Pitanje je retoričko: jedino što neka razumna nova vlast može da uradi, jeste da rastera bandu sa bunjišta, referendumom ili primenom postojećih i novih zakona. Ima dosta lekova protiv vlasnika, među kojima se ne naziva tajkunom jedini koji to zaista jeste. Dotični se u svojim medijima pojavljuje u svakim vestima – tačnije, nema vesti bez njega. Samo jedan detalj takvog odnosa prema medijima: već drugu nedelju Pink televizija ne donosi vest, običnu, neutralnu vest o tome ko je dobio nagradu za scenario na festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, već samo vest o tome ko je dobio drugu nagradu. Razlog je taj što je vlasnik medija kao producent filma čiji je scenario dobio drugu nagradu zabranio javljanje o prvoj nagradi, koju nije dobio. Koji su to urednici i novinari koji su to dopustili? Oni isti koji bez prestanka izmišljaju, lažu i bljuju tekstove koji su ravni jedino severnokorejskoj televiziji – druge paralele danas nema na svetu. Nema informacije koja nije filtrirana kroz kontrolu, cenzuru i laž. Primer skrivanja informacije o nagradi koja vređa sujetu vlasnika medija kap je preko ruba, jer nema nijednog jedinog zamislivog razloga – sem pomenutog – da se cenzuriše.
Svakako je nepravično uzimati upravo taj događaj kao konačni kriterijum, ali on to istinski jeste. Neviđene količine laži, vređanja, neznanja, gluposti, nadutosti, ljigavosti je, paradoksalno, teže i mučnije dokazivati nego ovako jasan dokaz kriminalne neprofesionalnosti i uništavanja minimalne informacijske etičnosti. Ključ dakle postoji, jedino ga još treba upotrebiti. I ranije su postojali predlozi o ukidanju škodljivih medija, o mogućnom referendumu kao sredstvu za takvu meru i slično. I svaki put, pojave se dve savršeno lažne primedbe – jedna koja se tiče prinude tržišta i druga, koja se tiče… slobode govora. Kao neko ko se javno zalaže (piše) za slobodu govora od 1983, i kao bivša predsednica Odbora za slobodu izražavanja u UKS 1986-9 i na tome mestu autorka 52 peticije, uglavnom u vezi sa članom 133 Krivičnog zakona odnosno verbalnim deliktom, priznajem da su tadašnji ciljevi bili utopijski: borili smo se za slobodu KVALITETNOG izražavanja, ne za slobodu gluposti i nepismenosti. Zato danas, sa punim utopijskim pravom mogu zahtevati – još usamljenije nego ikada – jezičku tačnost, gramatički red i formalnu logiku kao osnove slobode izražavanja. Nijedan od tih zahteva mediji kulta ličnosti ne ispunjavaju. Ljotićevski relikt (Zlokan ili kako se već zove, da upotrebim omiljeni štos navodnog predsednika države) u jednom od svojih ispada logoreje spomenuo je te koji pravilno i dobro govore kao najveće neprijatelje. Potpuno je u pravu – to je uistinu razlika koja trenutno i precizno odseca lažni i korumpirani svet moći od sveta razumnog i uvek vremenski ograničenog učešća u moći.
Tzv. problem tržišta rešava se antikorupcijskim merama i ustanovama i njihovom saradnjom sa policijom i sudstvom. Postoji još jedno područje nejasnih okvira, jer prodire u svaku poru medija kulta ličnosti, i to je pornografija. Sem onih vremeždera u kojima se ili dernja ili cvrkuće umesto psovki – a najgore je kada intimno lupetaju – i u kojima je pornografija jedina tematska osnova, pornografija je posvuda, sve do opscene kostimografije plastelinki kao jedine ženske pojave u tim medijima. Totalitarni režimi, od početka vizualne informativne epohe, služe se pornografijom kao važnim sredstvom zaluđivanja ljudstva: od nacističkih sletova i nordijske muskulature, preko Musolinijevog mačizma, severnokorejske erektivnosti – a našlo bi se ponešto i u socrealizmu – pornografija je posvuda prisutna. Kad navodni predsednik države krene da štiti devojke i žene, to zvuči naprosto opsceno, zato što je pornografija u čitavom kontekstu njegove vladavine i njenog najprisutnijeg znaka, medija kulta ličnosti. Ona je strukturni deo sistema lažne dostupnosti seksa i nasilja u porodici, dakle u osnovi položaja žene.
Ukratko, ukidanje medija kulta ličnosti bilo bi među prvim merama bilo koje i kakve nove vlasti, na osnovu postojećih zakona i profesionalnih merila. Premda nepravično, sadržaj tih medija uopšte ne bi morao biti predmet rasuđivanja, kao ni pornografija, ali bi pouka o tome morala biti veliki zadatak drugih medija, koji su prisutnost teško pridobili nepripadanjem režimu.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
