„Ma, šta su znali generali i brkati majori?
Jedino da viču: „Pali!“, ali – nisu najgori.
Krivi smo mi! Ni svi ti silni infantilni što su puške sanjali.
Ne, ne derane. Krivi smo mi što smo se sklanjali.“
Đorđe Balašević
Odlučila sam da ne nastavljam polemiku sa Sašom Ilićem, jer je najavio da je njegov poslednji tekst ujedno i „poslednji tekst koji će do 3. aprila napisati o generalu Zdravku Ponošu“ jer ne želi „da bilo kako doprinese rejtingu aktuelnog komandanta vojarne“ (iza metafore se, pretpostavljamo, krije Aleksandar Vučić). U odluci da ne polemišem sa onim ko se iz polemike svojevoljno povukao me je poljuljao Ljubomir Živkov, sa čijim se argumentima, iznetim u tekstu „Školski primer nesloge“ u osnovi slažem. Živkov me je motivisao na razjašnjenje još nekih aspekata slučaja o kome je reč.
Naime, u oba prethodno navedena teksta se, možda slučajno, možda iz stilskih razloga, opozicioni kandidat pogrešno titulira. Ilić to, kao što smo videli, čini dodelom generalske titule Ponošu. Živkov u svom tekstu izvlači zaključke suprotne Ilićevim, ali kaže: ako će nam general Ponoš pomoći da na izborima ispratimo negenerala Vučića, ja ću da prenebregnem ličnu odbojnost prema vojskama i glasaću za vojno lice. Ovde je, posebno zbog birača kojima je mogućnost informisanja izuzetno sužena, važno naglasiti da kandidat o kome je reč nije pravi general i nije vojno lice. Čovek o kome se polemiše je u penziji 12 godina i zapravo je civil. Baš kao što smo to Ilić, Živkov i ja. Drugim rečima, vojna biografija mu se može računati u minuli rad i iskustvo, ali ne i u sadašnji status.
Živkov predlaže da Ilić, ako mu nije dobar Ponoš, glasa za civila Srđana Škora, „ako ovaj nema neki čin kao rezervista“. Ovo celoj priči daje dimenziju koju sam – priznajem – isprva prenebregla i koja otvara pitanje – ako je general Ponoš i nakon penzionisanja zadržao vojnu titulu, da li bismo na isti način tretirali i sve druge koji imaju biračko pravo, a koji su u svom životu služili vojni rok u uniformi/pod oružjem? Ili one koji su na drugi način, a država je u poslednjih 30 godina itekako poznavala ove načine, bili vojno angažovani? Ako bismo dosledno primenili logiku vojnik je zauvek vojnik, malo bi nam predsedničkih kandidata srednje generacije, koja prirodno naginje predsedničkom položaju, ostalo. Ako bismo ovu logiku ublažili time da je Ponoš ipak više vojnik od onih koji su samo služili vojsku ili bili na nižim funkcijama od generalske – na kom i čijem kantaru se meri prisustvo vojništva u krvi? Čiji god da je, izvesno je da je nepouzdan.
To nas vodi drugoj tački oko koje se, izgleda, Ilić i Živkov u potpunosti slažu. Žene u Srbiji nisu masovno služile vojsku, što vodi mogućnosti da kandidat ujedinjene opozicije bude kandidatkinja. Odnosno, da to bude Marinika Tepić o kojoj Ilić i Živkov imaju samo reči hvale. Obojica autora su zaboravili da napomenu je Marinika Tepić još 24. novembra prošle godine, daleko pre izbora i pre Ponoša, nominovana za osobu koja će biti na čelu liste na predstojećim republičkim izborima za narodne poslanike. Poziciju nosioca liste kao izuzetno bitnu prepoznaje i zakon (član 69 Zakona o izboru narodnih poslanika). Ovo mesto je do sada bilo rezervisano isključivo za partijske lidere, najčešće muškarce. Ovog puta ono će zasluženo pripasti ženi, i to onoj koju preferiraju i Ilić i Živkov. Ostaje nepoznanica zbog čega obojica predsedničku poziciju vide kao vredniju od one za koju će se takmičiti Tepić. U organizaciji vlasti koju poznaje Srbija, Tepić će se naći možda i na važnijoj poziciji – u trci za predsednicu Vlade. Ako u procenu uračunamo simboličku važnost neposrednog izbora predsednika (ili predsednice, na izbornom listiću će se naći i kandidatkinja Milica Đurđević Stamenkovski), ove pozicije su makar podjednako važne.
Živkov je pretpostavio da je Tepić na predsedničkom listiću zamenjena jer ima rumunske krvi i govori rumunski. Kao što vidimo, ona će ista svojstva imati i kao prva na parlamentarnoj listi i to će biti ozbiljan test za birače kojima se decenijama, naročito oko izbora, legitimnim predstavlja brojanje krvnih zrnaca onih sa ambicijom da se nađu na rukovodećim funkcijama. Da možemo bolje od onog što nam servira trenutno vladajuća elita, krajnje (i iznenađujuće) pozitivno je za sada pokazala opozicija. Možemo da imamo i predsednicu Vlade koja je rumunskog porekla i predsednika koji ima sprsko i hrvatsko državljanstvo.
Put nediskriminacije drugog i drugačijeg je zanimljiv, prepun ličnog preispitivanja, ali i slepih ulica. Ako nečije etničko poreklo i državljanstvo ne govore unapred ništa o toj osobi – valjda se isto odnosi i na ljude određene profesije? Koliko nisu isti svi Rumuni ili Hrvati, toliko nisu ista ni sva sadašnja ili nekadašnja vojna lica. Narodska predstava brkatih generala koji jedino znaju da viču „pali“ je stoga našla mesto i na početku ovog teksta. Nisu isti svi bivši vojnici, ali nisu isti ni svi pravnici – da je drugačije, lično bih živela u tužnoj i večnoj simbiozi sa Vučićem i Miloševićem.
Ovakva očigledna logička greška u zaključivanju – da je pripadnost profesiji fatum – bila je lajtmotiv mog prvog teksta o Zdravku Ponošu. Njime sam ukazala da je Saša Ilić, možda nesmotreno, možda u strahu – sasvim svejedno – o kandidatu izveo zaključke koji se ne temelje na činjenicama, ni na izjavama kandidata, već na predrasudama. U svom poslednjem tekstu on ih proširuje do neverovatne ideje da je svaki general miloševićevac, sumnjive biografije tokom devedesetih i da je, ako ne ratni zločinac, onda njihov blizak saradnik. Šta o međunarodnom pravu i pravu rata, ali i Miloševiću, misli današnji kandidat opozicije, neka pronađe sam Ilić – ali neka se makne dalje od Vikipedije.
Postoji mogućnost i da Ilić o Zdravku Ponošu zna nešto što mi ne znamo, recimo da je učestvovao u nekakvim nečasnim ili nezakonitim vojnim radnjama. Ukoliko je tako, to onda treba da kaže na svega dve adrese – tužilaštvu i javnosti. Insinuiranje krivične odgovornosti bez elementarnih osnova je, ako ništa drugo, neetično (mada je u određenim oblicima i suprotno zakonu).
Brzo će proći i kampanja i ovi izbori. Možda će predsednik ostati stari. Možda i ne. Ono što će izvesno još neko vreme ostati sa nama su slojevi pretpostavljenih uverenja o onome ko nije isti kao mi, ko ne otelovljuje, posredstvom karbon papira, potpuno identičan svet onom u kom mi živimo ili u kome bismo želeli da živimo. Za dobru demokratsku praksu, kojoj navodno težimo, biće potrebno da se udubimo u ličnosti i procese i da im – damo šansu. Makar rizikovali i da se ponovo razočaramo.
Peščanik.net, 14.02.2022.
ZDRAVKO PONOŠ- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
