Sto godina feminizma

Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian

Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian

Iz principa odbijam da govorim loše o drugoj ženi čak i ako me teško uvredi. Osećam to kao obavezu zato što sam svesna ženske situacije: ona je i moja, posmatram je kod drugih i znam da svaka žena svakoga dana ulaže ogroman, iscrpljujući napor. Siromašne ili imućne, neuke ili obrazovane, lepe ili ružne, slavne ili nepoznate, udate ili neudate, zaposlene ili nezaposlene, sa decom ili bez njih, buntovne ili pokorne – sve smo duboko obeležene načinom bivanja u svetu koji je, čak i kada ga nazivamo svojim, u korenu otrovan hiljadama godina muške dominacije.

Žene žive u stalnim protivrečnostima i iscrpljujućem rintanju. Čitav svet je kodiran u znaku muških potreba – čak i naše donje rublje, seksualne prakse, materinstvo. Moramo da budemo žene u skladu sa ulogama i modelima koji usrećuju muškarce, ali moramo i da im se suprotstavljamo, da se sa njima nadmećemo na javnim mestima, dok ih istovremeno pravimo većima i boljima nego što jesu i pazimo da ih ne uvredimo.

Jedna mlada draga žena mi je rekla: imala sam problem sa muškarcima dok se nisam naučila pravoj meri. Naučila je da ne bude suviše lepa, suviše pametna, suviše obzirna, suviše nezavisna, suviše velikodušna, suviše agresivna, suviše fina. Žensko „suviše“ izaziva nasilne muške reakcije, a i neprijateljstvo drugih žena koje se svakodnevno bore među sobom za mrvice sa muškog stola. Dok muško „suviše“ izaziva opšte divljenje i donosi položaje moći.

Tako da ne samo što je ženska moć ugušena radi reda i mira u svetu i u kući – nego je i same gušimo. Čak i danas, posle sto godina feminizma, ne možemo sasvim da budemo ono što jesmo, ne pripadamo samima sebi. Naše mane, naše surovosti, naši zločini, naše vrline, naše zadovoljstvo i sam naš jezik poslušno su upisani u muške hijerarhije i kažnjavani ili hvaljeni u zavisnosti od kodova koji nam zapravo ne pripadaju i zato nas iscrpljuju. U takvom stanju lako je postati mrska drugima i sebi. Da bismo pokazale šta smo i dok radimo na svojoj nezavisnosti – mi nemilosrdno motrimo na same sebe.

Zato osećam bliskost prema svim ženama i prepoznajem sebe i u najboljima i u najgorima od njih. Da li je moguće, pitaju me ljudi, da baš nikada nisi upoznala nijednu pravu kučku? Poznajem neke, naravno: književnost ih je puna kao i svakodnevni život. Ali kad se sve sabere i oduzme – ja sam na njihovoj strani.

The Guardian, 17.03.2018.

Prevela sa italijanskog Ann Goldstein

Prevela sa engleskog Slavica Miletić

Peščanik.net, 19.03.2018.