kosova. Do toga je došlo baš tamo zbog briselskog dijaloga o razrešenju „kosovskog čvora“. Taj proces je odmakao do integracije severnog Kosova u državne institucije Republike Kosovo. Te institucije ne funkcionišu zbog nesposobnosti albanskih službi, ali i zbog toga što je Sever već predat u ruke srpsko-albanskoj mafiji, i to iz koristoljublja a ne samo iz političkih motiva. Sever je predat kriminalcima zato da bi tamo zavladali strah, ugroženost i apsolutna tišina.

O bazičnoj nesigurnosti, nasilju, pretnjama, pritiscima i strahovima Oliver Ivanović je govorio u svojim poslednjim intervjuima, pominjući i životnu opasnost u kojoj se sam našao. Tvrdio je da Srbi u Mitrovici nisu ugroženi samo od Albanaca već i od Srba, odnosno od kriminalnih grupa pod zaštitom vrhovne vlasti iz Beograda, a verovatno i iz Prištine iz drugih razloga. To su nakon ubistva Ivanovića potvrdili svi sagovornici sa Kosova koji su imali priliku da progovore u Beogradu. Teror je bio najvidljiviji za vreme lokalnih izbora, kada je Vučić izdiktirao Srpsku listu koja mora pobediti u svim srpskim opštinama. Jedina opozicija koja se suprotstavila Vučićevoj Srpskoj listi bila je stranka Olivera Ivanovića. Zbog toga je do besvesti satanizovan u svim varijacijama izdajničkih etiketa kojima obiluje Vučićeva medijska vlast. Zapaljena su mu kola, za šta krivac nije tražen ni nađen. (Niko nije odgovarao ni za druga najteža krivična dela.) Oliver Ivanović je postao savršena meta za odstrel. Za to jeste odgovorna naša vlast.

Do ovakvog stanja je velikim delom došlo najpre zbog nas samih, ali i zbog pogrešnog pristupa Srbiji tokom briselskog dijaloga. Taj pristup je zapravo krahirao ubistvom Olivera Ivanovića. Nije bilo dobro što je kancelarka Merkel proglašavala uspeh pregovora o Kosovu (merilo svih merila na evropskom putu Srbije), dok je Srbija odlazila dođavala. Kao takva ona ne može biti garant bilo čega, pa ni rešenja kosovskog problema. Strategija nagrađivanja Vučićeve fleksibilnosti u vezi sa Kosovom, u smislu tolerisanja ukidanja demokratskih sloboda i pretvaranja institucija u prah i pepeo – počela je da puca zbog jačanja uticaja Rusije u Srbiji, Republici Srpskoj i severnom Kosovu. Sa ovim problemom EU ne ume da izađe na kraj. Zato se sve češće pominje povratak SAD na Balkan.

Odgovornost vlasti za politiku neprijateljstva i satanizaciju političkih protivnika ne pominje se u zvaničnoj interpretaciji ubistva Olivera Ivanovića. Bilo bi dobro da je rečeno da se sa takvom retorikom neće nastaviti, da će Vučić odustati od politike netrpeljivosti prema legalnoj političkoj konkurenciji i kritici koju mora da podnosi svaka iole demokratska vlast. Progon nije pomenut, već je namerno zatrpan licemernim uzdizanjem ubijenog u heroja koji je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Pokopavanje odgovornosti vlasti za nepodnošljivo stanje u samoj Srbiji, koje simbolizuje ubistvo Olivera Ivanovića, odrađeno je tako što je zvanična interpretacija ubistva pripisana spoljašnjim faktorima. Odbačen je „ćirilični potpis“ na ubistvu Ivanovića i takvo mišljenje je eksplicitno proglašeno za neprijateljsku propagandu.

Zvanična interpretacija je formulisana na konferenciji za novinare predsednika Vučića nakon sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost održanog povodom ubistva Olivera Ivanovića. Ubistvo je nazvano „terorističkim činom“, što je već komentarisano ovde, čime se implicira međuetnički sukob koga zapravo nije bilo. Ova kvalifikacija podrazumeva da su ubistvo izvršile kosovske vlasti (primer toga je Vučićeva izjava da je pre ubistva Ivanović imao dva telefonska poziva sa Juga). Zatim je pomenuta važna ali iskrivljena izjava predsednika parlamenta Kosova Veseljija, koji je (navodno) pretio da će vojska Kosova stići do Niša. Ta rečenica je izvađena iz konteksta. Ona nije izgovorena kao realna pretnja, već kao odgovor na pretnju visokog zvaničnika Srbije koji je izjavio da srpske rakete dobacuju do Kosova. Predsednik Vučić je izneo odluku Saveta za nacionalnu bezbednost da u istrazi o ubistvu učestvuju i srpski istražni organi. Rečeno je da je tužilaštvo već otvorilo predistražni postupak.

Predsednik je nekoliko dana kasnije na Happy TV ponovio da je nesumnjivi cilj prištinskih vlasti da na sever Kosova dovedu svoje službene organe, iako dobro zna da je upravo to deo Briselskog dogovora. Premijerka Ana Brnabić je, sledeći zadatu liniju, u izjavi za Radio Slobodnu Evropu podsetila na Veseljijevu izjavu o stizanju albanskih vojnih snaga do Niša, ocenivši je kao „direktnu pretnju svim građanima Republike Srbije“, da bi zaključila da je to „danas kulminiralo ovim ubistvom“. Zahtevu da Srbija učestvuje u istrazi pridružio se i ruski ambasador Čepurin, koji je u razgovoru sa predsednikom Vučićem govorio kao da je funkcioner Srbije, a ne predstavnik strane države. Rekao je da „Rusija odlučno osuđuje ’teroristički akt’ ubistva Olivera Ivanovića i zahteva istragu uz učešće nadležnih službi srpskih organa u punom kapacitetu, kao i međunarodnih organizacija u skladu sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija.“

Režimski mediji su razradili „domaći zadatak“ pripisujući organizatore i izvršioce ubistva Prištini i spoljašnjim faktorima – SAD i CIA. D. J. Vučićević je u Informeru rekao da „sigurno zna da Ivanovićevo ubistvo nema ama baš nikakve veze sa srpskom državom i srpskom politikom“. To zna zato što ovaj zločin u ovom trenutku najviše štete nanosi upravo srpskoj državi i srpskoj politici. I baš zato samo zlonamerne budale i plaćeni agenti mogu danas i ovde da raspredaju teorije o nekakvom „ćiriličnom potpisu“ Oliverovog ubistva. Zanimljivo je da mu nisu pale na pamet one mafijaške grupacije u Mitrovici. On takođe zna da nema nikakve šanse da je Oliver ubijen bez saglasnosti i odobrenja CIA. Zna i to da je atentator iz severne Mitrovice bežao na jug, ka američkoj vojnoj bazi Bondstil.

Miroslav Lazanski tvrdi da je u ubistvu Ivanovića prepoznat zapadni rukopis (SAD i CIA). A to se vidi po tome što je većina naših građana rusofilna i ništa dobro ne očekuje od zapada, pa je ubistvo bilo potrebno da bi se pokrenuo talas antiruske histerije koja tinja među srpskom elitom, a čije izbijanje bi zamaskiralo prave inspiratore i učinioce atentata (preneto sa sajta Sputnik). Lazanski ide dalje i tvrdi da je sa albanske strane trebalo zamaskirati „ambicije Prištine da svojim represivnim aparatom zaposedne i sever Kosova, što predsednik Srbije neće dozvoliti. Namera Prištine je bila da se iskoristi ubistvo kako bi se specijalne jedinice kosovske policije ROSU našle na severu Kosova“ (TV Pink, emisija Novo jutro).

Kako se iz ovih analiza i citata može videti, vlast, njeni propagandisti i ruski zvaničnici do u dlaku su se složili po svim tačkama scenarija po kome je atentat ujdurma Prištine, s ciljem da se osvoji sever Kosova uz podršku zapadnih sila i CIA. Ove zvanične izjave nametale su zaključak da je profesionalno pripremljeno političko ubistvo Olivera Ivanovića u celini organizovano spolja. U zvaničnoj verziji se ne pominju unutrašnji politički sukobi, koje neprekidno izaziva Vučićeva politika neprijateljstva, ni mafijaške strukture koje ugrožavaju bezbednost građana, udbaško mešetarenje i rastakanje države u neformalnu vlast – do osnivanja ekstremističkih fašističkih organizacija i nekakvih paravojnih formacija kao što je Srpska čast, koja je stigla čak do Republike Srpske. U tom haosu se ni u naznakama ne traže mogući uzroci antentata. Svaki nagoveštaj da je Ivanović prolazio kroz teške trenutke zbog žestokih pretnji i napada koji su stizali iz vrhova vlasti u Beogradu, zatrpan je slavopojkama o zaslugama ubijenog Ivanovića.

Na pitanje novinarke Tanje Lazarević sa Kosova o vezi između Ivanovićevog zapaljenog automobila i atentata, Vučić je bukvalno pobesneo. O napadima i žestokoj satanizaciji Olivera Ivanovića, Radio Slobodna Evropa je pitao i premijerku Anu Brnabić. Ona je nevino odgovorila da Ivanović nije bio neprijatelj aktuelne srpske vlasti, već samo njen neistomišljenik! Jednako je prošao i pokušaj da se ubistvo pripiše ruskoj umešanosti, o kojoj su progovorili lideri LSV-a u listu Danas. Takve pretpostavke je odbacio Miroslav Lazanski, ocenivši ih kao budalaštine.

I da zaključimo. Ključna posledica ubistva Olivera Ivanovića odnosi se na prekid briselskog dijaloga u odlučujućoj fazi pregovora. To se može razumeti kao izgovor, odnosno lažni razlog da se odloži rešenje otvorenog kosovskog sukoba i na neodređeno vreme odloži put Srbije ka EU. Kao uslov za nastavak dijaloga srpske vlasti zahtevaju opipljive rezultate istrage o ubistvu koju vode prištinske vlasti, koje nisu prihvatile da srpski istražni organi učestvuju u rasvetljavanju Ivanovićevog ubistva. Ako se istraga oduži ili možda ne završi, to bi značilo da se Srbija u skorije vreme neće vratiti za pregovarački sto. Ako sada pogledamo onu širu sliku s početka teksta, to bi značilo da će nacionalistička, antievropska i konzervativna politička struja, koja se oglasila u Apelu za odbranu Kosova i Metohije, koji je inicirao DSS i koji je zajedno sa oko 200 potpisa objavila Politika – još jednom odneti prevagu.

Ovaj Apel zahteva da se Kosovo ne dira i ostavi u statusu quo, u „zamrznutom sukobu“. Postavlja se pitanje da li će Apel uspeti u svojoj nameri da pitanje rešavanja Kosova odloži na neodređeno vreme, a time i prepreči put Srbije ka EU. Tu je i pitanje da li će ubistvo Olivera Ivanovića poslužiti neprevaziđenim ciljevima srpske nacionalističke politike, od kojih se očigledno nije odustalo. Protagonisti te stare politike zapitali su se da li je ubistvo Olivera Ivanovića samo početak specijalnog rata, čiji su ciljevi guranje Srbije u novi krug dosističkog pakla, otimanje Kosova, ukidanje Republike Srpske i, na kraju, ulazak Srbije u NATO. Zamislio se i onaj deo srpske elite koji je poverovao, ili se bar nadao, da će Vučić uvesti Srbiju u EU i NATO.

Put kojim će Srbija ići dalje, a to će se videti veoma brzo, razrešiće pitanja koja sa različitih strana postavlja ubistvo Olivera Ivanovića.

Peščanik.net, 25.01.2018.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Na mestu zločina

Rastislav Dinić – Spekulacije i činjenice

Ljubomir Živkov – Treniranje strogoće

Mijat Lakićević – Vučićev strah od davljenja

Rastislav Dinić – Rasprave o metodi

Vesna Rakić-Vodinelić – Konferencija za novinare kao bezobzirni incident

Sofija Mandić – Ministarske suze

Ljubodrag Stojadinović – Bratski rafal?

Dejan Ilić – Teror

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Vesna Pešić

Vesna Pešić (Svi tekstovi)