Aster Blistok, kozmičke lutalice

Glavni junak francuskog stripa koji se pojavio 1974. u saradnji Kristijana Godara (tekst) i Hulia Ribere (crtež) zvao se Aksl Munšajn: Aster Blistok je prevod koji se pojavio u jugoslovenskom prevodu stripa 1977, prvo u Eks Almanahu, a zatim u Stripoteci. Kozmičke lutalice (Les vagabonds des limbes) je približniji prevod drugog dela naslova: ime junaka je lep primer potpuno slobodnog i uspelog prevoda. U svakome slučaju, to je bio jedan od vrlo popularnih stripova podžanra koji se obično naziva space opera, svemirska opera, i koji uključuje avanturu, ljubavni zaplet, i političko-ideološku pozadinu.

Naučno-fantastični strip je američki predratni veteran, koji se brzo povezao sa stripovima o super-junacima, i ostao u toj niši sve do dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata. Već od pedesetih godina je imao sledbenike u japanskim stripovima. Evropski stripovi, pre svega francusko-belgijski, pojavili su se – ako izuzmemo dugo trajajućeg i intelektualno ne baš mnogo zahtevnog Tentena – u doba kada je misao postala važna, a svet mnogo zapleteniji od podele dobri momci – zli momci. Komplikovani naučno-fantastični strip ranog razdoblja nove orijentacije bio je Brodlomnici vremena, autora Pola Žijona i Žan-Klod Foresta, iz 1964. Uključivao je vremenske skokove, raspad civilizacije, apokaliptičke promene, junakinja je nosila kostime vrlo slične trenutnoj modi. Nije mi bio posebno privlačan, jer je glavni junak suviše ličio na Čarltona Hestona. Skoro deset godina posle Astera Blistoka, pojavio se verovatno najuticajniji strip u ovome žanru, The incal autora Alehandra Jodorovskog, sa Mebiusom (pseudonim za Žana Žirua), 1981; crtanje je docnije preuzeo Zoran Janjetov. Jodorovski je za svoj strip izmislio i poseban jezik. Posle pojave filma Peti element režisera Lika Besona (1997), Jodorovsky i Mebius su tužili režisera za plagijat, i izgubili proces.

Aster Blistok je tako ostao manje primećena, temeljna stripovska vrednost, koja je uticala na mnogo širi krug popularne kulture. Strip je izlazio sve do 2003, dakle skoro tri decenije, i nije se bitno menjao. Svaka epizoda počinje nekom vrstom enciklopedijske jedinice – opisa određene kulture, sa pojedinim ilustracijama. Specifičnost ove naučno-fantastične proze su termini odnosno neologizmi kojima se opredeljuju vrste, pojave, mašine: skoro svi termini su sastavljeni od grčkih i latinskih elemenata, dakle po modelu naučne terminologije svih nauka i sve do danas. Epizode su povezane u priču, a čitalac je opomenut na razvoj radnje napomenama o događajima u prethodnim epizodama. Glavni junak je nekada bio najviši pregovarač moćnog interplanetarnog saveza – Gilde, ali je izgubio položaj, i luta kao izgnanik, tražeći, između misija koje dobija, ženu koja je izgubljena u drugome svetu: taj svet bi trebalo da je svet snova, ali ponajviše liči na savremenu depresivnu zemaljsku realnost. Plovi na brodu koji je za njega sagradio njegov izgubljeni otac (još jedan cilj stalnog traganja), i koji može sve, jer se prilagođava svom kapetanu. Na brodu je posada androida, koje je otac stvorio za sina još u njegovoj mladosti: na čelu im je genijalni naučnik-android. Posada je sposobna za sve i obnovljiva, ali ne mogu biti agresivni, što Blistoka stavlja u mnoge dodatne opasnosti. Uz Blistoka je Maski (Muskie), docnije Maski (Musky), dete moćnog eternautskog princa, koje već stotinama godina živi u uzrastu od trinaest godina, i odlučuje se za konačni pol i smrtnost tek kada nađe osobu sa kojom želi da stari – s tim što njen otac raspolaže većim brojem kopija, zaustavljenih u različitim uzrastima. Prva Maski se odlučila da postane žensko i da stari sa Blistokom, ali su je ugrabili posle prvih ljubavnih noći i odveli je u onaj drugi strašni svet, gde će dobiti dete koje će promeniti sudbinu sveta… Posle nje je eternautski princ dao Blistoku drugu u redu, koju očekuje ista odluka. Traženje osobe, odnosno sećanja, a ne nekog predmeta ili cilja, daje stripu ogromne mogućnosti tematske raznolikosti. Većina svetova koje Blistok posećuje su apokaliptični, ili zasnovani na lažnoj utopiji, prevarama, skrivenom užasu, patnjama većine: ukratko, različite varijante terminalnog kapitalizma koji već uveliko živimo. Junak je hladan, pesimističan i zatvoren u sebe, i njegove se emocije oslobađaju tek kada je u stanju indukovanog sna, kada traži svoju voljenu. Odeven je kao stripovski heroj, uvek isto, u kombinaciji renesansni princ – Superman. Maski, koja postepeno postaje isto što i žena iz snova, Šimer, nosi odeću koja izobličava i uništava svaki nagoveštaj ženskoga tela: ona naprosto mora biti gola da bi se videlo da je žena. Erotika je važan deo stripa, uz dva druga ključna tematska elementa: melanholija i ironija. Kombinacija je možda jedini mogućni lek u suočavanju sa oblicima sveta sa kojim se dvoje junaka sreću: kompulzivna laž i maskiranje (svet u kojem ljudi gaje žive maske koje im srastu sa licem), kocka, prevara, glad, izopštenost, bolesti, reklame kao glavni oblik svake laži, svi oblici nasilja, ropstva i pokoravanja, eksploatacija slabih. U jednoj od epizoda, oveća gusenica sa hipnotičkim moćima utiče na svet holivudskih studija: glumci se počinju ponašati kao likovi, i sledi krvavo nasilje u svim filmski zastupljenim istorijskim oblicima. Crtež Ribere jasno pravi razliku: Blistok, njegovi androidi i muški likovi su crtani u tvrdim kontrastnim crno-belim oblicima, ženska tela su najčešće bez kontrasta, crtana tankim linijama, izrazito dvo-dimenzionalna. Što se neobičnih bića tiče, tu su stvari pomešane. A upravo ova bića, koja naseljavaju strip u sasvim neverovatnom broju i raznovrsnosti, su ono što je uticalo na druge stvaraoce. Ako prelistate neki od stripova o Asteru Blistoku i zatim pogledate Zvezdane ratove (prvi film je išao 1977), postaće vam jasno otkuda možda sva ona neobićna bića koja govore neobičnim jezicima: u stripu izmenjuju neobične znake, u filmu zvuke. Naravno da nije reč samo o ovome stripu, već i o globalnom uticaju stripa na film. No ponovo, kada prelistamo Blistoka i zatim ponovo pogledamo Mad Maxa i Blade Runner, ne možemo se oteti utisku koliko sličnosti ima između starijeg stripa i docnijih filmskih hitova.

Ono što izvesno nije moglo biti “ukradeno”, i zbog čega itekako ima smisla vratiti se Asteru Blistoku, jeste izuzetno retoričko i stilsko bogatstvo jezika ovoga stripa. Za razliku od striktnije kalamburske tradicije stripa o Asteriksu, koja je uvek zasnovana na prepoznavanju kulturnih stereotipa, retorika stripa o Blistoku je zapleteno samo-referentna, inovativna, i istovremeno se poigrava sa starim jezičkim oblicima, sve tamo do filozofa osamnaestog veka. Poređenja radi, Jodino (prvi put u filmu Carstvo uzvraća udarac, 1980) prevrtanje reda reči u engleskoj rečenici je prava dečija igra u poređenju sa retoričkim postupcima stripa o Blistoku. Sem vizualnog, glavni kontrast između glavnog junaka i Maski je u tome što on govori malo, racionalno i egzistencijalistički žalosno, dok ona psuje kao kočijaš i daje jasne strukturalističke analize.

Već zbog užasa doba koje je strip u velikoj meri pravilno predvideo, vredi se vratiti ovom lepom primeru stripovskog kvaliteta.

Peščanik.net, 14.08.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)